Dugo vremena dok sam šetala gradovima nisam razmišljala o spomenicima. Kako nastaju? Kako oblikuju živote? Koliko pričaju o životima, o politici. O društvu.

Naime, za mene su to jednostavno bili spomenici. Lepi ili ružni. Veliki ili mali. Iz prvog svetskog rata.

Opsena i zabluda običnog života.

Danas znam da spomenik nam mnogo više govori o sadašnjim vremenima, o ljudima, o politici. Pa na kraju i o prošlosti.

Zamislite da vas dete pita šta je spomenik, čemu služi?

Tada postaje jasno koliko je to osetljiva kategorija. Iako mi, kao građani često bežimo od političkih pitanja, uvereni prethodnim iskustvom da su ta pitanja nečista, zamorna i opasna, pitanje memorijalizacije i pamćenja je pre svega političko pitanje.

Spomenici danas su reprezenti u prostoru sistema vrijednosti koji negujemo. A borba se prenela sa borbe za teritoriju na sferu borbe za interpretaciju. Sve je pitanje artikulacije i reprezentacije. Kada se etička dimenzija u društvu ovako postavi, postaje iluzorno objašnjavati koliki značaj spomenici imaju u sferi uticaja i moći. Naročito, ako govorimo o društvima koja su poput Bosne, pomerena ratnim sukobom i duboko podeljena.

Nije više političko pitanje samo šta stoji na skripti spomenika, pitanje je šta rade institucije kulture, mediji, crkve, političari, osetljivo pitanje i u sferi odnosa moći je, ko može da podigne spomenik, kome. To više nije pravo, niti mogućnost, to je danas privelegija.

Dakle, mi danas znamo da nije moguće sećati se a ne diskutovati o odnosima moći i dominacije. Ako neko u to sumnja, neka nabroji spomenike koji su podignuti deci, ženama i one koji nisu vojnicima. Dakle, ovako se ne sećamo slučajno.

Upravo stvarnost i današnjicu nam oblikuje politička moć, čak i kroz naše sećanje. A svako od nas veruje da je to baš njegovo sećanje i da se može sećati baš onog čega hoće. Koliko je tako a koliko želimo da verujemo da je tako? Mi čak i kad gledamo u prošlost, gledamo iz perspektive naše trenutne stvarnosti. Nije čudo da ovakva politika sećanja upravo stvara osećaj kod ljudi da nikad ničeg ovde nije bilo osim nekih identiteta koji su u krvavoj borbi, te osećaj da živimo u prošlosti. Danas živimo brojne istorije i iskustva, muškarci-žene, bogati-siromašni, heteroseksualni-homoseksualni, ali na ravni sećanja svi smo u jednom kolektivnom sećanju.

O tim iskustvima se nemim jezikom govori, život, prošlost je takva oduvek, nešto što je tako i nepromenljivo. Priča se tako da se bolne teme ne otvaraju ali toliko da su žive među nama. Rat nam je svima različito iskustvo, a kroz sećanje nam se ne dopušta da se uvidi koliko smo u osnovi slični i gde se prepliću naše tačke.

Iako narativi, a sa njima i kultura sećanja u Bosni jesu etnički jasno omeđeni i jednoznačni. Bosanski kontekst je toliko bogat da i to nije jednostavno. Te tako ne možete govoriti o bošnjačkom narativu ili samo srpskom. Nije isto iskustvo niti sećanje Srbina u Sarajevu i Srbina u  Srebrenici, nije više važna nacionalna pripadnost, važne su i društvene okolnosti, jeste li većina ili manjina, jer to najznačajnije definiše moć koju imate. Ta područja gde se sve meša su tračak nade, tamo je već sada jasno da narativi nemaju teritoriju. To nam je životna lekcija, dakle može se. Ali tu se javlja koliko smo mi odgovorni. Da li pristajemo na to? Ako da, zašto pristajemo na takvo sećanje? Da li imamo aktivnu ulogu u konstrukciji kulture sećanja koja podilazi nacionalnim interesima ili ga dovodimo u pitanje.

Dakle, kako se postojeća kultura sećanja održava? Kako utiču na stanovnike ti spomenici koji su im u blizini? A zašto dopuštamo na to? Zašto pristajemo? Ima mogućnosti. Bunt je i to da te spomenike ne tematizujemo u šetnjama gradom ili da ih kritikujemo, da pravimo društvene akcije. Od ozbiljnijih koraka na primer da tražimo javne rasprave, da napravimo nove oblike sećanja a za to imamo ceo online svemir.

Ali ne verujte ovoj ženi, ona naivno veruje u bunt, u ljude, u otpor. Jednako kako veruje da iskustva, prošlost koju imamo treba da budu deo kulture sećanja, kao i da budu otvorena za one koji to ne dele sa nama.

Ali verujte i da se ne javi bunt, već sama priča o spomenicima, kritika, razmatranje koliko leče ili produbljuju rane bi bila priča o sadašnjosti, doprinos boljem razumijevanju društvenih procesa i stvarnosti danas.

A kako bi i sam Filip David rekao:

„Pamćenje je strašnije od svakog zaborava.“

Nataša Okilj, masterirala i studirala sociologiju u Novom Sadu. Žena sa mnogo adresa. Feministkinja, mirovna aktiviskinja koja ima strast ka levim ideologijama, ali jednako strastvena i u kritici istih. Zaljubljena u društvenu promenu u ime boljeg i pravednijeg sveta. U profesionalnoj karijeri se bavi rodnom ravnpravnošću, ljudskim pravima i izgradnjom mira. Redovna kolumnistkinja Urban magazina. Šahistkinja. Ćerka i sestra.