Jelena Grujić Zindović

Poslednjih nekoliko godina govori se da je preostali broj nestalih lica u vreme ratova za dezintegraciju SFRJ između 10.000 i 12.000¹ ljudi – pre desetak godina taj broj bio je oko 14.000 – i evo, do danas, koliko mi je poznato, nije se promenio. U međuvremenu, namnožila su se brojna međudržavna (regionalna) tela koja se bave ovim problemom, dok je Međunarodna komisija za nestala lica – koja jeste obavila najveći deo posla nakon ovdašnjeg rata i doprinela rešavanju najve

eg broja slučajeva nestalih do sada zabeleženih u modernoj istoriji – poslednjih godina više fokusirana na rad izvan regiona². Drugim rečima, iako je po podacima, sa kojima se više ili manje slažu sve bivše republike SFRJ, rešeno nešto malo više od 70% slučajeva nestalih³, ovaj problem sada je prepušten vlastima u regionu. (Lično govoreći, to zvuči kao jeziv zaplet horor filma.)

Sve regionalne države (koje imaju problem sa nestalima) ističu više ili manje iste prepreke završetku tog procesa. Istine radi, nije mi poznato da je ikada i jedan oružani sukob završen pronalaskom svih nestalih. Ali, ovo je 2019. godina, i želim da verujem da je dalji napredak moguć.

Kao ključni problemi ističu se pronalazak grobnica, identifikacija stradalih i – otkad su „posao” preuzele državne komisije – „razmena informacija o lokacijama od zajedničkog interesa, ali i pretraga domaćih i međunarodnih arhiva u cilju pribavljanja novih informacija“ (vidi npr. saopštenje Komisije za nestala lica Vlade Republike Srbije od 7. juna 2019). Govori se o mrtvačnicama u Zagrebu, Sarajevu, Tuzli, Prištini, a sigurna sam i u Beogradu, u kojima godinama leže pohranjena tela koja iz različitih razloga ne mogu biti identifikovana. Reč je o više stotina tela, o zastrašujuće velikom broju tela koja su tu, dostupna, i čekaju svoje. Objašnjenja za nerešavanje njihove identifikacije su različita – nedostatak uporedivog DNK, recimo (ima još dosta toga, ali otišla bih u forenziku, za koju ovde nemam prostora). Kada sam pre nekoliko godina svim nadležnim ustanovama u regionu zatražila objašnjenja, pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, osim „uobičajenih“ problema, u gotovo svim zemljama kao jedan od ključnih faktora naveden je „nedostak kapaciteta“ i nedostatak „sredstava“, kako to vole da kažu nadležni. Iskreno, najviše me je zapanjila činjenica da je u Bosni i Hercegovini u tom trenutku bilo mapirano preko stotinu masovnih grobnica, za čije iskopavanje „nije bilo para“. Baš kao i u Hrvatskoj, koja je vrlo pedantno, po svim pravilima Međunarodnog humanitarnog prava, obeležila i grobnice (ili grobna mesta, zavisno od slučaja), i fotografisala ubijene pre sahranjivanja. Možemo da se kladimo da su preostale neiskopane a obeležene grobnice one sa ubijenima srpske nacionalnosti. Hrvatska nikada nije krila da je prioritet od rata naovamo bio iskopavanje grobnica sa ubijenim građanima hrvatske nacionalnosti. No, tu dolazimo do ključnog problema sa stanovišta Srbije, odnosno odgovornosti nadležnih srpskih institucija. Bori li se iko iz Srbije zaista da se iskopaju i identifikuju 

ti ljudi? Ali, odnos Srbije prema svojim žrtvama je za poseban esej.

Sasvim mala digresija – u Srbiji, „glavni čovek“ nadležan za rešavanje pitanja nestalih lica je Veljko Odalović. On je od 1987. godine službovao na Kosovu, a od 1997. do 2001. godine bio načelnik Kosovskog okruga (kako se to nekada zvalo). Avgusta 2011. radila sam intervju sa njim za nedeljnik NIN, i tada je najavio da će „septembar biti jako važan mesec za nestale“, budući da se priprema ispitivanje targetiranih lokacija. Nekoliko meseci kasnije – a to je iznova i iznova bio već viđen film za nas koji pratimo tu oblast – objavljeno je da je prekopano i nebo i zemlja i da ništa nije pronađeno. U pomenutom intervjuu rekao je da je, što se Srbije tiče, rešeno sve vezano za zahteve Hrvatske. Hrvatska u svim susretima sa zvaničnicima i dalje navodi, kao drugi ili treći uslov rešavanja otvorenih pitanja regionalnih odnosa dve zemlje, rešavanje pitanja nestalih – do dan-danas.

Šta se desilo nekoliko godina kasnije? Nakon što je Odalović nekoliko puta objavio da je prekopano sve što se moglo prekopati, a koliko se sećam u nekoliko navrata o tome govorio kao o lažnim vestima, 2013. godine pronađena je grobnica ispod temelja jedne bizarne kuće, sazidane tačno iznad grobnice sa oko 250 tela. Kuća, netipična za Raški okrug, poluzavršena ali „pod krovom“, nenastanjena, sasvim je očigledno bila napravljena da prikrije tragove. Zahtevi prištinskih vlasti da se preispita Rudnica u Raškoj stajali su na Odalovićevom stolu od 2004. godine.

A Hrvatska? Da to neko želi, masovne grobnice na kojima insistira, pre svega one naokolo Osijeka i Vukovara, lako bi mogle biti otkrivene. U Srbiji sasvim slobodno žive oficiri, generali i ini, koji znaju gde se one nalaze. Neki su kao zaštićeni svedoci govorili pred Haškim tribunalom, doduše samo o sistemu hapšenja i ubijanja, ali ne i o mestima ukopa. Vlasti, pogotovo srpska „duboka država“, jako dobro znaju gde su i šta rade oni koji mogu da ih pokažu prstom na mapi.

Nema prostora za otvaranje takođe izuzetno važnog pitanja o matičnim knjigama, koje je listom sa svih „izgubljenih“ teritorija sa sobom odnosila srpska vojska. Nakon godina i godina Odalovićevog negiranja – čovek je profesionalac, radi ono za šta je plaćen – predsednik Srbije Aleksandar Vučić vratio je matične knjige, odnete iz Dvora na Uni, prilikom posete Hrvatskoj 2018. U Dvoru na Uni stradalo je jako puno građana Hrvatske, srpske nacionalnosti.

Jelena Grujić Zindović je osnivačica organizacije „Kardan“, koja se bavi negovanjem kulture sećanja kroz umetnost, medije i nauku.

1^ Bomberger, K (2018). “ It’s Not Too Late to Find Wartime Missing Persons.” Balkan Insight. https://balkaninsight.com/

2^ ICMP. “Berlin Process Poznan Meeting: Missing Persons Group Maintains Effort To Account for Those Still Missing from 1990s Conflicts in Former Yugoslavia” ICMP Press Release, 4 Jul. 2019. https://www.icmp.int/

3^ Bomberger, K (2018). “ It’s Not Too Late to Find Wartime Missing Persons.” Balkan Insight.

_________________________________________________________________

Članak je objavljen u regionalnom časopisu Balkan.Perspectives broj 12.

Časopis možete pročitati na linku: https://dwp-balkan.org/staging/bh/bpm.php?cat_id=6&text_id=2