Foto: Vladimir Miladović

Proces građenja nacionalnog identiteta u Srbiji nakon razaranja Jugoslavije ostao je uskraćen za sve po društvo, zajednicu i pojedince neugodne i teško svarljive činjenice. Prostor prepun društveno neobrađenih, traumatičnih događaja iz nedavne prošlosti, međutim, od zvaničnog narativa preuzela je umetnost. Paradoksalno, ali kada činjenice izgube vrednost, imaginacija koju ona kreira jedina ima moć da dopre do istine.

Dok se politička amnezija trudi da iz kolektivnog sećanja potisne otkrivanje masovne grobnice u Batajnici gde su pronađena tela ubijenih Albanaca na Kosovu, dvojica autora iz Beograda – Ognjen Glavonjić i Vladimir Miladinović, svako svojom umetničkom intervencijom, uspeva da prodre u taj neosvojivi svet samoporicanja, negiranja i ignorisanja.

Da li se i kako nosimo sa odgovornošću za počinjeni zločin centralno je pitanje koje otvara igrani film „Teret“, scenariste i reditelja Ognjena Glavonjića. Kroz priču koju je Glavonjić snimio, vozač hladnjače, prolazeći kroz nepoznate predele, prevozi tela ubijenih ljudi sa jedne na drugu lokaciju, dok se istovremeno bori sa pitanjem želi li ili ne da sazna šta je to što prevozi. Domaća publika još uvek nije imala priliku da ga vidi, ali je film prikazan na ovogodišnjem Kanskom filmskom festivalu.

U dugogodišnjem procesu stvaranja ovog projekta nastao je i Glavonjićev dokumentarni film „Dubina dva“. Ista tema, ali drugačija perspektiva.

„Dubina dva“ je, upravo, naziv tajne operacije premeštanja tela ubijenih civila u selu Suva Reka na Kosovu u masovne grobnice u Srbiji.

U ovom filmu se prepliću neimenovana svedočanstva iz sudskih arhiva i snimci predela u kojima su se zločini dogodili. Ključni akter filma je, zapravo, naracija koja gledaoce uvlači u lični prostor zamišljanja, kreiranja i doživljaja samog događaja.

Ovi filmovi su, kako je autor objasnio, prostor i prilika da progovori o ljudima, događajima i mestima koje smatra skrajnutim, skrivenim, prećutanim i zaboravljenim. Taj spoj neznanja i nezainteresovanosti okoline za ovu priču uticao je na postavljanje i formulisanje mnogih pitanja koja su ga, kaže, vodila ka filmovima, prvo jednom, a zatim, neplanirano, i onom dokumentarnom.

Prostor imaginacije „problematične“ prošlosti svojim radovima pokušava da stvori i vizuelni umetnik Vladimir Miladinović. Naime, sudske procese, birokratske zapise, dokazni materijal, spiskove pronađenih predmeta na osnovu kojih su identifikovana tela iz masovne grobnice u Batajnici dugotrajnim procesom precrtavanja i vernog kopiranja on uobličava u crteže.

Serija radova pod nazivom „Uznemirena tla“, u okviru koje je umetnik kreirao pejzaže interpretacijom forenzičkih fotografija, slično kao i kod Glavonjićevog filma, podstiče nas da sami zamislimo kako su one nastale.

Prevodeći arhivski materijal u polje umetnosti, Miladinović, kako sam objašnjava, ukazuje na značaj potisnutih ili izbačenih narativa iz prošlosti u procesima uspostavljanja odnosa u sadašnjosti. Pored pitanja o istorijskoj odgovornosti, umetnik svojim radovima pokreće i pitanje odnosa teksta i slike, odnosno svedočenja i zamišljanja. Koliko nam zapravo svedočenje o traumatičnoj prošlosti govori ako nismo u mogućnosti da zamislimo? Da li nam je dovoljna faktografija dokaznog materijala da bismo verovali?

Miladinović, zato, svojim radovima postavlja i pitanje šta nam dokazi koje imamo govore i kolika je njihova moć. Umetničkom intervencijom preispituje šta možemo, dalje, kao društvo da uradimo sa nasleđem ratne prošlosti.

Dok zvanična istorija stvara ono što je prihvatljivo, umetnost nam, dakle, nudi alternativni prostor za tumačenje prošlosti i vraća moć istini koju je izdalo društvo.

Milena Popović je novinarka iz Beograda. Pokriva širok opseg društvenih tema, a fokus njenog novinarskog rada u najvećoj meri je usmeren na oblast suočavanja sa prošlošću. Osim pisanja medijskih članaka, bila je angažovana i kao koautorka dokumentarnog filma „Albanke su naše sestre“.