A znamo i sami:
Mržnja, čak i prema podlosti,
Unakažava crte lica.
Gnev, čak i onaj zbog nepravde,
Čini glas promuklim. Ah, mi
Što htedosmo da pripremimo tle za ljubaznost
Sami nismo mogli biti ljubazni
Ali vi, kad najzad dođe vreme
Da čovek čoveku bude drug,
Spomenite nas se
S trpeljivošću.
B. Brecht, „Rođenima posle nas“
Prošlo je već 27 godina od početka rata u Hrvatskoj, 23 godine od potpisivanja Dejtonskog ugovora, i već 19 godina od rata na Kosovu. Godišnjice i pomeni se nižu, odjekujući sve udaljenije i slabije i nestaju lagano kao i mnogobrojne žrtve ovih ratova – nepriznate, neobeštećene, prezrene. A njihovi najmiliji poniženi i ućutkani ili izvrgnuti ruglu.
Od suočavanja sa prošlošću ostalo nam je još samo neumorno ponavljanje istih pitanja: Šta nam se to dogodilo i zašto nam se još uvek događa? Kako smo upali u ovaj začarani koloplet nečoveštva, ovaj svet grubosti i nesolidarnosti, bezosećajnosti za patnju i stradanje drugoga. Ostalo nam je da se suočimo sa prošlošću, ali i sa tom perpetualnom sadašnjošću, koja liči na scenu iz filma «Godina mrmota».
Međutim, ključno pitanje u suočavanju sa prošlošću i traženjem pravde zjapi otvoreno nad nama već gotovo tri desetleća – može li se tražiti pravda i obeštećenje od država i institucija koje su u rukama gospodara rata, njihovi naslednika i/ili njihovih svetonazorskih istomišljenika? Može li se institucionalnim putem doći do priznanja ukoliko su te iste institucije ogrezle u prikrivanju dokaza i sopstvenom izvitoperenju? Ako pogledamo političku elitu u svim državicama nastalim iz Jugoslavije, videćemo skupove politički, intelektualne i ekonomske elite nastale i ojačale za vreme i upravo zahvaljujući ratovima koje su tako štedro podržavale, vodile i zagovarale.
Da bismo razumeli gde smo zapeli u dostizanju tranzicione pravde moramo razumeti sam karakter rata i zašto nema tranzicije, te ni nikakve mogućnosti za pravdom. Treba poći od pobednika jugoslovenskih ratova, a to su etnonacionalističke elite koje svoje etno-religiozne torove drže čvrsto u uzdama evo već treću deceniju. Uništenje javnih dobara, socijalne sigurnosti, opšte osiromašenje i beznadežnost uz svođenje identiteta svojih građana na «nacionalno osveštene» poslušnike stvorilo je idealnu atmosferu za neograničenu vladavinu ovih elita. Kako bi se to stanje svesti održalo, neophodno je sakriti činjenice i razloge propasti jugoslovenskih građana, ali i stalno održavati tenziju i koškanje na etno-religioznim osnovama. To je možda najočitije na pretužnom primeru Bosne i Hercegovine. Ali niti jedna ex-jugoslovenska republika u tome ne manjka. I te elite, uz svu glumu i skandale, savršeno sarađuju i rođački se pomažu i podržavaju. Oni žive izvitoperenu verziju Jugoslavije – oni su organski vezani zavetom ćutnje, organskom povezanošću i saradnjom kako bi jedni druge održavali u moći.
U takvim političkim, socijalnim i ideološkim uslovima, suočavanje sa prošlošću je upitno, ako ne i nemoguće, jer se prošlost još uvek nije završila. Dobri momci još uvek nisu pobedili, a kada će… za sada još uvek ne znamo. Pozivanja da se «okrenemo sadašnjosti» i da se «manemo prošlosti» nisu vapaji pomirljivosti, već pokušaji da se sve zaboravi, zataška i da se ratno krivoproliće, pljačka i krvava antirevolucija opravda i legitimiše.
Svetu već odavno nismo interesantni i otuda ne treba gledati za pomoć. Mi smo za njih sada jeftina radna snaga koju naše elite rentiraju po bagatelnim cenama, dok zauzvrat oni blagosiljaju njihove «stabilokratije». Moraćemo da sačekamo neke nove lokalne snage, spreme da prevaziđu zablude lokalnih etno-ideologa i zatraže svoje pravo na istinu, na prošlost, na sadašnjost i, zašto ne, i na budućnost. Moraćemo da izvršimo sopstvenu dekolonizaciju i oslobođenje.
Aleksandar Obradović je politikolog i master postkolonijalnih i neokolonijalnih studija (EHESS, Pariz). Osnivač je think-tanka Philopolitics i bavi se temama kolonijalizma, kulturoloških identiteta i pitanjima političke reprezentacije u prostoru. Tokom svog rada u Beogradu, bio je angažovan na projektima suočavanja sa prošlošću na prostoru bivše Jugoslavije.
