{"id":3523,"date":"2020-04-16T14:34:00","date_gmt":"2020-04-16T14:34:00","guid":{"rendered":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/?p=3523"},"modified":"2022-01-12T10:43:41","modified_gmt":"2022-01-12T10:43:41","slug":"intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/","title":{"rendered":"Intervju sa Nezir i Hamide Avdyli"},"content":{"rendered":"
<\/div>\n

Roditelji osmoro dece, Nezir i Hamide Avdyli, se podse\u0107aju na vreme rata koji ih je odvojio od dvojice sinova koje vi\u0161e nisu videli. Troje njihovih sinova, Fadil (24 godine), Fatmir (18 godina) i Kujtim (16 godina), je odvojeno od porodice i pridru\u017eilo koloni ljudi koji su deportovani. Kujtim je uspeo da se sakrije sa nekoliko ro\u0111aka u jednoj kolibi. Preostala dvojica su bila u grupi koju su povukli iz kolone u dvori\u0161te jedne ku\u0107e. Tu su ubili Fatmira, dok je Fadil uspeo da pobegne iako je bio ranjen u ruku. Jedan kom\u0161ija, kojeg je sreo uz put, mu je povezao ranu. On je poslednji koji izjavljuje da je video Fadila \u017eivog.  <\/p>\n\n\n\n

Danas, nakon dvadeset godina, porodica jo\u0161 uvek ne zna za njegovu sudbinu, uprkos naporima koje su otac Nezir i brat Kujtim ulo\u017eili da ga prona\u0111u. Hamida ka\u017ee da joj u snovima Fadil \u010desto ponavlja: “Do\u0111i majko, do\u0111i sa mnom jer nema vremena! Do\u0111i i ti sa mnom!”. Roditelji \u017eive u nadi da \u0107e im na\u0107i barem kosti dok su jo\u0161 u \u017eivotu. <\/p>\n\n\n\n

\u201eSva\u0161ta se de\u0161ava, ne pla\u010di za mnom!\u201c <\/strong><\/p>\n\n\n\n

Nezir Avdyli: Ispovest u prvom licu <\/p>\n\n\n\n

Ja sam iz Ov\u010dare, tamo sam ro\u0111en, tamo sam odrastao neko vreme dok nas nisu uzeli u vojnike. Bio sam mlad i nezaposlen. Tada smo obra\u0111ivali zemlju, kao \u0161to ka\u017eu, da pre\u017eivimo. Nakon toga, `69. sam slu\u017eio tada\u0161nju vojsku godinu dana. Otac mi je boi sr\u010dani bolesnik, nije mogao da radi, a majka stara. Majka mi je jo\u0161 \u017eiva, ima 100 godina. Da, u inostranstvu je, oti\u0161la je kod sinova tamo.  <\/p>\n\n\n\n

Kada sam se vratio iz vojske, zaposlio sam se i o\u017eenio dok smo jo\u0161 bili u selu. Trep\u010da je zapo\u0161ljavala radnike. U Trep\u010di sam radio dvadeset godina kao rudar. Zaposlio sam se `71, radio sam do `89, kada nas je Slobodan Milo\u0161evi\u0107 isterao s posla. U februaru ’89. sam u\u010destvovao u \u0161trajku. Osam dana i osam no\u0107i smo bili unutra, uop\u0161te nismo izlazili. Kada smo iza\u0161li, oti\u0161li smo pe\u0161ke u Pri\u0161tinu. Posle, koliko protesta i stvari… A bili smo i ka\u017enjeni jer nismo i\u0161li na posao. Tra\u017eili smo na\u0161a prava. Zna se ko nam nije davao prava tada. Izlazili smo i na proteste, dolazili u Mitrovicu. <\/p>\n\n\n\n

U brak sam stupio preko provodad\u017eija. U to vreme nijedan otac nije dozvoljavao \u0107erci da se vidi sa nekim momkom. A jedan ro\u0111ak je bio rekao tazbini: “Na\u0161ao sam ti jednog dobrog momka, ho\u0107e\u0161 li da mu da\u0161 \u0107erku?” Razmi\u0161ljao je nekoliko dana, izgleda da je takva bila sudbina i uzeli smo se. Verili smo se pre nego \u0161to sam oti\u0161ao u vojsku, nakon povratka iz vojske sam je o\u017eenio i primljen sam u Trep\u010du. U Trep\u010di sam bio jedno 12 godina, imali smo stanove, jer je Trep\u010da bila jedno 4-5 sati hoda udaljena od Ov\u010dare. Tada nismo imali kola. Nije bilo dobrih puteva. Kasnije sam kupio sam ovo mesto ovde, `77. A ’78. sam sagradio ovu ku\u0107u, koliko sam mogao. I onda `80. sam doveo porodicu ovde. Kada sam do\u0161ao ovde, i\u0161ao sam na posao pevaju\u0107i. Jer tada, kada smo bili nezaposleni smo patili. A kada sam se zaposlio, do\u0161le su stvari i sve je postalo bolje.   <\/p>\n\n\n\n

Napravili smo svadbu, imali smo peva\u010de koji su pevali kada bi ih platio. Imalo je i tupand\u017eija koje si unajmljivao. Ali su tada \u017eene bile posebno, a mu\u0161karci posebno odvojeni. Nedelju dana ranije su po\u010dinjali da se spremaju za svadbu. \u0160tavi\u0161e, neke starije \u017eene, porodi\u010dne ro\u0111ake, su se bogami okupljale po 5-6 njih i mesile kore za pite. Tada su postojali neki ljudi, akd\u017eije (p.p. kuvari), tako smo ih zvali, koji su znali da kuvaju, po 3-4 kazana, sve su stvari pripremali. U to vreme su svatovi dolazili subotom. Ako bi leto bilo lepo, kada ne bi imalo mesta unutra, bili bi sme\u0161teni i napolju. Pravili su zlatne niti, igrali. Po\u010dinjali bi nedelju dana ranije, u to vreme te \u0107erke te porodice, tazbina, do nedelju dana bi pro\u0161lo dok se ne bi vratili ku\u0107ama. Ali je u to vreme bilo  u\u017eivanje. A i sada postoji druga vrsta u\u017eivanja. U to vreme su se tako verili, \u017eenili, a da se uop\u0161te ne bi sreli. Neki nisu ba\u0161 dobro pro\u0161li. I ne bi se ba\u0161 dobro prilagodili, mo\u017eda bi jedan bio stariji ili ne\u0161to sli\u010dno. A sada se mladi vide, pa se uklope, pa hodaju, dru\u017ee se, a ponekada neki ka\u017eu da se razdvajaju, ali time donekle kvare stvari. <\/p>\n\n\n\n

Prvo dete nam se je rodilo nakon godinu i po dana. Sada imam \u0161estoro dece, \u010detiri sina i dve \u0107erke. A Fatmir i Fadil vi\u0161e nisu me\u0111u nama. Za nas je rat bio ba\u0161 te\u017eak. Dosta smo patili. I danas dosta patimo. Ne dosta, nego ba\u0161 preterano. Ovde, kod ku\u0107e, \u010das su nam dozvoljavali da ostanemo, \u010das nisu. No\u0107u je trebalo mo\u017eda oti\u0107i negde drugde, u Tavnik, kod neke rodbine, jer smo ovde bili u opasnosti, Ibar nam je blizu, a i put je blizu. A oni su neprekidno dolazili, svakakvi: milicija, vojska, maskirani, nemaskirani, s bradama, bez brada, sa sekirama, bez sekira, naoru\u017eani. Dosta smo patili. Ne znam kako mo\u017ee biti te\u017ee nego \u0161to nam je bilo.  <\/p>\n\n\n\n

Ako nisam zaboravio, kada su nas proterali iz Mitrovice je bio 15. april ’99. Izbacili su nas iz ku\u0107a. I bio je 16. i 17, \u010dini mi se, ta 3 dana ovde su bile velike borbe, velika stradanja. \u010cini mi se za ta 3 dana, sve \u0161to je bilo u Mitrovici je za tri dana izba\u010deno, a ko je mogao je oti\u0161ao za Albaniju. <\/p>\n\n\n\n

16, bio je petak, negde oko 10 je bilo, imao sam dva sina, Fatmira i Fadila, i Kujtim je bio, iza\u0161li su sa kolonom zajedno. Kolona je bila u \u017dabarima tamo, sa nekim sestrama, sestri\u0107ima, i \u010ditavo \u017dabare i sve koje su tu na\u0161li, su usmerili nadole putem \u017eabara, do mesta koje se zove Majka Tereza. Tu put kre\u0107e uzbrdo i sre\u0107e se sa \u0161ipoljskim putem. Tu je kolona krenula nagore, tri milicajca.  <\/p>\n\n\n\n

Ja nisam bio, kod vrata dvori\u0161ta sam se odvojio od sinova. Dva dana ranije. I vi\u0161e ih nisam video. Ja sam ostao ovamo, u jednoj ulici \u017dabara, sa \u017eenom i ovim mla\u0111im sinom, kao i sa dve \u0107erke i zetom. Udata \u0107erka je imala dvoje dece. I tu smo se odvojili jer su mi sinovi rekli: “Mi, sa prijateljima iz kom\u0161iluka, pa kuda nas Bog usmeri, da l` u \u0161ume da l` negde, a ti o\u010de idi s majkom, sestrom i ovom decom kuda mo\u017eete”. \u010cak sam im i rekao da se ne odvajaju i da idu svi zajedno jer, ako ne dao Bog pukne ne\u0161to, ne znamo \u0161ta \u0107e biti. “Da-da, rekli su mi sinovi kod kapije dvori\u0161ta – mi ho\u0107emo da idemo da idemo sa nekim drugovima, jer ako ne dao Bog pukne ne\u0161to, da ne budemo u najmanju ruku svi zajedno”. <\/p>\n\n\n\n

Tako smo se na kraju odvojili. Poslednjeg dana, kada smo se odvojili, ovde kod kapije dvori\u0161ta sam ih video. Kada su stigli do one uzvi\u0161ice, rekle su mi sestre jer su mi tri sestre bile u toj koloni, i sinovaca jedno sedam ili osam je bilo tu, kao i nekih ro\u0111aka, me\u0111utim oni su tu prvo zaustavili Bedrija Muju iz Kova\u010dice, moja mla\u0111a sestra je bila udata za njega. Oni su imali dvoje dece. \u010cini mi se da je jedan imao dve godine, a drugi sedam meseci ili godinu dana, nisam ta\u010dno siguran.  <\/p>\n\n\n\n

Milicajci, ka\u017eu, su tada bili s maskama. Jedan vi\u0161i milicajac, lice mu je bilo vidljivo, kako ka\u017eu, beo kao sneg s plavim o\u010dima, pitao je Bedrija Muju: “Da li si ti Bedrija?” Rekao mu je: “Da, ja li\u010dno”. Onda mu je rekao: “Pre\u0111i ovamo, predaj dete nekome i do\u0111i ovamo!”. Tri ili \u010detiri puta mu je rekao, ali Bedrija nije izlazio iz kolone. Onda se je milicajac pribli\u017eio, uzeo dete i rekao: “Neka neko uzme ovo dete!” Pribli\u017eila mu se je majka dece, moja sestra, i uzela dete. A Bedriju su odmah tu zaustavili. Onda su zaustavili Fadila, Fatmira, i jednog sestri\u0107a, zvao se je Mehdi, 20 ili 19 godina, nije imao vi\u0161e. I zaustavili su i neke iz okoline Mitrovice, kako su nam rekli. Grupa je bila od osmoro ili devetoro njih, tako ne\u0161to. Kako nam je rekao jedan svedok, odveli su ih u dvori\u0161te jedne ku\u0107e i tu ih ubili. A kako je Fadil iza\u0161ao odatle, sam Bog zna. Da, iza\u0161ao je ranjen.  <\/p>\n\n\n\n

Kako mi je jedan starac rekao, kom\u0161ija jedan, ovde blizu: “Sreo sam Fadila”. Ovaj kom\u0161ija je bio u koloni. Ali je bio veoma star i oronuo, i njegova \u017eena je bila stara, nisu mogli da hodaju uz kolonu. Ostali su iza kolone. Oni su se sreli sa mojim sinom Fadilom. Na brzaka su razmenili dve-tri re\u010di, nisu mogli vi\u0161e da govore, jer su snage stigle. Oni su mi rekli:: “Bio je ranjen u desnu ruku. Malo smo su pocepali ko\u0161ulju i na brzaka vezali ruku”. A Fadil im je rekao: “Svi oni \u0161to su ostali unutra, svi su ubijeni”. Fatmir je bio unutra, sa tom grupom. <\/p>\n\n\n\n

Fadil je rekao tom kom\u0161iji: “Ja sam se sad odvojio od kolone, ranjen sam, ne znam kuda da idem”. Tuda je jedan put, ide uzbrdo. U tom delu tamo, povezuje se sa Vaganicom. Tada su OVK-a i Bajram Rexhepi  bili tamo, doktorov glavni \u0161tab je bio tamo, za ljude kojima je bila potrebna pomo\u0107. Kom\u0161ija mu je rekao: “Kreni tuda, pa mo\u017eda padne\u0161 u ruke OVK i onda te odmah odvedu tamo”. I Fadil je krenuo u tom smeru. Odmah je krenuo tuda i to je se \u0161to znam, \u0161ta nam je kom\u0161ija rekao. Dan danas, ve\u0107 je 19 godina, ne znamo njegovu sudbinu.  <\/p>\n\n\n\n

Fadil je dakle znao za Fatmira. Ali kako je on iza\u0161ao iz tog dvori\u0161ta, te vatre, tih ubistava, ne znam. Da li je iza\u0161ao na vrata, kroz neki prozor, ne znam. A tom je kom\u0161iji je rekao ne\u0161to jo\u0161 jedan. Kada su ih bili uveli u tu ku\u0107u, tom zetu, Bedriji Muji, su bili rekli: “Hajde da pobegnemo kroz prozor, ako pre\u017eivimo, dobro, ako ne pre\u017eivimo, mi ovako i onako smo mrtvi”. A on im je odgovorio: “Ne, ne\u0107emo da be\u017eimo, nismo ni\u0161ta nikom skrivili, nikom ni\u0161ta ne dugujemo. Mo\u017eda nas napuste”. A onda su ih, kako je mu je rekao Fadil, izveli u dvori\u0161te i tu ih streljali.  <\/p>\n\n\n\n

Mi nismo ni\u0161ta znali. Mi smo bili u zbegu, \u010das bi do\u0161li ku\u0107i, \u010das po ro\u0111acima. Poneko ve\u010de nismo mogli da spavamo, samo smo bdeli celu no\u0107, obu\u010deni. Jedan dan je jedan momak do\u0161ao do kapije na\u0161eg dvori\u0161ta i rekao: “Ko si ti?” Rekao sam mu: “Ja sam taj i taj”. Pu\u0161io sam na terasi. I video ljude, puno \u017eena, mu\u0161karaca, dolazili su iz smera Ibra i i\u0161li ka Tavniku, tr\u010de\u0107i. I taj mi je de\u010dko rekao: “Da ti ka\u017eem ne\u0161to \u010dika Nezire. Iznad vrba u Tavniku, kod jedne krivine, dok sa prolazio kroz jedno dvori\u0161te video sam jedno osam ili devet mladih momaka, obu\u010denih, lepih, sa torbama, izgledalo je k’o da se smeju, ali nisu govorili. Me\u0111utim, nisam smeo da ih pogledam jer je tu bila policija iz stanice. Iznad njih u jednoj ku\u0107i, bila je puna ku\u0107a milicionera. Upla\u0161io sam se da \u0107e me ubiti ako ih pogledam. Rekao sam u sebi, nesre\u0107ni o\u010devi i majke jer izgleda da \u0107e da nam odu ovi mladi momci. Osetio sam veliku bol za njih. Nisam znao ko su, ali sam osetio veliku bol”.  <\/p>\n\n\n\n

Pro\u0161lo je  nedelju dana, opet je do\u0161ao jedan de\u010dko do kapije avlije, ovde negde. Jedan drugi. Pitamo me je ko sam. Rekao sa mu. Re\u010de: “Budi jak \u010dove\u010de, jer bogami ubili su ti sina, Fatmira, kojeg sam poznavao, bio je igra\u010d. Kao i tvoj sinovac, i njega sam poznavao, kao i Mujinog Bedriju iz Kova\u010dice, i jo\u0161 neke prijatelje tu sa njima”. I na taj na\u010din mi je izjavio sau\u010de\u0161\u0107e. Re\u010de: “Jedva smo ih preksino\u0107 sa OVK preuzeli, jedno sedam dana i sedam no\u0107i su le\u017eali tu u jednom dvori\u0161tu”. Nismo mogli da iz preuzmemo jer nismo smeli zbog milicijskih snaga. “I preuzeli smo ih no\u0107u, iz dva puta smo ih odveli u Vaganicu, tamo su sahranjeni, imaju po jedan komad ode\u0107e na gornjoj strani”. Jo\u0161 mi je rekao: “Koga smo poznavali, njima smo napisali ime, ostavili tu”. 16. u \u010detvrtom mesecu su mi ubili sinove. <\/p>\n\n\n\n

Patnja, patnja, ve\u0107inom bez hrane i pi\u0107a, pa po ki\u0161i, a svi tr\u010de\u0107i, \u010das kod ku\u0107e, \u010das vamo, \u010das tamo. Velika patnja. Bili smo ovde i sedeli kad je jedan do\u0161ao od pozadi ku\u0107e i rekao: “Do\u0161la je milicija, izveli su ljude sa ove strane na jednu njivu, poslali su me da vam ka\u017eem do\u0111ite vi ovamo, a vi idite prema Tavniku”. Ne znam ko je bio taj \u010dovek. I onda smo presekli ovuda, po ku\u0107ama, jer nismo smeli dole, putem da idemo jer su mogli da pucaju na nas sa zamka tamo. Oti\u0161li smo do ambulante u Tavniku, tu je bila velika poljana. Bilo je puno ljudi tu. Stariji, \u017eene i puno mu\u0161karaca. Za sinove vi\u0161e nisam znao gde i kako su ostali. Tu su nas dr\u017eali do 11 ili 12 \u010dasova. I tog je dana do\u0161li milicija, vojska, sa nekim sekirama, bradama, ne znam \u010dak ni da ih imenujem da li su bili kriminalci, srpski \u010detnici.  <\/p>\n\n\n\n

Odatle su nas odveli do autobuske stanice. Tog je dana padala ki\u0161a ceo dan. Kada sam iza\u0161ao odavde nisam mogao da obujem cipele, nego sam imao neke opanke i u njima sam oti\u0161ao u zatvor, a posle u Albaniju. U tim opancima, bez \u010darapa. Jer nismo imali ni\u0161ta, samo kako bi \u0161to pre pobegli. Tu su po\u010deli negde od 12, podne, do 5 predve\u010de i delili mu\u0161karce od \u017eena, odvojili su ve\u0107inu mu\u0161karaca, jedino su neki stariji starci ostali sa \u017eenama.  <\/p>\n\n\n\n

Kada su dolazili kamioni, kao da je u pitanju krompir, tako su ljudima punjeni kamioni. One na kraju su udarali svom snagom cevima pu\u0161aka. Nismo znali kuda ih vode. Na kraju je ostalo negde oko 150 ljudi ili ne\u0161to vi\u0161e. Bilo je negde oko 5 predve\u010de. Ubacili su nas u taj kamion. Kada smo stigli kod pijace, tu je voza\u010d namerno dao gas pa smo svi mi odjednom pali jedan preko drugog. Onda su se polomila prednja stranica prikolice, a troje ili \u010detvoro ih palo je na zemlju. \u0160ta je bilo s njima, ne znam. Da li su opet u\u0161li u kamion, da li su pobegli, ne znam ni\u0161ta vi\u0161e o njima. Ja sam pao na pod kamiona. Koliko ih je palo na mene, ne znam, ali mi je stao dah. Nema ni\u0161ta te\u017ee nego da ti dah stane u grlu. Odmah te napu\u0161ta du\u0161a. Da, nisam mogao vi\u0161e da di\u0161em. Pomo\u017ee mi Bog malo, nekako sam se povukao, samo malo ovako, rukama i oslobodilo mi se je grlo. Jer umalo da umrem tu u kamionu.  <\/p>\n\n\n\n

Onda smo oti\u0161li do sjeni\u010dkog mosta, gde je rampa danas. Tu su doveli kamion sa dve skanije (prikolice) i sa spu\u0161tenom ceradom. Tu su se kamioni sreli jedan sa drugim. I onda smo iza\u0161li iz tog kamiona, popeli se u ovaj drugi i onda su spustili ceradu, vi\u0161e nismo znali kuda idemo. Nas su bili odveli u zatvor u Mitrovici. Kada su prvi iza\u0161li, milicija je bila s obe strane, naoru\u017eana, i imali su crne motke, po jedan metar. Pola motke crne boje, pola \u017eute. Udarali su nas njima, ljudi po\u010deli da vi\u010du: “Oh, kuku majko, oh kuku majko”. Uveli su nas u zatvor. Imao je veliko dvori\u0161te. Kod vrata zatvora me je jedan milicajac udario svom snagom izme\u0111u oba ramena, zamalo da padnem na zemlju. \u010cini mi se da me i dan danas bole ramena od tada i ne mogu da hodam pravo, kre\u0107em se skoro pa grbavo. Bole me le\u0111a, tom motkom me je udarao koliko puta je \u017eeleo.  <\/p>\n\n\n\n

Kada smo u\u0161li u zatvor, rasporedili su nas licem prema zidu. I ruke su nam bile vezane. Onda su tu redom: “Ajde ti, ajde ti, ajde ti”, uvode\u0107i nas unutra u zatvor. Koliko se se\u0107am, bio je prvi sprat. Bio je neki krug tu, tu je \u010dekala milicija, nisu dozvoljavali ni da u\u0111e\u0161, a ni da iza\u0111e\u0161 odatle. Kada je do\u0161ao red na mene, rekao mi je jedan “ajde ti”, ali nismo smeli nikuda da gledamo. Sa leve strane je bio jedan do mene, ali nisam smeo da ga pogledam, nisam znao da je on krenuo. Pribli\u017eio mi se je milicajac i rekao na sprskom: “\u0160ta \u010deka\u0161?” I opsovao mi majku i udario svom snagom jedno \u010detiri puta. Jedva sam se ispravio.  <\/p>\n\n\n\n

Pa su nas odveli u neku kancelariju u zatvoru da nas ispituju. Bio je neki komandir ili ne\u0161to sli\u010dno, \u0161ta znam, ali je bio mlad. Sa moje leve strane su bila jedno tri milicajca, tri s desne i jedno dva ili tri iza. Bio sam okru\u017een njima. Kad sam u\u0161ao, pitali su me: “Zna\u0161 li srpski?” Rekao sam mu: “Ne znam”. “Kako ti je lak\u0161e da govori\u0161, albanski ili srpski, jer mi znamo sve”, rekao mi je. I pitao me: “Odakle si?” Rekao sam mu: “Iz Ov\u010dare”. “Kako se zove\u0161?” “Nezir se zovem. Nezir Avdyli”. Rekao mi je: “Slu\u0161aj, samo ti jedno ka\u017eem: ako slu\u010dajno sla\u017ee\u0161 ili pogre\u0161i\u0161 ne\u0161to i ne ka\u017ee\u0161 istinu, ima da te sredimo ovde”. Rekao sam mu: “Niti imam \u0161ta da la\u017eem, nit sam i\u0161ta uradio”.  <\/p>\n\n\n\n

Me\u0111utim, zaboravio sam da ka\u017eem, kada sam u\u0161ao, u jednom hodniku tu je bilo sedmoro ili osmoro ljudi koji su bili \u0161\u0107u\u0107ureni i potpuno obliveni krvlju, a glavom ka zidu, dok neki \u010dak nisu ni mogli da stoje na nogama. Jedno dvoje ili troje ih je sedelo, ali nisam smeo ni da ih pogledam. Neki su stojali, kako ih je majka rodila, bez ode\u0107e. Samo \u0161to su krvarili. I moglo se je \u010duti da se ne\u0161to vrti. U na\u0161e vreme smo u selima imali vodenice. Kada bi mlele na prazno, kada bi ostale bez \u017eita, po\u010dinjala bi buka mlina od ko zna kuda. I tako ne\u0161to sli\u010dno se je \u010dulo, velika buka. Kada sam ih video tako, pomislio sam u sebi: “I nas \u0107e sigurno samo da pitaju “Ko si, \u0161ta si?” i odvesti i samleti”.  <\/p>\n\n\n\n

A u kancelariji o kojoj sam vam govorio, rekli su mi one re\u010di koje sam ti rekao. Re\u010de: “Gde \u017eivi\u0161?” Rekao sam mu: “\u017divim kod Aradhe Shale”. Tako se je u to vreme zvala ta ulica. Onda je jedan milicajac podigao jednu takvu motku da me udari u glavu. Rekao mi je: “La\u017ee, ne zove se tako”. Jedan drugi milicajac mu je rekao: “Nemoj da ga udara\u0161 jer ne la\u017ee. Pre jedno dve nedelje sam bio u toj ulici i da, tako se zove, ali me \u010dudi\u201c – rekao je \u2013 \u201ejer sam odavno u Mitrovici, ali nikada nisam video ovog \u010doveka\u201c. Re\u010de: “Izlazi\u0161 li ti ikada?” Rekao sam mu: “Bogami, kada trebam da kupim potrep\u0161tine za ku\u0107u, onda iza\u0111em. Kada nema potrebe, radim po ku\u0107i i ostajem kod ku\u0107e”. Taj drugi milicajac, koji je ispitivao je rekao: “Bili smo u Ov\u010darima pre dva dana da tra\u017eimo tebe. Dva dana i dve no\u0107i smo bili tamo. Zbog tebe smo oti\u0161li\u201c. Rekao sam mu: “Ne znam zbog koga ste i\u0161li, ali ja ti ka\u017eem gde sam u Mitrovici i ne zna da sam uradio bilo \u0161ta. Ali, vi ste nas preuzeli, u va\u0161im smo rukama, imate mogu\u0107nosti, sada mo\u017eete da radite \u0161ta ho\u0107ete s nama”. “Da li zna\u0161\u201c – re\u010de \u2013 \u201ekoliko je 99%?”. Odgovorio sam mu: “Znam”. Re\u010de: “Dajem ti besu (p.p kosovska zavet), 99% da ne\u0107e\u0161 iza\u0107i \u017eiv, a 1% da ho\u0107e\u0161”.  <\/p>\n\n\n\n

Dali su nam neke dokumente, nekome u Vaganici, nekome negde drugde, nekome tamo, nekome vamo, dali su nam dokumente da smo u OVK. “I nemojte da gubite te dokumente!” Jedno dve nedelje smo bili tu. Bilo nas je negde oko 150 osoba, davali su nam vode da pijemo. Ali ne mo\u017ee\u0161 da pije\u0161 vodu ako ne jede\u0161. Davali su nam po jedno par\u010de hleba, veoma tanko, star hleb ko zna koliko, i ne\u0161to supe, ni sam ne znam \u0161ta je bilo.  <\/p>\n\n\n\n

Tu su nas dr\u017eali dve nedelje. 16. maja su nas odveli tamo. A 29. ili 30. maja su nas izveli odatle. Kada su nas pustili odatle je bilo negde oko 8 ujutro. Do\u0161ao je jedan milicajac nose\u0107i puno naru\u010dje papira i rekao: “Koga budem prozvao da ponese svoju ode\u0107u i da iza\u0111e u hodnik i da se osloni na zid sa rukama na vratu”. Iza\u0161li smo tu, ali nije bilo mesta za sve pa su nas izveli napolje. Tu u hodniku smo stajali dok nisu svi iza\u0161li. Kada smo iza\u0161li, sa rukama vezanim iza vrata, su nas prozivali: “Ajde ti, ajde ti, ajde ti!”, ali nismo smeli da gledamo. Kada sam digao glavu, video sam autobuse Kosovo transa kod vrata. Video sam dva autobusa, da li ih je bilo vi\u0161e, ne znam. Tu smo predali sve dokumente koje smo imali. Milicajac ili vojnik, ne znam \u0161ta je bio onaj koji nam ih je uzimao. Samo, tu smo predavali ona dokumenta koja su nam bili dali  <\/p>\n\n\n\n

Kada sam u\u0161ao na vratima autobusa je bio jedan milicajac, nisam ga poznavao ni pre, a ni ranije, bio je tih dana dok smo bili u zatvoru i tukao koliko je mogao. Neko je rekao da nema ni decu ni bilo koga. Kada sam se pribli\u017eio vratima autobusa da u\u0111em udarao me je svom snagom, iako smo morali ovako savijeni da idemo. Udarao me je dok se nije zadovoljio. Ja sam se uhvatio za vrata autobusa jer umalo da polomim bradu i celo lice tu na stepenicama autobusa. U\u0161li smo u autobus, koliko nas je primilo i onda su u\u0161la i ta dva milicajca, bili su veoma mladi. A i voza\u010d je bio mlad. Mi koji smo bili u autobusu, i u jednom drugom autobusu, doveli su nas do autobuske stanice. Kada su nas doveli tu, odjednom nas je uhvatila neka uzbu\u0111enost. Rekli smo sami sebi: “Pu\u0161taju nas.” Kada smo stigli tu, u\u0161ao je na benzinsku pumpu da sipa gorivo. \u010cim je u\u0161ao, odmah smo shvatili da nema veze o pu\u0161tanju. Ali nismo znali \u0161ta nas \u010deka.  <\/p>\n\n\n\n

Onda, \u010dim je autobus napunjen gorivom, milicajci su rekli: “Da vam otvaramo vrata ne smemo, ali otvorite prozore autobusa, ako vidite nekog od porodice ili kom\u0161ija, pitajte ih o va\u0161im porodicama” Ko je video nekog je pitao. Ja sam video jednog, njegova je ku\u0107a bila pored stare \u0161kole. On nas nije poznavao i nisam mogao da pri\u010dam s njim, da ga pitam: “Da li je moja porodica \u017eiva ili gde je?”. Uz to, bio je veoma daleko. Onda je autobus krenuo. Krenuli su autobusi zaredom i oti\u0161li smo za Pri\u0161tinu. Ta dva milicajca, mlada, neko re\u010de da su iz Suhodola, i voza\u010d i milicajac, ko je hteo su davali po jednu cigaretu. Ja nisam zapalio cigaretu jer sam pu\u0161io tada, ali nisam bio zapalio ve\u0107 dve nedelje pa mu nisam uzeo cigaretu. Rekao sam mu: “Ne pu\u0161im”. I jedna devoj\u010dica tu, kada smo krenuli, ko je bila, \u0161ta je bila, ne znam. Ko joj je bio tu, da li brat ili otac, ne znam. Samo mu je rekla za tog njenog, ko je, na prednja vrata: “Mo\u017ee\u0161 li da mi ka\u017ee\u0161 gde nameravate da ih vodite i \u0161ta \u0107e biti s njima?” Re\u010de: “Iza\u0111i ovde u \u010detiri popodne, re\u0107i \u0107u ti gde sam ih ostavio”. Ko je bio, ne znam, samo sam \u010duo da govori albanski.  <\/p>\n\n\n\n

Pa smo krenuli direktno za Pri\u0161tinu. Kad smo stigli u Milo\u0161evo, most je bio potpuno sru\u0161en. U\u0161ao je autobus nadole, po tim putevima, pa smo iza\u0161li u Kosovom Polju. Dok smo putovali po putu je imalo svakojakih: milicije, vojske, s bradama, bez brada, naoru\u017eanih. Misli smo, da li \u0107e da nas ubiju ovde, da li \u0107e ovde … Samo smo slu\u0161ali \u0161ta \u0107e biti s nama. I vozio je i odveo direktno u \u017dur. Kada smo se pribli\u017eili, autobus je tu stao. Kada smo stigli, ovi sprski milicajci su nam rekli: “Znamo odakle ste do\u0161li. Do\u0161li ste iz zatvora. Ako se nekom pije voda, pijte i\u201c – dodade \u2013 \u201eslobodni ste”. Rekli su nam:: “Va\u0161a granica je 4 ili 5 km odavde. Da li \u0107e oni va\u0161i s druge strane da vas puste ili ne, to je va\u0161a stvar. Na\u0161e je do ovde, dalje ne smemo da vas vozimo. Ali, samo jedno vam ka\u017eemo da znate: put, s desne i s leve strane, sve do granice, sve je minirano. Ako vam ne\u0161to zatreba, nemojte slu\u010dajno da pogre\u0161ite da iza\u0111ete iz reda ili kolone jer \u0107ete pasti u mine i ostati tu. Jo\u0161 je dodao: “Pune su ku\u0107e i \u0161uma vojske i milicije, vi ih ne vidite uop\u0161te. \u010cim napustite kolonu \u0107e vas ubiti”. I nismo se odvajali i oti\u0161li smo. “Idite vezanih ruku”, rekli su nam.  <\/p>\n\n\n\n

Kada smo iza\u0161li i krenuli redom, kao svatovi kada su i\u0161li po mladu jedan po jedan, isto tako. Ali nakon dugog pe\u0161a\u010denja nisam mogao vi\u0161e da dr\u017eim ruke. Rekao sam jednom ispred: “Boga mi, ne mogu vi\u0161e da dr\u017eim ruke”. Tako vezani, re\u010di su i\u0161le od jednog do drugog, govorili su da li ima milicajaca ispred ili pozadi. Zatim stigo\u0161e re\u010di: “Ne, nemamo nikoga. Nema vi\u0161e milicajaca”. Dok smo i\u0161li putem, jedan \u010dovek iznerviran sa nekim \u017eenama i decom, je rekao: “Vrati\u0107e vas jer su i mene vratili s granice”. Posle toga nas niko nije dirao. Spasili smo se. Pre\u0161li smo u Albaniju. Nije imalo puno milicije. Iako nisam mogao puno da gledam, samo nije imalo puno milicajaca tu.  <\/p>\n\n\n\n

Nakon toga smo u\u0161li na granicu Albanije tamo. \u010cim smo u\u0161li su do\u0161li neki kombiji puni pomo\u0107i i pru\u017eili nam pomo\u0107. Hvala i njima, bra\u0107i iz Albanije. Pomogli su nam koliko su mogli. Do\u0161li su i smestili u automobile i kombije i odvezli do Kuke\u0161a. Tamo je bilo puno izbeglica. Tamo sam seo i odmorio se, a u me\u0111uvremenu su dolazili neki poznanici kako bi se raspitivali da li je do\u0161ao neko iz Mitrovice. <\/p>\n\n\n\n

Tu je do\u0161ao i jedan de\u010dko, \u017eiveo je ovde u blizini privatno i prona\u0161ao me je. I rekao mi: “Nezir, na tom i tom mestu ti je sestra sa sestri\u0107ima, puno ih je tu”. Jo\u0161 mi je rekao: \u201e\u010culi smo na televiziji, na vestima, da su ti ubili sinove i sestri\u0107a i zeta. Je li istina?” Rekao sam mu: “Jeste, svi su prona\u0111eni, ali Fadila nisu na\u0161li nigde”. Posle je do\u0161ao jo\u0161 jedan zet, on je jo\u0161 \u017eiv, i prona\u0161ao me je tu i doneo mi dve paklice cigareta. Dru\u017eio sam se nakratko s njima, a ovaj de\u010dko \u0161to je \u017eiveo privatno u kom\u0161iluku mi je rekao: “Ho\u0107u da te vodim tamo gde su ti sestre i sestri\u0107i”. Ali ja nisam bio u stanju da pe\u0161a\u010dim jer je bilo dosta daleko, a da platim vozilo nisam imao para jer su mi u zatvoru bili oduzeli tih 100 maraka koje sam imao. Re\u010de: “Uop\u0161te nema da pla\u0107a\u0161. Ja \u0107u sam da ti platim put”. Odveo me je do tamo. Ba\u0161 je bilo daleko. Na putu je bilo puno ljudi. Onda sam tu na\u0161ao dve sestre. I onu kojoj su ubili mu\u017ea i onu kojoj su ubili sina. Kako pla\u010du i o\u017ealo\u0161\u0107ene. Pitale su me o tim ubijenima. O mojim sinovima, a sestra o svom sinu, a druga sestra o svom mu\u017eu. Rekao sam im: “Uop\u0161te nemojte da se brinete jer su moji sinovu i sestri\u0107 i zet oti\u0161li u OVK. Sada ih ne\u0107e ostaviti same, bi\u0107e s njima, uop\u0161te nemojte da se brinete”. Me\u0111utim, oni su bili mrtvi. Ali nije bilo vreme da im ka\u017eem”. Sestra s to dvoje dece, suze joj nisu prestajale. I zaklinjala me je Bogom i verom, govorila: “Zna\u0161, ali ne\u0107e\u0161 da ka\u017ee\u0161”. “Ali ne, sestro, nemoj da se brine\u0161 jer su oni \u017eivi, sa OVK su, oti\u0161li su s na\u0161om vojskom”.  <\/p>\n\n\n\n

Tu smo boravili mesec dana, do kraja juna. A kad sam oti\u0161ao tamo i prona\u0161ao i moje, rekli su mi: “Deci je hladno, da idemo za Tiranu i prona\u0111emo privatan sme\u0161taj”. Rekli su mi: “Ho\u0107e\u0161 li i ti da do\u0111e\u0161?” Rekao sam im: “Ako budem mogao da prona\u0111em vezu, ako bude neko mogao da me poveze i mo\u017eda nekako u\u0111em i odem ku\u0107i jer ne znam \u0161ta je bilo s drugima”.  <\/p>\n\n\n\n

U Albaniji su mi bili \u017eena, udata \u0107erka, kao i mla\u0111a \u0107erka. Imao sam i tri sina jer je jedan bio u inostranstvu. Ali nije bilo kako sam ja zami\u0161ljao. Neko mi je skrenuo pa\u017enju: “Nemoj slu\u010dajno da pogre\u0161i\u0161 jer ne mo\u017ee\u0161 \u017eiv da ode\u0161 do ku\u0107e jer ne poznaje\u0161 teren”. Jo\u0161 ni NATO nije bio u\u0161ao. Onda su mi rekli: “Nije jo\u0161 vreme da ide\u0161 ku\u0107i, nego hajde s nama”. Pa smo oti\u0161li u Tiranu. Iznajmili smo ku\u0107u pored puta. Svi smo pomalo platili tu ku\u0107u u markama. Da, i neka uvek imaju jer su nam bra\u0107a. Starali su se o nama, dru\u017eili se s nama, ba\u0161 su nas pazili. Ne znam da ti objasnim koliko. \u0160tavi\u0161e, bio je tu jedan stariji taksista koji me je svakodnevno \u0161etao. “Hajde”, bi mi govorio “da ti odagnamo bol” i pro\u0161etamo malo.  <\/p>\n\n\n\n

Posle toga, za manje od mesec dana je NATO u\u0161ao. Imali smo jednog zeta koji je imao ne\u0161to nalik kombiju, a i jedan automobil nekih sestri\u0107a. Ja sam hteo odmah da se vratim, ali nisam imao \u010dime da se vratim ku\u0107i. Pa smo se vratili svi zajedno jer sam imao puno sestara tamo, propatio sam puno kako da ih smirim, nisam mogao da im ka\u017eem. Stigli smo kombijem negde predve\u010de. Kada smo stigli do mesta koje se zove Lu\u0161nja, iza autobuske stanice, tu mi je najstarija sestra, tu smo ostavili sestru. Jedna \u017eena kom\u0161ija, veoma stara, koja je verovatno mislila da sestra zna za sina, \u010dim je sestra iza\u0161la iz kombija je u\u0161la u dvori\u0161te, pru\u017eila joj ruku i izjavila sau\u010de\u0161\u0107e za sina: \u201ePrimi moje sau\u010de\u0161\u0107e”. Pa je po\u010dela da vi\u010de i galami: “Za\u0161to mi brate nisi rekao?” Onda je druga sestra saznala za mu\u017ea. Ti su dani bili bolni, te\u0161ki i naporni. <\/p>\n\n\n\n

Zaboravio sam da dodam kada smo oti\u0161li tamo u Albaniju, oni su bili spremili telefone, tj. \u010dulo se je da smo mi u\u0161li u Albaniju jer su javljali. Bio je jedan tu, koji je govorio, obave\u0161tavao, Nezir, taj i taj, je stigao u to mesto u Albaniju. Kako bi porodice saznale, oni koji su imali svojtu u inostranstvu. Svi koji su mi u inostranstvu, bra\u0107a i sin, su saznali da sam \u017eiv u\u0161ao u Albaniju. Za porodicu ovamo jedno vreme nismo znali jer su bili prekinuli telefone. Jedno vreme nisam znao da li su mi \u017eena i majka, moja deca, \u017eiva ili nisu. Nisam znao. Nekako sam uspeo da stupim u kontakt sa bra\u0107om i oni su mi rekli: “\u017divi su, ali uz velike patnje i stradanja, i jesu i nisu kod ku\u0107e”. Kada sam do\u0161ao ovde na\u0161ao sam majku, \u017eenu, jedna mla\u0111a sestra je bila ovde, i sve one koje sam ostavio, prona\u0161ao sam ih \u017eive. <\/p>\n\n\n\n

Kada smo se vratili iz Albanije oti\u0161li smo na groblje u Vaganici gde je bio sahranjen i Fatmir. Stvarno sam zahvalan ovima iz OVK \u0161to su ih preuzeli, na\u0161oj bra\u0107i, bez obzira da li je moj sin bio pripadnik vojske ili nije, jer su mogli da ih preuzmu Srbi i da se ne zna gde su ih odveli. Zahvalan sam onima koji su ih preuzeli. Dakle, oti\u0161li smo i videli gde su sahranjeni. Oti\u0161ao sam sa tim zetom, kojem su ubili sina, sa sestrama i porodicom. Tu je bila redom sahranjena grupa koju su bili odvojili. Dosta se je plakalo tu. Nisi znao koga prvo da te\u0161i\u0161. Bilo je te\u0161ko. Ja sam izdr\u017eao ne znam ni sam kako. Iznad grobova su bili ostavili ode\u0107u. Fatmiru smo na\u0161li jaknu nad grobom. Tu je jaknu obukao kada je iza\u0161ao iz ku\u0107e i trenerke. Nad grobom su oni koji su ga sahranili stavili jaknu i nove patike. Patike mu nismo na\u0161li, a jaknu jesmo. Prepoznali smo ga prema ode\u0107i, i oni iz OVK su ga prepoznali i napisali ime na grobu. I dobro smo znali da su na\u0161i tu.  <\/p>\n\n\n\n

Posle \u0161est meseci je do\u0161la neka komisija sa nekim lekarima, iz Ha\u0161kog tribunala. Ekshumirali su ih. Pozvali su porodice i roditelje, sve one koji su imali svoje \u010dlanove tu. Pro\u0161lo je jedno 4-5 dana sve dok nije zavr\u0161eno. I svakog koga su vadili, pozivali bi porodicu da vide to telo. Ubacivali su ih u one najlonske kese, zatvarali rajsfer\u0161lusom. Kada je do\u0161ao red na mog sina, Fatmira, izvadili su ga. Meni nisu dozvolili u po\u010detku dok su ga vadili, ali je tu bio jedan moj zet. I on me je pozvao: “Do\u0111i, izvadili su ti sina”. Kada se sam se pribli\u017eio bio je omotan rajsfer\u0161lusom u kesi. Jer su ih nosili kod lekara da ih pregledaju. Ja sa po\u010deo da otvaram rajsfer\u0161lus ali mi je jedan stranac rekao: “Ne, nemoj, ne sme da se otvara!”, na tom njihovom jeziku. Ali sam ja otvorio sina, pogledao ga.  I \u010dim sam ga video, u ode\u0107i i svemu, telo mu je bilo \u010ditavo raspadnuto. A i trenerke, izgledale su kao da su bile napolju, nove, uop\u0161te se nisu pokvarile. \u010carape obu\u010dene. Samo \u0161to mu je to meso bilo otpalo. Uzeli su ga, odneli, uradili te stvari i vratili ga opet. Posle smo uzeli te daske u \u017dabarima, svako za svoje.   <\/p>\n\n\n\n

Fatmir je na prstu nosio jedan dobar prsten. I taj su mu prst bili otkinuli. Mislim, verovatno kriminalci. Mog sina kada su ekshumirali, li\u010dno sam gledao, trenerke obu\u010dene, \u010darape na nogama, ali samo lice i glava, meso mu je bilo otpalo. To je ba\u0161 te\u0161ko za roditelja. Te\u0161ko za porodicu. Za oca i majku je veoma te\u0161ko. Jer mladi odrastaju, \u017eene se, stvaraju porodice i ima ne\u010dega. Za njih je malo lak\u0161e, a za oca i majku je najte\u017ee. Molim se Bogu: “Alahu, taj rat \u0161to je bio, molim te da nikada vi\u0161e ne bude. In\u0161ala se vi\u0161e nikada ne ponovi ono \u0161ta smo mi do\u017eiveli\u201c.  <\/p>\n\n\n\n

Opet su ih sahranili na istom mestu, samo su ih izvadili i mi smo im stavili daske, po na\u0161em obi\u010daju, a oni lekari, ta komisija nam je rekla: “Dok smo mi ovde, ne bi bilo u redu da ih preuzimate”. Rekli su nam da su zavr\u0161ili tu. Nekoliko dana su se zadr\u017eali tu. A posle su rekli: “Moramo da idemo u Suhodol i zavr\u0161imo za tu godinu jer se kvari vreme i ne\u0107emo mo\u0107i vi\u0161e da pregledamo”.   <\/p>\n\n\n\n

Posle smo i\u0161li kada god smo mogli na grob. Ali smo se i ja i \u017eena ose\u0107ali veliku bol. Ne znam ni da opi\u0161em ko te\u0161ko, od pla\u010da… nemam ni snage da opi\u0161em tu bol. I sada idemo tokom godine, proveravamo da nema trave ili ne\u010deg drugog. Nismo pravili neku veliku lepotu. Jer ka\u017eu da ne treba praviti veliku lepotu na grobu. Donekle smo mu ga sredili, da se ne izgubi taj grob tu, da se zna da je ta osoba, to ime, za \u0161ta je polo\u017eila svoj \u017eivot. Ali, kada kod je njihova godi\u0161njica, idemo sve porodice koje imaju tu svoje. Bol nas trese, isto kao dana kada se je desilo ono \u0161ta se je desilo.  <\/p>\n\n\n\n

A za Fadila vi\u0161e nismo ni\u0161ta \u010duli, osim onog \u0161ta nam je rekao taj kom\u0161ija. Ali ni kom\u0161ije nema vi\u0161e. Jedno vreme smo mislili, jer su neki govorili da su u zatvoru, neki su govorili da su vamo, neki, ne nego tamo… ali verovatno, po\u0161to je bio ranjen, i nije prona\u0111en tamo gde je OVK imao ambulantu, u Vaganici, ama ba\u0161 uop\u0161te nisam verovao da je tamo… Ali, Alah zna, ko \u0107e ga znati. Srbija koja je po\u010dinila ovaj masakr zna vrlo dobro. Srpski kriminalci, Milo\u0161evi\u0107, koji je izdao nare\u0111enje da se ovo izvr\u0161i, oni znaju vrlo dobro. Samo ne\u0107e da ka\u017eu. Srbija za ove nestale koji su jo\u0161 ostali, veoma dobro zna gde su ih ostavili. Srbija mora da ka\u017ee, da li ih je spalila, da li su ih bacili u vodu, da li su u nekoj masovnoj grobnici negde u nekoj jami. Srbija odli\u010dno zna gde se nalaze. Ali ne\u0107e da ka\u017ee.  <\/p>\n\n\n\n

Fadila i Fatmira pamtim, ne samo \u0161to su u pitanju moja deca, pa da ih hvalim, ali su bili veoma dobri, mirni, snala\u017eljivi, imali su drugove, dru\u0161tvo, imali su sve. Na vratima avlije, Fadil mi je rekao: “Ako se ne\u0161to dogodi, ja \u0107u oti\u0107i s tim merakom (\u017eeljom), \u0161to nisam mogao da postanem vojnik”. Rekao sam mu: “Dabogda vas ne zadesi ni\u0161ta, niti bilo koga, nijednog sina albanskih majki, dabogda nikoga ne zadesi ni\u0161ta lo\u0161e”. A Fatmir mi je rekao: “Vidi, ako se ne\u0161to desi, nemoj me oplakivati, jer ja idem da igram lopte”. Spomenuo je ime dvojice milicajaca. Rekao je: “Ratko i Savi\u0107”. Ja ih nisam poznavao ko su oni. Ali mi je sin rekao: “Kada idem u Tavnik i kad se vra\u0107am, izgleda da su me videli kako dobro igram lopte i smeta im i zamrzeli su me, ne znam za\u0161to me gledaju. Jer nisam ni\u0161ta uradio”. I dodao je: “Ali, ako mi se ne\u0161to desi, ostavljam amanet da me ne oplakuje\u0161 jer mi nije \u017eao \u017eivota, niti mi je \u017eao da polo\u017eim du\u0161u za slobodu Kosova. Rat je rat. Nema rata bez krvi. Dabogda\u201c – rekao je \u2013 \u201eBo\u017ee, da onaj koji preostane u\u017eiva i \u017eivi na najbolji na\u010din na Kosovu. Jer ovako, be\u017ee\u0107i, ne mo\u017eemo da \u017eivimo tata. Be\u017ei\u0161 da igra\u0161 lopte, pla\u0161i\u0161 se da ide\u0161 u \u0161kolu, pla\u0161i\u0161 se da ide\u0161 na kafu, ovako se ne \u017eivi”  <\/p>\n\n\n\n

Dakle, meni je ostavio amanet. Za mene je veoma te\u017eak, veliki posao koji mi je ostavio kada mi je rekao “nemoj me oplakivati”. Oboje su mi rekli: “Ako se ne\u0161to desi, ne pla\u010di za nama!”. Ali, razmi\u0161ljaju\u0107i o tome, ja sam ponosan, suzdr\u017eim se nekako, ne dozvolim sebi, a porodici ka\u017eem: “Moramo da budemo jaki i da ne patimo jer su oni oti\u0161li za Kosovo, polo\u017eili \u017eivot, krv, za Kosovo”. Svi ovi koji su oti\u0161li, i ovi vojnici, i ovi koji nisu uop\u0161te u uniformama, krv je ista. Svi su bolni. Polo\u017eili su \u017eivote, du\u0161u su dali za ovu slobodu koju mi danas u\u017eivamo. <\/p>\n\n\n\n

\u010cim sam se vratio Albanije sam izvadio trono\u017eac i otvorio ku\u0107u za izjavljivanje sau\u010de\u0161\u0107a tada. Tada je bilo odre\u0111eno 15 dana. Posle 15 dana sam sklonio stolicu. Ko je hteo i bio u mogu\u0107nost, bez obzira da li ga je bolelo srce, je do\u0161ao da me vidi i izjavi sau\u010de\u0161\u0107e.  <\/p>\n\n\n\n

A dr\u017eava, vlada, da je samo do\u0161la do avlije i da mi ka\u017ee: “Nezire, \u010dove\u010de, da li pati\u0161 za ova dva sina koja su ti oti\u0161la za Kosovo? Ima\u0161 li od \u010dega, mo\u017ee\u0161 li da izdr\u017ei\u0161?”. Za mene bi samo ovo. ove re\u010di bile dovoljne. Pro\u0161le godine je ovo udru\u017eenje, Bajram Qerkini, hvala mu, nas 3 odveo u banju u Klokotu. I ove godine, pre mesec dana sam oti\u0161ao u banju u Klokotu sa tri prijatelja, i oni isto imaju nekoliko ubijenih kao ja, boravili smo po deset dana. A ni\u0161ta drugo.  <\/p>\n\n\n\n

Apelovao bih na na\u0161u Vladu, ovu na\u0161u dr\u017eavu da se potrude za ove na\u0161e nestale, sa ovim strancima koji su ovde, a koji ka\u017eu da su do\u0161li zbog pravde, da nam pomognu, da izvr\u0161e pritisak na Srbiju, srpske kriminalce i da oni koji su po\u010dinili ove zlo\u010dine iza\u0111u pred lice pravde.  <\/p>\n\n\n\n

Jo\u0161 ne\u0161to bih da ka\u017eem. Svi mladi momci koji su na Kosovu, neka se vole me\u0111u sobom. Neka se vole me\u0111u sobom i nek vole jedni druge koliko imaju snage i mogu\u0107nosti. Nek se po\u0161tuju i neka ne bude ni\u010deg lo\u0161eg izme\u0111u njih. Moje srce tako ka\u017ee. <\/p>\n\n\n\n

Srednji naslov: \u201eDva su mi sina su nestala, jednom smo na\u0161li telo\u201c <\/p>\n\n\n\n

Hamide Avdyli: Ispovest u prvom licu <\/p>\n\n\n\n

Kod oca sam lepo \u017eivela. Bilo nas je desetoro dece. Pet sestara, petoro bra\u0107e. U \u0161kolu sam i\u0161la malo, nisam imala mogu\u0107nosti. Trebalo je da se zavr\u0161e \u010detiri razreda, ali sam ja i\u0161la malo. Majka mi je bila bolesna, s migrenom. Brat je bio dve godine stariji, ja posle njega, sva ta deca, te poslove sama sam obavljala. Majka je vi\u0161e le\u017eala, jer smo \u017eiveli samo s ocem i majkom. Ja kao druga majka bra\u0107e i sestara. Ali Alah mi je pomagao. <\/p>\n\n\n\n

Otac mi je umro pre dve godine. Majka mi ima 90 godina. Otac se bavio malo zemljoradnjom. Nije radio, a nas desetoro dece. Tako sam se starala, vi\u0161e sam radila kod oca nego kod mu\u017ea. Ali u to vreme nismo i\u0161li u \u0161kolu, nego ovi ku\u0107ni poslovi, i rad na njivi.  <\/p>\n\n\n\n

Sa bra\u0107om i sestrama imamo dobre odnose. Mnogo smo vezani izme\u0111u sebe. Sada imam \u010detiri brata. Onaj stariji, pre mene, je umro. Sada nas je pet sestara i \u010detiri brata. Da, u mom selu nisam ve\u0107 22 godine bila jer mi je sin sa sindromom (Daunov sindrom). Uzeli su ga tamo da ga zavaravaju jer on bez mene ne\u0107e uop\u0161te. Ve\u0107 godinu dana mi je porodica u Pri\u0161tini, ali ne mogu da odem da ih posetim. Sin min ne dozvoljava. Dete mi je, moram da ga \u010distim, sve sama da radim, da mu poma\u017eem, sve sama. <\/p>\n\n\n\n

Sa mu\u017eem, Nezirom, smo se vezali preko provodad\u017eija tada, ne kao danas da se sami vi\u0111aju, sami uzimaju, sami razvode i sve. Prvo smo se verili. A Nezirova sestra je udata za jednog mog brata. Ja za njenog brata, za Nezira. Obe preko provodad\u017eija. Sedam godina sam bila verena. Nikad se nismo sreli. Nismo izlazili. Nisam smela od oca. Otac je bio veoma strog, nisam smela ni da ga vidim, ni ni\u0161ta. Ni zaova, a ni ja. Tako je bilo tada. Onda smo oboje napravili svadbu. I svadba \u0161to smo uzeli mladu za brata, dobru svadbu, i za sebe. Sa mu\u017eem imam dobre odnose. Veoma dobre.  <\/p>\n\n\n\n

Na svadbi je bilo puno ljudi, ali nije ko sada, da ima veselja. Manje je bilo ranije. Sada ima puno vi\u0161e veselja. Jer je tvoja porodica tu. Ima\u0161 neku ve\u0107u volju.  <\/p>\n\n\n\n

Udala sam se s 18 godina. Kada sa 19. sam dobila najstariju  \u0107erku, Hafize, pa petoro sinova posle nje, pa opet jedna \u0107erka pa onda jo\u0161 dva sina. Dakle, imala sam 11. godina kad su me verili. Tako su nas ranije verili, a ponekada i u kolevci. Posle Hafize sam dobila sina, Fadila, ovog koji je nestao. Tre\u0107i Halim, Alija \u010detvrti, Fatmir, ubijeni, peti. Kujtim \u0161esti. A posle imamo Ardianu i Gentrita. Gentrit je osmo dete. Svi su dobri, svi u redu, svi zdravi, svi bez problema. Nikad ih nismo vodili lekaru, ne se\u0107am seda smo ikada i\u0161li kod lekara. <\/p>\n\n\n\n

U ovoj ku\u0107i smo uvek \u017eiveli. \u010cak i u ratnim vremenima, ja uvek kod ku\u0107e. Oti\u0161li su sinovi, oti\u0161ao j mu\u017e, ja s tom starijom \u0107erkom, Hafize, sa zetom, sa decom, ovde. Malo sam izlazila kako ne bi ulazili oni i kako se ne bi desilo ono o \u010demu se govorilo. Iza\u0161la sam malo povi\u0161e ovde u jedan sokak i vratila ovde. Radila sam, mesila, primila mnogo izbeglica iz okoline Mitrovice, koje su dolazile. Bogami, bilo ih je preko dvadeset. Ovim rukama sam im mesila. Pe\u0107i su bile upaljene. Sve sam im mesila, primala, uz svu tu bol za sinovima. Trpim mnogo, ne mo\u017ee\u0161 ni da me vidi\u0161 u lo\u0161em stanju, to me dr\u017ei, ni\u0161ta drugo. Imam tu bol za sinovima, jer sam mnogo ponosna \u0161to sam imala takve sinove da dam za Kosovo, za na\u0161u krv, ali opet, ovaj mla\u0111i sin, Gentrit, mi nadvlada sve to. On me nadvlada. Sa njim imam problem.  <\/p>\n\n\n\n

Oni iz udru\u017eenja su mi vodili mu\u017ea u banju. Ja nisam mogla da idem. Mu\u017e ve\u0107 dve godine ide, ja ne znam \u0161ta je banja. Dosta patim, trpim, mo\u017eda zvu\u010di kao da se hvali\u0161em, znam red i moralna sam, ali je te\u0161ko za mene. <\/p>\n\n\n\n

Kada su do\u0161le paravojne snage jer su bili sme\u0161teni ovde u Mitrovici, ispod d\u017eamije, i spustili su se dole i do\u0161lo je dvoje Srba i Cigana (Roma). Prestravili bi te. U\u0161li su i rekli nevesti: “Hajde s nama!” Pitali je: “Da li ti je mu\u017e ubijen u OVK?”. Jer smo se manje-vi\u0161e poznavali i znali smo \u010dime su se ovi dvoje bavili. U\u0161li su ovde i uhvatili nevestu ispod mi\u0161ke. Imali smo ovde kuhinju, u\u0161li su i uzeli je pod mi\u0161ke. Izvadila sam 300 maraka i dala ih im. Rekla sam im: “Idite! Dosta ste ubijali, dosta ste nam lo\u0161eg napravili, uzmite ovo i idite!”. Oni: “Dajte pare, dajte zlato, vi imate devize!” Rekla sam im: “Nemam ni para, nema ni zlata, ubili ste mi sinove, uzmi ovih 300 maraka i idi!”. I oti\u0161li su. I spasila sam nevestu. Posle sam morala da uzmem \u0107erku i nevestu. Mo\u017eda \u0107e mi Bog suditi. Posle smo iza\u0161le sa maramama na glavi. Glupost, za\u0161to stavljati maramu? Rat!  <\/p>\n\n\n\n

Dva sina su mi nestala u ratu. Jednom smo na\u0161li telo posle devet dana. Moja tri sina, Fadil, Fatmir i Kujtim, su i\u0161li da se pridru\u017ee koloni jer su nas bili prognali. Prognali za Albaniju. Ali ja nisam bila s njima. Da budem iskrena, ni mu\u017e. Vratili su ih kod vodovoda i odveli na jedan put, koji se zove put za \u017dabare, tu iznad Majke Tereze. Starijeg sina, Fadila, su ranili u ruku. Neko ga je video, rekao mom mu\u017eu da smo Fadila sreli na putu, ranjenog u ruku. Fatmira su \u010detvrtog ubili, sa tetkinim mu\u017eem, tetkinim sinom i jednim drugom. Oni su bili u koloni. Kada su oti\u0161li do vodovoda uveli su ih…uveli su ih u jednu avliju i ubili, pore\u0111ali za zidom i ubili svu \u010detvoricu. <\/p>\n\n\n\n

A sada, dan danas \u010dekamo, \u017eelela bih da znam Fadilovu sudbinu. Da  znam gde je. Bol je za mene ista, na\u0161li ili ga ne na\u0161li, ali makar da znamo ne\u0161to. Za drugog znamo gde mu je grob. Znamo, idemo u posetu. Jer \u0107e bol uvek biti ista za mene tokom \u017eivota. \u0160ta da radi\u0161? Bio je rat. Moramo da prihvatimo. Svi su od majki, svi su od sestara, svi su od o\u010deva, svi su od bra\u0107e. <\/p>\n\n\n\n

Kada su iza\u0161li na vrata avlije, svih troje, ovaj moj sin Kujtim je samo pognuo glavu. Tada je imao 16 godina. Samo je gledao. Fadil i Fatmir su mi rekli: “\u0160ta \u0107emo s tobom majko? Sa ovim si sinom (Gentritom, sa Daunovim sindromom), \u0161ta \u0107emo s tobom jer mi idemo u OVK, s drugarima. I da poginemo za ovu zemlju, za domovinu, za slobodu, nije ni\u0161ta! Ali \u0161ta s tobom? Sa ovim sinom kojeg \u0107e\u0161 da nosi\u0161 na le\u0111ima”. A sin bolestan. Poslednji put sam videla Fadila ovde na stepenicama. Kada su nas izbacili iz ku\u0107a Fadil je seo na stepenice zajedno s Fatmirom i reko mi to, vi\u0161e ga nisam videla.  <\/p>\n\n\n\n

Mi smo se odvojili od njih. Oni su krenuli kod ujaka, svih trojica. Mi smo iza\u0161li u sredu. Ovde povi\u0161e smo preno\u0107ili, kod jedne sestri\u010dine s mu\u017eem i decom, Hafizom i sa zetom. Fatmir, Fadil i Kujtim su preno\u0107ili kod mog brata u \u017dabarima. Njih su prognali u petak. I oni su u petak ubijeni.. Fatmir je ubijen. Petak je bio taj dan. A Kujtim je pre\u017eiveo. Zvali su ih poimeni\u010dno, oba su prozvali. \u010cak im je Fatmir bio zapao za o\u010di puno. Rekli su mu: “Do\u0111i i ti!”. Opsovali su Fatmira. Uhvatili pod mi\u0161ke. A ovaj Kujtim je bio sa mojim bratom u jednoj kolibi, sa tetkom i sa bakom, i rekao im je: “Bogami uja\u010de, ubi\u0161e nam sinove!” A on mu je odgovorio: “Ne, ne, ujko, oni samo pucaju tako u vis”.  <\/p>\n\n\n\n

Ja sam se pet dana pre toga odvojila od njih. Vi\u0161e ih nisam videla. Devet dan smo boravili u Ljubovcu. Pru\u017eeno nam je uto\u010di\u0161te. Nakon \u0161to smo se vratili – ajde jer je dobro sada u Mitrovici – ajde da se vratimo. Oni su bili devet dana mrtvi, od petka. Do\u0161li su neki iz OVK da nam jave. Mu\u017e mi nije bio tu, meni nisu rekli. Kasnije su rekli mom mu\u017eu. On je meni rekao posle dve nedelje.  <\/p>\n\n\n\n

Imali smo izbeglice u ku\u0107i, i brat mi je bio tu, sa decom i \u017eenom. Ja dve nedelje nisam ni\u0161ta znala o nijednom. Posle dve nedelje, jedno jutro sam se probudila da im spremim za jelo, mesila sam, po dvadeset hlebova sam mesila za izbeglice, za sve. Moj je mu\u017e sedeo i pu\u0161io, pa me je pitao: “Hamide, da li si se odmorila?”, “Da, dovoljno sam se odmorila”. I re\u010de mi: “Ju\u010de je bio zet, ubili su mu sina”. Jednom zetu je ubijen sin. Sa Fatmirom. I re\u010de mi: “A za\u0161to nisi ti rekla Murselu da mu je sin mrtav, da su mu ga ubili?” Naokolo mi je stavljao do znanja. Odgovorila sam mu: “Ja nisam ni\u0161ta znala”. I rekla sam mu: “A Fatmir \u0161to je bio s njima, sa Fadilom, u koloni? Ja odmah. I re\u010de mi: “Fadil je bio ranjen u ruku, neko ga je video, rekao, tu je pre\u017eiveo. A Fatmir je ubijen\u201c.  <\/p>\n\n\n\n

Tada sam se ja samo oslonila na terasu, na gelendere. I oti\u0161la sam u kuhinju gde sam mesila, pripremala doru\u010dak. Da me ne vidi starija \u0107erka, oti\u0161la sa u tu kuhinju. Rekla sam da me makar ne \u010duju, da se ispraznim sama. Do\u0161la je \u0107erka, ustala sam, umila se da me ne vidi, jer sam mislila rat je, bi\u0107e zauzeti ne\u010dim drugim, ko zna kako mogu u\u0107i i \u0161ta da nam urade. Rekla mi je \u0107erka: “Majko, \u0161ta ti je, \u0161to si toliko tu\u017ena?” Ovo je rat, svi su ra\u0161trkani”. Rekla sam joj: “Pa samo tako, boli me glava mnogo, sa sinova ra\u0161trkanim”.  <\/p>\n\n\n\n

Zaklela me je i rekla: “Boga ti, bra\u0107e ti, \u0161ta ti je. \u0160to pla\u010de\u0161?” Rekla sam joj: “Eh, moja Hafize! Tvoj tac ka\u017ee da su Fadila ranili, a Fatmira ubili. Ona … videla sam kako svu kosu \u010dupa s glave za njim. Jer ga je mnogo volela. Bila su to deca koja su bilo mnogo povezana me\u0111u sobom. Nikad, niko, nikakvu lo\u0161u re\u010d o njima, nijednu lo\u0161u stvar nam nisu doneli ku\u0107i. Sva ta deca. Ja sam najvi\u0161e bila povezana s njima, vaspitavala sam ih, savetovala, o svemu. Kao majka. Mnogo sam uradila za njih, a i danas isto. Mo\u017eda je sramota hvalisati se, ovaj sin sa sindromom… on se i umokri … ja ga uzmem, koliko ode\u0107e koliko… ja ga smestim u krevet, kupam… ovamo s druge strane ku\u0107ni poslovi, sve to sama. Sa bolom, s poslovima, anga\u017eovanjem, sa svim. Eh, dok smo mi, sve je dobro. Ali kada mi odemo, gde \u0107e on biti? <\/p>\n\n\n\n

Fatmir je trebao da napuni 19 godina, u osmom mesecu. A \u010detvrtog aprila ’99. je ubijen. Fadil je imao 24 godine. On je ba\u0161 voleo da iza\u0111e. Ali nije bilo uslova. Njega ne mogu da izbacim iz srca. Nismo imali uslove da ga izvedemo jer je stvarno voleo da ode u inostranstvo. Da ode u Evropu. Fatmir je igrao lopte, i\u0161ao je u \u0161kolu, ba\u0161 dobro im je i\u0161lo. Ali eto, rat… tako im je bilo pisano.  <\/p>\n\n\n\n

Fadil je zavr\u0161io srednju \u0161kolu. Posle \u0161kole je radio. Dr\u017eali smo stoku tada, ovde u blizini je \u010duvao stoku. A radio je i privatno, pomagao ocu pomalo. Ostali su bili mladi, ovi u \u0161koli. A Halim, koji je u inostranstvu, on je zavr\u0161io i \u010detvrti razred srednje \u0161kole ovde. A bili su po\u010deli da im ulaze u \u0161kolu, u mestu koje zovemo Vaganica. Ulazili su im sa no\u017eevima i makazama e… ulazili su tako, ali se nije znalo ko su oni. I onda smo ga ispisali iz \u0161kole.  <\/p>\n\n\n\n

Fatmir je i\u0161ao u srednju \u0161kolu i voleo je da igra fudbal. Jedan dan pre nego \u0161to su ih izveli u kolonu Fatmira je uhvatilo dvoje Srba u \u0161koli. Bili su igrali u sali i rekli su mu: “Da li si spreman da zavr\u0161i\u0161?”. A jedan je bio Ratko Slavi\u0107, odavde. I oti\u0161li su. Jedan dan pre nego \u0161to su u\u0161li u kolonu.  <\/p>\n\n\n\n

Fatmira sam toga dana poslednji put videla i on mi je rekao: “Majko, imam samo 16 godina ina\u010de bih oti\u0161ao da uzmem sestru jer su u\u0161li onuda u grad i spaljuju i ubijaju. Oti\u0161ao bih da uzmem Hafizu, samo nemam li\u010dnu kartu\u201c. Hafiza se je bila vratila ku\u0107i, bila je ovde i boravila kao izbeglica, ali se je vratila ku\u0107i. Ku\u0107a joj je tamo, kod vojske. Na \u010delu, \u010dim iza\u0111e\u0161 iz tunela, skoro pa u Bajru.  <\/p>\n\n\n\n

Ja tog da nisam ni\u0161a rekla sinovima. Ama ba\u0161 ni\u0161ta. Samo sam ih pogledala. Ovaj Kujtim je samo pognuo glavu i skoro pa plakao, jer je i bio mlad. Krenuli su, odvojili se od nas i oti\u0161li kod mog tre\u0107eg brata. Tu smo se odvojili, vi\u0161e ih nisam videla.  <\/p>\n\n\n\n

Danas razmi\u0161ljam, za\u0161to sam se odvajala od njih? Za\u0161to? Za\u0161to im nisam ostala blizu, za\u0161to sam se odvojila od njih? Jer mi je \u017eivot sada ni\u0161ta bez njih. Toliko sam bila vezana. A i volela sam ih i oni su mene voleli, jer ima svakakve dece, svakakvih roditelja. Mnogo sam bila vezana s njima. Mnogo sam patila za njih. Nije bilo lako odgojiti osmoro dece! Ho\u0107u da ka\u017eem, te\u0161ko u to vreme. Ali su toliko bili zadovoljni sa mnom, dan i no\u0107 sam bdela zbog njih, kako bi im nastavila \u0161kolu. Da napreduju, da ne ostanu zaostali. Da znaju da napi\u0161u svoje ime. Na primer, ja obavljam sve poslove, ali \u0161kole malo, premalo. U to vreme ti nisu ni dozvoljavali da ide\u0161 u \u0161kolu. <\/p>\n\n\n\n

Njihova bra\u0107a i sestre su veoma te\u0161ko podnela to. Jer Ardiana, mla\u0111a \u0107erka, je imala 13 godina, ali je bila kakvom je Alah podario, kao da je imala 20 godina, samo je kukala, pla\u0161ila se, govorila: “Kuku, u\u0107i \u0107e i uzeti me, kuku!” Tako i starija, zaboravljale su na smrt. Mnogo su bili divlji, Romi, Srbi, \u0161ta god su oni bili. Iskusili smo mnogo grozota od njih, dosta smo propatili. Nakon \u0161to smo ostali ovde, patnje koliko ho\u0107e\u0161, bola, sva\u010dega. Ali, \u0161ta da radi\u0161?  <\/p>\n\n\n\n

Fatmira je prona\u0161la OVK. Ubijenog. Sahranili su ga. A posle nedelju dana su do\u0161li i javili. Na\u0161li su ga tu, ne\u0161to povi\u0161e je jedno mesto. Na tom mestu gde su ga ubili, tu je ostao devet dana sa bratom od tetke, tetkinim mu\u017eem, sa drugom jednim. Za Fadila se ne zna kuda je oti\u0161ao. Da li je tamo, ili u bolnici, ili ovde, sa jo\u0161 dvoje. I\u0161li smo po hod\u017eama, po… sve do sahrana (ekshumacije) kako bi videli da ne prona\u0111emo neku ode\u0107u ili ne\u0161to. Ali ne, nismo dobili nikakvu vest o njemu.  <\/p>\n\n\n\n

Fadila je poslednji put video jedan kom\u0161ija tu blizu. Iscepao mu je unutra\u0161nju majicu i zavio tu ruku, jer je, kako je rekao, krvario. I krenuo na tom mostu za Mitrovicu, ispod tog mosta je u\u0161ao Fadil, pro\u0161ao od kolone. Malo je starac govorio \u0161ta su pri\u010dali, jer je rekao: “Sti\u017ee milicija, sti\u017ee vojska”. Videli su se i sa \u0107erkom tog starca. Fadil mu je rekao: “Ja sam se bogami popeo na neke tarabe tu u dvori\u0161tu i samo su me ranili, a ostale su ubili Zenele”. Rekao je Zenelu i njegovoj \u0107erci da su ostale ubili. Sada, da li su ga na\u0161li, neki su govorili jedno, neki drugo, nemamo nikakve ta\u010dne informacije. Ve\u0107 19 godina. <\/p>\n\n\n\n

Fatmirov grob je tamo gde ga je sahranila OVK. Tu su mu\u017e njegove tetke, brat od tetke i Fatmir sa drugovima. U jednom selu, zove se Vaganica. Fatmir nije bio u OVK, ali su oni morali da se bave mrtvima. Jer su videli da nema ko da ih sahrani. Rat. Telo je jo\u0161 tamo gde su ga sahranili. Ja sam \u010dak govorila mu\u017eu: “Dovedite mi ga ovde da ispunim \u017eelje! Dovedi ga ovde!”. Tada smo imali samo ba\u0161tu, 12 ari placa. I govorila sam: “Dovedite ga ovde da ga sahranimo”. On mi je govorio: “Ne, jer sa prijateljima treba da bude sahranjen”. I slo\u017eila sam se da bude sahranjen tamo. <\/p>\n\n\n\n

Prvi put kada sam mu posetila grob sam oti\u0161la sa starijom \u0107erkom i jednim zetom i Kujtimom, na prvi Bajrama. Plakala sam i nisam plakala donekle. Zbog \u0107erke i zbog Kujtima. Kujtim nam se je razboleo. Vi\u010di, pla\u010di, zapomagaj, pla\u010di, na\u0161ao mu je ode\u0107u. Sve stvari u d\u017eepu od jakne: sapun sa brijanje, pastu, \u010darape, cipele na grobu, ko\u017enu jaknu nad grobom. On je toliko plakao, zapomagao da smo ga bez svesti doveli ku\u0107i. Tr\u010di po lekarima. Kujtim s nikim ne razgovara o ovome, s nikim ne pri\u010da. Tako samo sedi. Kujtim je \u0161esto dete. I dan, danas je ostao tako, niti radi. Pre rata je radio. Pre rata je celu ovu ku\u0107u dr\u017eao Kujtim jer je nevesta odavno oti\u0161la. \u010citavu je ku\u0107u odr\u017eavao, ja sam se starala, spremala hleb, decu kupala i… Sada ne, sad samo sedi. Niti radi niti je o\u017eenjen; 34 godine.  <\/p>\n\n\n\n

Pronala\u017eenjem Fadila se je mnogo vi\u0161e bavio mu\u017e. Davao je izjave da ga prona\u0111u. Sin, Kujtim, je izlazio, nije ostavio grob a da nije posetio, da mo\u017eda ne na\u0161e neki njegov znak. Svuda je i\u0161ao s dru\u0161tvom. Nije mogao da do\u0111e do nikakvih informacija. A pre rata su nam ulivali veliku nadu, govorili nam da je u bolnici, da su ga izveli iz bolnice, da je izle\u010den, da je u njihovim rukama, da se le\u010di jer su ga ranjenog preuzeli, da je u zatvoru, da je sa jo\u0161 dvojicom, da \u0107e hod\u017ee da ga puste i… Ni\u0161ta, ve\u0107 19 godina ni\u0161ta, njegova sudbina ni\u0161ta. \u010cekamo, ali ni\u0161ta. <\/p>\n\n\n\n

\u010citava je porodica uz mene, poma\u017eu mi da odagnam bol, daju sve od sebe. Imam ova dva unuka, molim Boga. Fadila ne pronalazimo, \u010dekamo njegovu sudbinu. Fatmir znam da je ubijen. Ali, molim Boga, evo imam ova dva unuka, dobri su, volim ih i oni mene vole, i oni mi malo ubla\u017eavaju bol. Do\u0111u pa nas zagrle, vole nas, pa jedan sedne s ove strane, drugi ovde, a meni onda izgleda kao da su mi i njih dvoje kod ku\u0107e. Jer smo toliko vezani. Pa bogami i mu\u017e mi je dosta dobar.  <\/p>\n\n\n\n

Stariji unuk nosi Fatmirovo ime, a drugi je ro\u0111en posle njega. Da, \u010dekala sam Fadilovu sudbinu, da je jo\u0161 negde. A drugi se zove Fijon. A ovog unuka, Fatmira, \u010dini mi se da ga u du\u0161u unosim. Ne znam da li me i on voli koliko ja njega volim. \u0160ta god da kupim, uradim, on nit jede iz ruku njegove majke, niti pije od majke. Ja sam jedina \u017eena u ku\u0107i, \u010ditav dan, \u010ditavu no\u0107. A kada me poseti neko moj, jer sam sama, kada vidim ku\u0107u punu mu\u0161karaca, onda mi se \u010dini da mi se bol malo udalji. Ka\u017eem: “Bo\u017ee moj, evo unuka, evo mu\u017ea, evo i sinova dosta opet”. To je Bog propisao, bio im je usud smrti, bio je rat. Treba se pomiriti jer su sve majke palih mu\u010denika. Ima gore od goreg. Jeste li videli onu u Suvoj Reci? Kada ona iza\u0111e na televiziji, ja ravnomerno sa njom i sinovima pla\u010dem zbog nje. Ostala je samo ona. Shyhrete, koja je ostala bez ikoga. Sada, pravedno, za nju je mnogo te\u017ee nego za mene. <\/p>\n\n\n\n

Fadil je bio miran de\u010dko, mnogo, bez ijedne re\u010di, ni u ku\u0107i ni vani. Toga se se\u0107am, samo dobrog. Hteo je da ide u Nema\u010dku, gde je bio drugi sin, Halim, koji je bio tamo ve\u0107 7 godina, sa 16 godina, oti\u0161ao je da nam poma\u017ee jer tada nismo imali. Mu\u017ea su izbacili iz Trep\u010de. Trebalo je \u0161kolovati ovu decu, odgajati ih. I kako bi napredovali, Halim je oti\u0161ao u inostranstvo da nam poma\u017ee. On je hteo da ode kod Halima, da se zaposli, da se o\u017eeni, 24 godine. I o tome razmi\u0161ljam, o stvarima koje nismo mogli da mu pru\u017eimo. <\/p>\n\n\n\n

Fatmir je hteo da postane fudbaler kada odraste. Samo \u0161to mi ih je uzela \u0107erka, jer sam imala slike na kojima se je slikao s igra\u010dima. Uspeo je, u to vreme pre rata, da bude najbolji igra\u010d. Ali mi ih je \u0107erka uzela jer sam ih svaki dan dr\u017eala u ruci. I uzela mi ih je u Belgiju. Malopre sam se setila jer sam krenula da ih pogledam, ali sam se setila da mi ih je ona uzela. Jer sam dva puta bila u bolnici skrhana od bola. Jednom sam bila u Mitrovici pet nedelja, i u Pri\u0161tini isto. Padala sam u nesvest, nisam mogla da ustanem, stres me je hvatao, \u010desto sam ih vi\u0111ala u snu, razgovarala s njima, se\u0107ala ih se kuda smo i\u0161li.  <\/p>\n\n\n\n

U snu mi Fadil uvek ka\u017ee, “Majko do\u0111i, do\u0111i sa mnom jer nemam vremena! Do\u0111i i ti sa mnom!”. Vidim i Fatmira, ali re\u0111e. Samo mi ka\u017eu: “Hajde s nama!” Se\u0107am se njihove ode\u0107e, kako sam se starala, se\u0107am se njihovih re\u010di, svega se njihovog se\u0107am, od \u010darapa se se\u0107am kako sam se o njima starala. <\/p>\n\n\n\n

Tog dana su na stepenicama obojica nosila farmerke, obojica ko\u017ene jakne, ko\u0161ulje, cipele, s belim \u010darapama, kao da su krenuli za Bajram. Ja \u010dak i danas \u010duvam te njihove \u010darape. Neku ode\u0107u su mi \u0107erke uzele. “Daj nekome!”, ka\u017eu mi. Ode\u0107u sam dala jednom siromahu iz Rahova, jednom zetovom ro\u0111aku sam ih dala, sve ispeglano. Ta je da bio te\u017ei od dana kada sam saznala da su ubijeni. <\/p>\n\n\n\n

Dala sam ode\u0107u obojice jer je \u010dak i hod\u017ea bio rekao mu\u017eu da ih ne dr\u017eim jer je greh. Sin, ovaj kod ku\u0107e, ih nije obla\u010dio. Nije hteo da ih obla\u010di. Onaj drugi je u inostranstvu. Ovaj drugi koji je ovde, ni on nije hteo da ih obla\u010di. I onda mi je mu\u017e rekao: “Rekao mi je hod\u017ea: daj nekome jer je sevap (p.p. dobro delo)”. Dala sam sve. Sinovi nisu hteli da ih obla\u010de jer su bili mnogo povezani me\u0111u sobom. Oni mnogo tuguju. <\/p>\n\n\n\n

Fadil je bio oti\u0161ao u OVK, ali ga nisu primili. Bio je oti\u0161ao u to selo Bajgora, u Shalu Bajgore. I\u0161ao je za OVK, ispratili smo se, bio je tu\u017ean. OVK, koja je bila na frontu tamo, ga nije primila, jer su mu rekli nemamo sada ode\u0107e, idi ku\u0107i, \u0161ta ja znam, zva\u0107emo te, ali ga nisu zvali. A bilo je bolje da je uzeo oru\u017eje i da se priklju\u010di, makar bi bio ubijen. Fatmir je bio mla\u0111i, njega ovako i onako ne bi primili. Fatmir nije imao ni li\u010dnu kartu u to vreme, nije ih sreo. A telom, za telo bi mislio uh koliko je sna\u017ean.  <\/p>\n\n\n\n

Imali su mnogo drugova. Igrali su lopte, u\u017eivali s dru\u0161tvom, izlazili, tetke su im bile blizu. Sa njihovom decom su bili ko bra\u0107a. I dan danas su povezani me\u0111u sobom. Zajedno su i\u0161li u grad. Sad, kada bude godi\u0161njica Fatmirova, i\u0107i \u0107emo, posle dva dana. Da \u010dujete \u0161ta oni \u010ditaju na internetu o Fatmiru, oni koji su igrali zajedno, \u0161ta oni pi\u0161u. Ja ne znam gde da potra\u017eim. I njegovi drugovi tako\u0111e dolaze da nas posete. Ima dva druga, blizanaca, oni ba\u0161 vole i \u010desto nas pose\u0107uju. Bili su mu drugovi, voleo ih je puno i njega su voleli. Ali ve\u0107 dugo nisu bili…jer ka\u017eu: “Kada vidimo bol majke i oca\u201c. I udaljili su se. Meni je veoma drago kada mu vidim dru\u0161tvo da dolazi. \u0160to sam imala takvog sina, da neko o\u010dekuje dobro od njega. Da mi kao roditelji \u010dujemo da je bio dobar. Njegovi drugovi, svi oni koje poznajem, su pre\u017eiveli. Evo ovde ima jednog druga, na kraju sokaka mu je ku\u0107a. On me poseti za svaki Bajram. Ali dobro, odrastao je kod ujaka, njegova majka se je bila razvela od mu\u017ea, ali je toliko dobar postao, i toliko dobar drug, i volim ga, volim ga i po\u0161tujem, a i on mene ceni kao majku. E, on do\u0111e za svaki Bajram, pored svih ovih ostalih. I zagrli me i govori mi, kao majku me ceni. Mi nemamo kola, ja ovako iza\u0111em da uzmem pare njihovih penzija, za obojicu 203 evra, po\u0161to Fadilova sudbina jo\u0161 nije poznata. I on ka\u017ee, \u010dim nas vidi kako prolazimo, ka\u017ee: “Hamide kuda idete?” Ka\u017eem mu: “Idemo dole”. Zna on, ne mogu da mu objasnim da idem da preuzmem novac za sinove. I ka\u017ee mi: “Dobro, ajde da upalim kola i da te odvezem, bogami k`o moju majku”. A Bajram kad do\u0111e, ja kupim jednu ko\u0161ulju, ili \u0161ta budem mogla, ili par \u010darapa, da ih dam njemu, za dug za Fatmira. Nikad ga ne pustim za Bajram bez ne\u010dega. <\/p>\n\n\n\n

Ovaj Fatmirov drug je o\u017eenjen, ima dve \u0107erke. Mnogo dobro, ali kada vidim njegovu decu, ka\u017eem: “Eh, da je Fatmir ili Fadil ostavio sina ili \u0107erku za sobom, mo\u017eda bi im li\u010dili”. Unuke, da, imam, ali \u0161ta da se radi, takav je bio usud. Ja sam se pomirila, samo me mu\u010di zbog ovih koji su \u017eivi. Jer je majka ista, kako za \u0107erku tako i za sina. Ali su ovi bili najbolji.  <\/p>\n\n\n\n

Se\u0107am se jednom, Fadil je \u010duvao kravu, jer kada smo do\u0161li ovde je bio samo… rasadnik su ga tada nazivali, bilo je samo vo\u0107e. Prona\u0161ao je zlatne nau\u0161nice spakovane u novine, zlatne nau\u0161nice kako su pale nekom. Tada su te nau\u0161nice izlivane, ali ba\u0161 dosta zlata je bilo. Do\u0161ao je ku\u0107i i rekao: “Na\u0161ao sam zlatne nau\u0161nice dok sam \u010duvao krave, seo sam u hlad da jedem, odmorim se i na\u0161ao zlatne nau\u0161nice”. “\u0160ta si uradio sine? Kako si ih prona\u0161ao?\u201c. A on: “Samo sam ih zavio jer su bila i druga deca, nisam im ni rekao i samo doneo ku\u0107i”. “Dobro\u201c – rekla sam mu \u2013 \u201esine, trako treba. Neko bi ih uzeo. Ti si ih doneo, uvek bi te mu\u010dio merak. Ali\u201c – rekla sam mu \u2013 \u201eod sada \u010dak i \u0161ibicu da na\u0111e\u0161, nemoj da je donosi\u0161. Ako imam \u010dime, upali\u0107u, ako ne budem imala, otac ti radi, kupi\u0107e. Jer ti to u\u0111e u krv. Malo jednom, malo jednom, i onda dobre stvari ostavi\u0161 po strani, a preuzme\u0161 lo\u0161e. Kada preuzme\u0161 lo\u0161e i u\u0111e\u0161 pod most, veruj mi, veoma je te\u0161ko da iza\u0111e\u0161\u201c. Jer to ne dolazi uz govor, nego uz ro\u0111enje. Govorom treba\u0161 da pomogne\u0161, ali samo kako ti Bog podari \u010doveka.  <\/p>\n\n\n\n

Da budem iskrena, odgajala sam ih velikoj familiji, pedeset \u010dlanova nas je bilo ovde. Imala sam sedam zaova, mu\u017eeve sestre i dve mu\u017eeve tetke. Ne da ka\u017eu, npr. sada prvo pitaju preko telefona da li ste ku\u0107i, ima\u0161 li vremena, koliko ima\u0161 vremena, da li planira\u0161 da ide\u0161 nekuda, ja dolazim. Tada po tri nedelje ili mesec dana ovde sa…jedna je imala devetoro dece. Ja ovde sa ove dve moje ruke, nikada nisam ni\u0161ta progovorila. Po 15 ili 16 hlebova, tri puta dnevno sam mesila. Jer tada nije imalo toliko ovde… Mitrovica je uvek bila zaostala. Samo da se ne ka\u017ee siroma\u0161tvo! Ranije, ne bogami, niko ti ne bi kupio \u010dak ni jedan hleb. Samo moje ruke. Nikad me nisu \u010duli da prigovaram. Njihova deca me znaju kao majku. A, da budem iskrena, moja su deca patila. Ono \u0161ta je ostalo bih stavila njima. Rekla bih im: “Evo ovo, sine moj, je ostalo. Ako nema dovoljno hleba, ja \u0107u opet da umesim. Toga se se\u0107am.  <\/p>\n\n\n\n

Vidi sinovu decu. Sin sada radi, iza\u0161ao je da im napravi \u017eivot, od koga da pobegne, od oca od majke. Kakve majke i kakvog oca. I npr. pobe\u0107i od jetrvi, nije mi \u010dudno, nijedna jetrva ne voli drugu jetrvu. Nijedna jetrva ne voli da ima jetrve! Je l` tako?” Retko, retko. Samo da previ\u0161e budu isti. Da, be\u017eim od majke, od oca. Samo da se \u017eivi te\u0161ko.  <\/p>\n\n\n\n

Nezir se je sam bavio, poku\u0161avaju\u0107i da na\u0111e Fadila. Dva puta su bili neki stranci, da budem iskrena, oni se nisu razumevali s njim. Dva puta sa stranim policajcem. Bili su stranci, kao crnci. Pitali su: “Jeste li ga na\u0161li?. Pogledajte po sahranama (ekshumacijama) negde, da ne posumnjate u ode\u0107u, obu\u0107u”, to. A ovi na\u0161i, nikad.  <\/p>\n\n\n\n

Kad je bila nova godina, jer mi ba\u0161 ovaj sin as sindromom sad 5. maja puni 24 godine. I video je sve sa \u010dokoladama, sa stvarima. I rekao mi: “Mamo, ho\u0107emo li da odemo do prodavnice da kupimo ne\u0161to? Do\u0111i i ti!”. Rekla sam mu: \u201eDolazim i ja”. I rekao mi: “Za\u0161to meni nisu doneli \u010dokolade na poklon? Video sam kako svima nose”. Jer znate, on je nervozan, samo uz lekove [\u0161apu\u0107e]. Ali on, \u0161ta god mu zatreba, moramo do poslednjeg feninga da potro\u0161imo, imali ili nemali, jer on ne pita. Za njega dobijamo 75 evra. Ali \u0161ta on tra\u017ei? On samo sokove (vo\u0107ne sokove) pije ceo dan. Ne pita, ima ili nema. \u0160ta tra\u017ei, mora da mu se kupi. I tra\u017ei uslove. Jer \u010dim se probudi ujutru, dam mu jednu i po tabletu za smirenje. I malo da spava, da se odmara, da ne izlazi ceo dan. Jer mu\u017e ne mo\u017ee da iza\u0111e, prebili su ga u zatvoru u Mitrovici tokom rata. A on samo iz dana u dan.  <\/p>\n\n\n\n

Za Fadila, volela bih da mu znam sudbinu, gde su mu kosti… bol nam je prese\u010dena napola jer ga nismo prona\u0161li. A i kada ga budemo na\u0161li, opet \u0107emo bolovati. Ali opet, bolje je znati njegovu sudbinu jer nalaze druge. I da ga na\u0111u, dok sam ja \u017eiva, kao i njegov otac. To bih volela. Apelujem, kome je ovo u rukama, sudbina Fadila, u Pri\u0161tini. Na Pri\u0161tini je, jer Mitrovica nema ni\u0161ta. D\u017eaba pri\u010da\u0161 po Mitrovici. Nema ni\u0161ta. O \u010demu se pri\u010da ovde, u Pri\u0161tini se sredi. Na kome je red da uzme ovaj intervju, neka ga uzme, ne, ne, Bog je napisao ovako.  <\/p>\n\n\n\n

Znamo da je bio rat, 19 godina ostavlja malo nade. Dajem sebi za volju, oslanjam se na Alaha da mi pomogne i molim se za njega i za sve. Ali \u0161ta da radi\u0161! Takva je sudbina! Treba imati volju. <\/p>\n\n\n\n

(Ova pri\u010da je deo \u201c\u017diveti uz se\u0107anje na nestale: Knjiga se\u0107anja sa ispovestima \u010dlanova porodica nestalih tokom poslednjeg rata na Kosovu\u201d implementiran od strane forumZFD program na Kosovu i Integra, u saradnji sa resursni centar za nestala lica, saveznog ministarstvo za privrednu saradnju i razvoj (BMZ), rockefeller brothers fund i \u0161vajcarska ambasada na Kosovu)<\/em><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Roditelji osmoro dece, Nezir i Hamide Avdyli, se podse\u0107aju na vreme rata koji ih je odvojio od dvojice sinova koje vi\u0161e nisu videli. Troje njihovih sinova, Fadil (24 godine), Fatmir (18 godina) i Kujtim (16 godina), je odvojeno od porodice i pridru\u017eilo koloni ljudi koji su deportovani. Kujtim je uspeo da se sakrije sa nekoliko ro\u0111aka u jednoj kolibi. Preostala […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":3354,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_acf_changed":false,"_editorskit_title_hidden":false,"_editorskit_reading_time":0,"_editorskit_is_block_options_detached":false,"_editorskit_block_options_position":"{}","footnotes":""},"categories":[746],"tags":[],"class_list":["post-3523","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-ziveti-uz-secanje-na-nestale"],"acf":[],"yoast_head":"\nIntervju sa Nezir i Hamide Avdyli - DWP-BALKAN<\/title>\n<meta name=\"robots\" content=\"noindex, follow, max-snippet:-1, max-image-preview:large, max-video-preview:-1\" \/>\n<meta property=\"og:locale\" content=\"en_US\" \/>\n<meta property=\"og:type\" content=\"article\" \/>\n<meta property=\"og:title\" content=\"Intervju sa Nezir i Hamide Avdyli - DWP-BALKAN\" \/>\n<meta property=\"og:description\" content=\"Roditelji osmoro dece, Nezir i Hamide Avdyli, se podse\u0107aju na vreme rata koji ih je odvojio od dvojice sinova koje vi\u0161e nisu videli. Troje njihovih sinova, Fadil (24 godine), Fatmir (18 godina) i Kujtim (16 godina), je odvojeno od porodice i pridru\u017eilo koloni ljudi koji su deportovani. Kujtim je uspeo da se sakrije sa nekoliko ro\u0111aka u jednoj kolibi. Preostala […]\" \/>\n<meta property=\"og:url\" content=\"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/\" \/>\n<meta property=\"og:site_name\" content=\"DWP-BALKAN\" \/>\n<meta property=\"article:published_time\" content=\"2020-04-16T14:34:00+00:00\" \/>\n<meta property=\"article:modified_time\" content=\"2022-01-12T10:43:41+00:00\" \/>\n<meta property=\"og:image\" content=\"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-content\/uploads\/2022\/01\/prva-1.jpg\" \/>\n\t<meta property=\"og:image:width\" content=\"1024\" \/>\n\t<meta property=\"og:image:height\" content=\"681\" \/>\n\t<meta property=\"og:image:type\" content=\"image\/jpeg\" \/>\n<meta name=\"author\" content=\"DWPBALKAN\" \/>\n<meta name=\"twitter:card\" content=\"summary_large_image\" \/>\n<meta name=\"twitter:label1\" content=\"Written by\" \/>\n\t<meta name=\"twitter:data1\" content=\"DWPBALKAN\" \/>\n\t<meta name=\"twitter:label2\" content=\"Est. reading time\" \/>\n\t<meta name=\"twitter:data2\" content=\"51 minutes\" \/>\n<script type=\"application\/ld+json\" class=\"yoast-schema-graph\">{\"@context\":\"https:\\\/\\\/schema.org\",\"@graph\":[{\"@type\":\"Article\",\"@id\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/bs\\\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\\\/#article\",\"isPartOf\":{\"@id\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/bs\\\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\\\/\"},\"author\":{\"name\":\"DWPBALKAN\",\"@id\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/#\\\/schema\\\/person\\\/94e01f70a9f8ac0de7af6559b5fc802d\"},\"headline\":\"Intervju sa Nezir i Hamide Avdyli\",\"datePublished\":\"2020-04-16T14:34:00+00:00\",\"dateModified\":\"2022-01-12T10:43:41+00:00\",\"mainEntityOfPage\":{\"@id\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/bs\\\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\\\/\"},\"wordCount\":12698,\"commentCount\":0,\"image\":{\"@id\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/bs\\\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\\\/#primaryimage\"},\"thumbnailUrl\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/wp-content\\\/uploads\\\/2022\\\/01\\\/prva-1.jpg\",\"articleSection\":[\"\u017dIVETI UZ SE\u0106ANJE NA NESTALE\"],\"inLanguage\":\"en-US\",\"potentialAction\":[{\"@type\":\"CommentAction\",\"name\":\"Comment\",\"target\":[\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/bs\\\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\\\/#respond\"]}]},{\"@type\":\"WebPage\",\"@id\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/bs\\\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\\\/\",\"url\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/bs\\\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\\\/\",\"name\":\"Intervju sa Nezir i Hamide Avdyli - DWP-BALKAN\",\"isPartOf\":{\"@id\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/#website\"},\"primaryImageOfPage\":{\"@id\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/bs\\\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\\\/#primaryimage\"},\"image\":{\"@id\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/bs\\\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\\\/#primaryimage\"},\"thumbnailUrl\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/wp-content\\\/uploads\\\/2022\\\/01\\\/prva-1.jpg\",\"datePublished\":\"2020-04-16T14:34:00+00:00\",\"dateModified\":\"2022-01-12T10:43:41+00:00\",\"author\":{\"@id\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/#\\\/schema\\\/person\\\/94e01f70a9f8ac0de7af6559b5fc802d\"},\"breadcrumb\":{\"@id\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/bs\\\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\\\/#breadcrumb\"},\"inLanguage\":\"en-US\",\"potentialAction\":[{\"@type\":\"ReadAction\",\"target\":[\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/bs\\\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\\\/\"]}]},{\"@type\":\"ImageObject\",\"inLanguage\":\"en-US\",\"@id\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/bs\\\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\\\/#primaryimage\",\"url\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/wp-content\\\/uploads\\\/2022\\\/01\\\/prva-1.jpg\",\"contentUrl\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/wp-content\\\/uploads\\\/2022\\\/01\\\/prva-1.jpg\",\"width\":1024,\"height\":681},{\"@type\":\"BreadcrumbList\",\"@id\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/bs\\\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\\\/#breadcrumb\",\"itemListElement\":[{\"@type\":\"ListItem\",\"position\":1,\"name\":\"Home\",\"item\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/\"},{\"@type\":\"ListItem\",\"position\":2,\"name\":\"Intervju sa Nezir i Hamide Avdyli\"}]},{\"@type\":\"WebSite\",\"@id\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/#website\",\"url\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/\",\"name\":\"DWP-BALKAN\",\"description\":\"\",\"potentialAction\":[{\"@type\":\"SearchAction\",\"target\":{\"@type\":\"EntryPoint\",\"urlTemplate\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/?s={search_term_string}\"},\"query-input\":{\"@type\":\"PropertyValueSpecification\",\"valueRequired\":true,\"valueName\":\"search_term_string\"}}],\"inLanguage\":\"en-US\"},{\"@type\":\"Person\",\"@id\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/#\\\/schema\\\/person\\\/94e01f70a9f8ac0de7af6559b5fc802d\",\"name\":\"DWPBALKAN\",\"image\":{\"@type\":\"ImageObject\",\"inLanguage\":\"en-US\",\"@id\":\"https:\\\/\\\/secure.gravatar.com\\\/avatar\\\/860e14507555fe53536d2bd5f0f8121391672605a7c1af4ce2d1ba6ca58de406?s=96&d=mm&r=g\",\"url\":\"https:\\\/\\\/secure.gravatar.com\\\/avatar\\\/860e14507555fe53536d2bd5f0f8121391672605a7c1af4ce2d1ba6ca58de406?s=96&d=mm&r=g\",\"contentUrl\":\"https:\\\/\\\/secure.gravatar.com\\\/avatar\\\/860e14507555fe53536d2bd5f0f8121391672605a7c1af4ce2d1ba6ca58de406?s=96&d=mm&r=g\",\"caption\":\"DWPBALKAN\"},\"url\":\"https:\\\/\\\/dwp-balkan.org\\\/staging\\\/author\\\/dwpbalkan\\\/\"}]}<\/script>\n<!-- \/ Yoast SEO plugin. -->","yoast_head_json":{"title":"Intervju sa Nezir i Hamide Avdyli - DWP-BALKAN","robots":{"index":"noindex","follow":"follow","max-snippet":"max-snippet:-1","max-image-preview":"max-image-preview:large","max-video-preview":"max-video-preview:-1"},"og_locale":"en_US","og_type":"article","og_title":"Intervju sa Nezir i Hamide Avdyli - DWP-BALKAN","og_description":"Roditelji osmoro dece, Nezir i Hamide Avdyli, se podse\u0107aju na vreme rata koji ih je odvojio od dvojice sinova koje vi\u0161e nisu videli. Troje njihovih sinova, Fadil (24 godine), Fatmir (18 godina) i Kujtim (16 godina), je odvojeno od porodice i pridru\u017eilo koloni ljudi koji su deportovani. Kujtim je uspeo da se sakrije sa nekoliko ro\u0111aka u jednoj kolibi. Preostala […]","og_url":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/","og_site_name":"DWP-BALKAN","article_published_time":"2020-04-16T14:34:00+00:00","article_modified_time":"2022-01-12T10:43:41+00:00","og_image":[{"width":1024,"height":681,"url":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-content\/uploads\/2022\/01\/prva-1.jpg","type":"image\/jpeg"}],"author":"DWPBALKAN","twitter_card":"summary_large_image","twitter_misc":{"Written by":"DWPBALKAN","Est. reading time":"51 minutes"},"schema":{"@context":"https:\/\/schema.org","@graph":[{"@type":"Article","@id":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/#article","isPartOf":{"@id":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/"},"author":{"name":"DWPBALKAN","@id":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/#\/schema\/person\/94e01f70a9f8ac0de7af6559b5fc802d"},"headline":"Intervju sa Nezir i Hamide Avdyli","datePublished":"2020-04-16T14:34:00+00:00","dateModified":"2022-01-12T10:43:41+00:00","mainEntityOfPage":{"@id":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/"},"wordCount":12698,"commentCount":0,"image":{"@id":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/#primaryimage"},"thumbnailUrl":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-content\/uploads\/2022\/01\/prva-1.jpg","articleSection":["\u017dIVETI UZ SE\u0106ANJE NA NESTALE"],"inLanguage":"en-US","potentialAction":[{"@type":"CommentAction","name":"Comment","target":["https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/#respond"]}]},{"@type":"WebPage","@id":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/","url":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/","name":"Intervju sa Nezir i Hamide Avdyli - DWP-BALKAN","isPartOf":{"@id":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/#website"},"primaryImageOfPage":{"@id":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/#primaryimage"},"image":{"@id":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/#primaryimage"},"thumbnailUrl":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-content\/uploads\/2022\/01\/prva-1.jpg","datePublished":"2020-04-16T14:34:00+00:00","dateModified":"2022-01-12T10:43:41+00:00","author":{"@id":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/#\/schema\/person\/94e01f70a9f8ac0de7af6559b5fc802d"},"breadcrumb":{"@id":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/#breadcrumb"},"inLanguage":"en-US","potentialAction":[{"@type":"ReadAction","target":["https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/"]}]},{"@type":"ImageObject","inLanguage":"en-US","@id":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/#primaryimage","url":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-content\/uploads\/2022\/01\/prva-1.jpg","contentUrl":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-content\/uploads\/2022\/01\/prva-1.jpg","width":1024,"height":681},{"@type":"BreadcrumbList","@id":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/bs\/intervju-sa-nezir-i-hamide-avdyli\/#breadcrumb","itemListElement":[{"@type":"ListItem","position":1,"name":"Home","item":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/"},{"@type":"ListItem","position":2,"name":"Intervju sa Nezir i Hamide Avdyli"}]},{"@type":"WebSite","@id":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/#website","url":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/","name":"DWP-BALKAN","description":"","potentialAction":[{"@type":"SearchAction","target":{"@type":"EntryPoint","urlTemplate":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/?s={search_term_string}"},"query-input":{"@type":"PropertyValueSpecification","valueRequired":true,"valueName":"search_term_string"}}],"inLanguage":"en-US"},{"@type":"Person","@id":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/#\/schema\/person\/94e01f70a9f8ac0de7af6559b5fc802d","name":"DWPBALKAN","image":{"@type":"ImageObject","inLanguage":"en-US","@id":"https:\/\/secure.gravatar.com\/avatar\/860e14507555fe53536d2bd5f0f8121391672605a7c1af4ce2d1ba6ca58de406?s=96&d=mm&r=g","url":"https:\/\/secure.gravatar.com\/avatar\/860e14507555fe53536d2bd5f0f8121391672605a7c1af4ce2d1ba6ca58de406?s=96&d=mm&r=g","contentUrl":"https:\/\/secure.gravatar.com\/avatar\/860e14507555fe53536d2bd5f0f8121391672605a7c1af4ce2d1ba6ca58de406?s=96&d=mm&r=g","caption":"DWPBALKAN"},"url":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/author\/dwpbalkan\/"}]}},"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/3523","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=3523"}],"version-history":[{"count":1,"href":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/3523\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":3524,"href":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/3523\/revisions\/3524"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-json\/wp\/v2\/media\/3354"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=3523"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=3523"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/dwp-balkan.org\/staging\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=3523"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}