Politike proširenja Evropske unije i tranziciona pravda na Kosovu

Anton Vukpalaj

Asistent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Prištini

Politika proširenja Evropske unije prema Zapadnom Balkanu veoma je rano uključila pomirenje među bivšim neprijateljima kao uslov zemljama kandidatima za ulazak u Uniju. Na Zagrebačkom samitu 2000. godine pomirenje je naglašeno zajedno sa konsolidacijom demokratije i regionalnom kooperacijom. Na Solunskom samitu 2003. godine, na kojem je potvrđena evropska budućnost država Zapadnog Balkana, mehanizmi tranzicione pravde su dodati Procesu stabilizacije i pridruživanja (PSP). Rezultat ovog procesa su Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju (SSP). Poslednja zemlja koja je potpisala SSP sa EU je Kosovo 2015. godine. Berlinski proces je uspostavljen 2014. godine, ističući da zemlje Zapadnog Balkana treba da ostvare „dodatni realni napredak u procesu reformi, u rešavanju otvorenih bilateralnih i unutrašnjih pitanja, i u postizanju pomirenja unutar i među društvima u regionu“.[1] Strategija proširenja EU za Zapadni Balkan iz 2018. godine je najozbiljnija strategija EU o tranzicionoj pravdi. U njoj se zaključuje da je proces tranzicione pravde na Zapadnom Balkanu nedovršen i da se pomirenje ne može nametnuti spolja. Strategija ističe da lokalne političke vođe treba to da uzmu u svoje ruke i služe kao primer. Elite na Zapadnom Balkanu su pozvane da ostave za sobom provokativne izjave o konfliktima i etničkonacionalističkim diskursima i da „u EU nema mesta za zapaljivu retoriku, a kamoli za glorifikaciju ratnih zločinaca sa bilo koje strane“.[2]

Opšti cilj politike proširenja EU u zemljama Zapadnog Balkana bio je stvaranje neophodnih uslova za izgradnju političkih i ekonomskih kapaciteta, kao i kapaciteta za sprovođenje zakona. Kada je reč o tranzicionoj pravdi i pomirenju, EU je primenila pristup odozgo prema dole, fokusirajući se prvenstveno na institucionalni nivo, bez pružanja značajne podrške mehanizmima tranzicione pravde koji funkcionišu po principu odozdo prema gore. Ograničena strategija odozdo prema gore Evropske unije sastojala se od finansiranja nekih organizacija civilnog društva fokusiranih na istraživanja ratnih zločina, prošla zlostavljanja i ratne zločine. Uprkos tome, angažovanje EU sa akterima civilnog društva u procesu proširenja „bilo je ometeno njenim prilično ograničenim fokusom na tehnokratske procedure […] mnogo toga dobrog što je EU mogla da učini za izgradnju civilnog društva u regionu se izgubilo pošto je pažnja bila previše usmerena na elite“.[3] EU je podržala regionalnu komisiju za istinu, poznatu kao REKOM, koja je osnovana 2008. godine ali nije postala funkcionalna usled nedostatka političke podrške.[4]

EU se služila uslovljavanjem da natera zemlje Zapadnog Balkana da sarađuju sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ). Uslovljavanje se sastojalo iz preduslova da sve zemlje Zapadnog Balkana napreduju na putu ka EU integracijama. EU je izvršila pritisak na Hrvatsku, Srbiju i Bosnu i Hercegovinu da svoje osumnjičene za ratne zločine predaju Haškom tribunalu. Kosovo je potpisalo SSP sa EU u oktobru 2015. godine, tek nakon što je Skupština Kosova u avgustu iste godine izglasala stvaranje Specijalističkih komora Kosova (SKK).

Agenda tranzicione pravde EU na Kosovu

Kada je reč o tranzicionoj pravdi i pomirenju, politika EU prema Kosovu favorizovala je retributivnu pravdu. Ovakva podrška mehanizmima retributivne pravde na Kosovu je u skladu sa celokupnom podrškom Evropske unije demokratizaciji i sprovođenju zakona. Retributivna pravda se sastoji od suđenja za zločine iz prošlosti kako bi se postigla politička transformacija društava primenom zakona. Odgovornost se smatra „krajem nekažnjivosti“, a kažnjavanje ratnih zločina „vidi odgovornost u pojedincu“.[5]

Stvorena su dva hibridna sudska mehanizma koje je podržala EU na Kosovu: Misija Evropske unije za vladavinu prava na Kosovu (EULEKS) i Specijalističke komore Kosova (SKK). EULEKS je poslat na Kosovo 2008. godine, nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, i ostao je do danas najveća i najskuplja misija Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU poslata u drugu zemlju.[6] U okviru ove misije EU je poslala sudije i tužioce da podrže institucije vladavine prava na Kosovu. Cilj ove misije je bio i približavanje lokalnom stanovništvu i bavljenje nedostacima Misije privremene uprave Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) koja joj je prethodila.

Osim što je pružala podršku kosovskim institucijama i imala slične nadležnosti kao UNMIK, u oblasti sprovođenja zakona i demokratizacije, ova misija je dobila izvršna ovlašćenja da sudi za ratne zločine. Veća EULEKS-a su bila mešovita u kosovskim sudovima, sastavljena od domaćih i evropskih sudija, dok su tužioci bili međunarodni. U tom smislu, ova veća su bila slična „Regulaciji veća 64“ koju je stvorio UNMIK 2000. godine i koja se sastojala od integracije međunarodnih sudija i tužilaca u lokalne sudove. Ovaj model je kasnije poslužio kao primer za stvaranje hibridnih krivičnih sudova širom sveta (Sijera Leone, Kambodža, Istočni Timor, Liban, Bosna i Hercegovina itd.).

Međutim, i pored ogromne podrške koju je EULEKS uživao na početku, njegovi krajnji uspesi su ostali ograničeni. Poverenje u EULEKS među lokalnim stanovništvom je neprekidno opadalo. Postoji nekoliko razloga za to koje treba navesti. Pre svega, tu su bile poteškoće koje su pratile suđenja dvojici nekadašnjih komandanata OVK.[7] EULEKS se susreo sa brojnim problemima, kao što je nedostatak adekvatne zaštite svedoka, trajanje samih postupaka, ali i interni skandali koji su ukaljali ugled misije u očima lokalnog stanovništva. I pored svojih neuspeha, od 2009. do 2018. godine, „tužioci EULEKS-a pokrenuli su 22 postupka u kojima su 39 Albanaca, 11 Srba, jedan Crnogorac i jedan Rom, pripadnici aškalijske i egipćanske zajednice bili optuženi za ratne zločine“.[8] 

Druga institucija retributivne pravde koju na Kosovu podržava EU su Specijalističke komore Kosova. Osnivanje komora usledilo je nakon što je Parlamentarna skupština Saveta Evrope (PSSE) u januaru 2011. godine usvojila izveštaj o zločinima počinjenim od bivših pripadnika OVK tokom i nakon rata na Kosovu 1999. godine. Nakon ovog izveštaja EU je osnovala Specijalnu istražnu grupu (SITF) kako bi se ispitali navodni zločini. Iz svog sedišta u Briselu, ova grupa je izvršila trogodišnju istragu i donela svoje zaključke u julu 2014. godine. U svom poslednjem izveštaju navela je kako bi „mogla da pokrene tužbe protiv nekih visokorangiranih pripadnika nekadašnje Oslobodilačke vojske Kosova“.[9] Nakon objavljivanja izveštaja istražne grupe, EU je preuzela celokupni teret Specijalističkih komora Kosova, od pravnog finansiranja do pune kontrole nad osnivanjem, radom i finansiranjem Komora (SKK).[10]  U pozadini, SKK je trebalo i da pokriju nedostatke EULEKS-a. Ipak, EULEKS je zadržao zaduženja kao što su imenovanje sudija, podrška istragama i transfer optuženih u Hag.

Iako je prerano da se izvrši bilo kakvo ocenjivanje rada SKK, jer su prva suđenja tek počela, optužnice protiv bivših vođa OVK koji su u međuvremenu bili i moćni posleratni političari nisu naišle na mnogo podrške kod većinskog albanskog stanovništva Kosova.[11] Ubrzo nakon osnivanja Komore su ostavile veliki trag u političkoj sceni Kosova. U decembru 2017. godine tri partije koje su bile u koalicionoj vlasti izvršile su koordinisani pokušaj onemogućavanja rada Komora time što bi izglasale ukidanje Zakona o Specijalističkim komorama. Ova inicijativa bila je zaustavljena tek nakon jakog pritiska SAD.

Odnosi između Kosova i Srbije takođe utiču na funkcionisanje ovih institucija. Negiranje zločina počinjenih na Kosovu od strane Srbije i nedostatak procesuiranja ratnih zločinaca u Srbiji uticalo je na neprihvatanje Komora na Kosovu. Na Kosovu EU se okrivljuje zbog toga što Srbiji nije nametnula sličnu instituciju, a SKK se vidi kao sud namenjen suđenju isključivo kosovskim Albancima.[12] Nekoliko organizacija civilnog društva kritikovalo je Komore i zbog njihovog ignorisanja lokalnih sudija i tužilaca, kao i zbog poteškoća u korišćenju albanskog jezika.[13] Drugi kritičari vide Komore samo kao instituciju koja služi za ostvarivanje ciljeva Zapada.

Za EU je neophodno da promoviše Komore na Kosovu kako bi konsolidovala njihov kredibilitet. Eventualni neuspeh Komora uticao bi ne samo na kredibilitet Evropske unije na Kosovu već i u celom regionu Zapadnog Balkana.

Anton Vukpalaj je vanredni profesor političkih nauka na Univerzitetu u Prištini. Studirao je političke nauke, političku sociologiju i komparativnu politiku na Univerzitetu Sorbona (1994-1999), i Univerzitetu Paris 10 Nanterre (2001-2008). Uža specijalnost mu je proučavanje mehanizama tranzicione pravde (pravničke i opšte) u jugoistočnoj Evropi, preciznije pitanja pomirenja i lokalno i nacionalno primenjivih politika. Radovi su mu objavljivani po celom Zapadnom Balkanu. Najnovija knjiga (čiji je urednik zajedno sa Arbenom Hajrulahuom) je: Forging Kosovo: Between Dependence, Independence and Interdependence, Peter Lang, Bern, 2021, 324 strana. 


[1] Tekst dostupan na: About – The Berlin Process

[2] 4. deo Strategije iz 2018: communication-credible-enlargement-perspective-western-balkans_en.pdf (europa.eu), str. 6.

[3] V. Bojicic-Dzelilovic, J. Ker-Lindsay i D. Kostovicova (2017). Civil Society and Transitions in the Western Balkans, London, Palgrave 2013, str. 257.

[4]A. Di Lellio, C. McCurn (2013).  Engineering Grassroots Transitional Justice in the Balkans: The Case of Kosovo, East European Politics and Societies and Cultures, Vol. 27 Nr. 1, str. (129-148), str. 136.

[5] R. Kerr i E. Mobekk (2007). Peace and Justice, seeking accountability after War. Cambridge University Press, Cambridge, str. 4.

[6] Ismet Hajdari, A New Era for Justice in Kosovo, Heinrich Boll Stiftung, https://www.boell.de/en/2017/01/12/new-era-justice-kosovo. 12. januar 2017.

[7] These trials were Klecka and Drenica 1 and 2.

[8] G. Visoka, B. Lumi (2020). Democratizing Transitional Justice towards a Deliberative Infrastructure for Dealing with the Past in Kosovo, a publication by PAX, Integra and New Social Initiative (NSI), str. 15. PAX_REPORT_Kosovo_ENG_FINAL.indd (ngo-integra.org)

[9] Statement_of_the_Chief_Prosecutor_of_the_SITF_EN.pdf (balkaninsight.com)

[10] F. Korenica, A. Zhubi, D. Doli (2016). The EU-Engineered Hybrid and International Specialist Court in Kosovo: How ‘Special’ is it? European Constitutional Law Review, (12), str. 479-480.

[11] G. Visoka, B. Lumi, op. cit. str. 17.

[12] Lajmi.net: Joe Bidenit i kërkohet ta zhvendos Gjykatën Speciale në Kosovë – Lajmi.net

[13] KMDLNJ: Gjykata Speciale nuk respekton gjuhën shqipe si gjuhë zyrtare (rtklive.com)