Paradom pripadnika snaga bezbednosti na trgu Zahira Pajazitija i govorom predsednice, Kosovo će obeležiti 15 godina nezavisnosti uz signale optimizma da bi najnovija nezavisna država Evrope u doglednoj budućnosti mogla da normalizuje odnose sa Srbijom od koje se otcepila posle rata 1999. Godine.

Godine ispunjene borbom Prištine za ulazak u Ujedinjene nacije, i blokadama Srbije, udaljile su obe zemlje od evropskih perspektiva i onemogućile posvećivanje razvoju i rešavanju problema svakodnevnog života građana.

Kosovo je 2016. godine sa EU potpisalo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, što je bio najzačajniji događaj na putu evropskih integracija. Dve godine kasnije, Evropska komisija je Kosovo i još pet država Zapadnog Balkana stavilo na listu proširenja, ali perspektive članstva su udaljene.

GODINE EGZODUSA

Nezavisnost je donela slobodu, ali i set drugih problema. Nema više izbegličkih kolona zbog kojih se NATO 1999. godine odlučio na humanitarnu intervenciju, ali stvorene su nove kolone onih koji bi da napuste zemlju i sreću potraže na zapadu Evrope.

Kosovo je najmlađa država u Evropi: čak 70 procenata je ispod 35 godina, ali nepokrenuti ekonomski potencijali, nezaposlenost od 44 odsto, niske plate, obrazovanje koje ne priprema za tržište rada, neefikasno zdravstvo, sve to utiče da je procenat mladih Albanaca koji žele da odu iz zemlje jedan od najviših u regionu.

Broj stanovnika je sa 2,1 miliona 2001. pao na 1,7 miliona. Nedžmedin Spahiju, profesor na Fakultetu političkih nauka u Prištini, veruje da bi Kosovo moglo da napusti čak 500.000 ljudi.

Slavljeni ratni komandanti završili su na suđenjima u Hagu pošto su iza sebe ostavili zemlju teško pritisnutu korupcijom. Novi lideri, premijer Aljbin Kurti i predsednica Vjosa Osmani, imaju pred sobom titanski zadatak da se izbore se kulturom mita. Tek su počeli.

Sve te godine Kosovo prati kriminalizacija koja je, u nekoj paradoksalnoj i izvitoperenoj formi, pokazivala koliko je suživot Albanaca koji čine ubedljivu većinu od 95,6 osto stanovništva i Srba moguć: mafijaši nemaju prepreke da sarađuju.

Nekada nezadrživi optimizam pretvara se u razočaranje. Kosovo je danas još jedna od nedorađenih država regiona čija je demokratija u pubertetu, a instutucije slabašne. I dalje je najnerazvijeniji deo Zapadnog Balkana, baš kao što je bilo u bivšoj Jugoslaviji.

PESIMIZAM I NADA

Nasuprot tome stoji neiskorišćena energija neposustalog romantičarskog zanosa zbog nezavisnosti. Ako vlada razočaranje u političku i ekonomsku situaciju, fleševi optimizma stižu sa drugih strana. Postoji snažan potencijal civilnog sektora koji pomaže bržoj demokratizaciji. Kosovo u umetničkom, kulturnom i sportskom smislu cveta.

Deca Kosova poput Rita Ore, Dua Lipe ili Ere Istrefi postale su međunarodne muzičke zvezde. Mladi umetnik Petrit Halilaj je 2017. godine dobio specijalnu nagradu na Bijenalu u Veneciji. Dve džudistkinje sa Kosova su na Olimpijadi u Tokiju 2021. godine uzele zlatne medalje.

Kakav će biti rezultat trke ta dva sučeljena raspoloženja umnogome zavisi od spremnosti vlasti u Prištini da se efikasnije usmere ka rešavanju unutrašnjih problema, od spremnosti Kosova i Srbije da krenu putem normalizacije, od Zapada koji ne sme da dopusti da se evroatlantske ambicije Kosova lagano gase, kao što se događa po regionu.

TEŠKA SENKA SRBIJE

Kosovo je od proglašenja nezavisnosti priznalo nekih 110 zemalja sveta. Postalo je član raznih svetskih organizacija – od Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke do Međunarodnog olimpijskog komiteta i Svetske fudbalske federacije FIFA – ali ne i Ujedinjenih nacija, Evropske unije i NATO. Pet članica EU – Grčka, Kipar, Rumunija, Slovačka i Španija – i dalje ne priznaju Kosovo kao državu.

Beograd sve vreme blokira članstvo ne samo u UN, već i u Unesku ili Interpolu. Sve je to potvrda da Kosovo sve godine nezavisnosti provodi pod teškom senkom konflikta sa Srbijom. 

Opasne tenzije poput one marta 2004, kada je u oružanom sukobu stradalo 11 Albanaca i osam Srba, zamenili su incidenti koji nisu bili smrtonosni ali su nosili eksplozivni potencijal. Kriza je dodatno pojačana kada su se decembra 2018. kosovske snage bezbednosti transformisane u vojsku.

Bilo je konflikta oko registarskih tablica ili napetih događaji krajem 2022. izazvanih povlačenjem Srba iz prištinskih institucija zbog hapšenja jednog srpskog pripadnika kosovske policije.

Djakovica je obnovljena iz ruševina, ali mnogo je još fizičkih ožiljaka vremena pre 15 godina. Neotkrivene grobnice kriju one koji se birokratski hladno vode kao “nestala lica”. Mitrovica je i dalje podeljen grad u kome ima mnogo straha na obe obale Ibra.

To što nema puno priznanje u UN, ima svoju ekonomsku cenu. Polovično definisan status odvraća strane investitore. Da je nezavisnost univerzalno priznata, broj izvoznika i uvoznika značajno bi porastao. Diplomatski problemi po pravilu ugrožavaju trgovinu. Tako je bilo i 2020. kada je Kosovo na proizvode iz Srbije i Bosne i Hercegovine zavelo takse od sto procenata. Šteta naneta svima pokazala je šta znači nemati normalne odnose.

Godinama nije postojao poštanski servis, već je sve išlo preko Albanije, ali od kako je dobijen pozivni broj, olakšan je transfer novca. Kosovo je do skora bilo jedina evropska zemlja bez režima vizne liberalizacije, što je u EU konačno ispravljeno.

Sve ove godine propuštana je prilika da se Albanci i Srbi na Kosovu i u Srbiji bolje upoznaju. Ne znaju da dele gotovo istovetne probleme koji bi ih približavali, a ne udaljavali dok svakodnevno slušaju svoje političke lidere koji razmenom vitriolskih optužbi grade sopstvene karijere. Mediji snose veliku odgovornost, jer se nisu ni potrudili da više opisuju stvarnost a manje retoriku koja širi omraz.

HLADNORATOVSKI PORTAL

Kosovski konflkt davno je napustio regionalne okvire pretvarajući se u jedan od perifernih, ali ne manje opasnih frontova geostrateškog sukobljavanja Istoka i Zapada. U godinama pre proglašenja nazavisnosti 2008. nastao je puzajući Hladni rat kakav će kasnije eksplodirati oko Ukrajine.

Kriza oko Kosova otvorila je portal ulaska Rusije na Zapadni Balkan. Nikada pre Kremlj nije ostvarivao tako snažan uticaj na Srbiju, koji je prenet i na Republiku Srpsku, sa ambicijom širenja na Crnu Goru i Severnu Makedoniju. Početak ozbiljnog rada Rusije na destabilizaciji regiona direktno se veže za kosovski konflikt.

Moskva se predstavila kao zaštitnik suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. Sama mogućnost da u Savetu bezbednosti UN stavi veto na kosovsku nezavisnost bila je dovoljna da Beograd bude spreman za seriju političkih i ekonomskih ustupaka. Otvoren je prostor da Rusija maksimalizuje svoju meku moć i pokrene propagandne aktivnosti koje će Srbiju vremenom udaljavati od EU i SAD a približavati Moskvi. Nikada pre toga Srbi u Kosovskoj Mitrovici nisu po zidovima slikali lik Vladmira Putina.

Kosovo je stalna referentna tačka ruskih zvaničnika. Kremlj intervenciju NATO 1999. uporno predstavlja kao pragreh Zapada, kao ponižavajuće bombardovanje koje Rusija mora da osveti. Ili da pokuša da Kosovo upotrebi za legalizaciju svojih osvajanja i aneksija po Ukrajini, od Krima do četiri oblasti Donbasa. Da svoju imperijalnu agresiju izjednači sa humanitarnom intervencijom i pošalje poruku: ako je Zapad mogao da menja granice Jugoslavije, i Rusija može da menja granice Ukrajine. Mnogi u Srbiji, posle decenija propagande, u to veruju. Rusiji odgovara stanje zamrznutog konflikta.

ISTORIJSKA ŠANSA

Evropska unija je 2011. godine u svojstvu posrednika pokrenula dijalog koji je dve godine kasnije u Briselu doveo do prvog sporazuma: Priština je dobila ingerencije pravosuđa i policije na čitavoj teritoriji i preuzela obavezu formiranja Zajednice srpskih opština (ZSO) na severu. Počelo je rešavanje “tehničkih pitanja”: priznavanje diploma, telefonski broj Kosova, registarske tablice, kontrola elektrodistribucije…

Suviše malo, suviše sporo. Rat u Ukrajini dramatično je zaoštrio odnose Istoka i Zapada, do te mere da su u Briselu i Vašingtonu odlučni da se kosovsko pitanje skine sa agende kako ne bi preraslo u bezbednosni problem.

Rat je postao katalizator ubrzane potrage za rešenjem. Zapad se sinhronizovao i, pošto je strpljenje na izmaku, žuri da posle decenije pregovaranja sa slabašnim učinkom najveći problem Zapadnog Balkana pošalje u arhive.

Prvo su francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc ponudili plan koji je ubrzo EU prihvatila kao nov pregovarački okvir, a SAD jasno i nedvosmisleno podržale. Specijalni izaslanici i posrednici u dijalogu oslonili su se na šatl diplomatiju krstareći između Beograda i Prištine.

Detalji novog pregovaračkog rama nisu poznati, ali se dovoljno zna šta su njegove ključne premise: glavna nagrada Kosovu bila bi članstvo u Ujedinjenim nacijama, iako Vlada u Prištini prihvatanje evropskog plana uslovljava time da dobije priznanje i od pet članica EU koje to nisu učinile, i da Srbija i Kosovo potpišu sporazum o međusobnom priznanju.

Srbija ne bi bila u obavezi da prizna Kosovo, ali bi morala da se saglasi sa članstvom Kosova “u svim međunarodnim odrganizacijama”, a ZSO bi svakako bila formirana – u skladu sa kosovskim Ustavom.

Srbiji i Kosovu su istovremeno jasno naznačene posledice odbijanja. Beograd bi mogao da zaboravi na evropske integracije a investicije sa Zapada – koje su osnov razvoja – bile bi prekinute a postojeći investitori ohrabreni da se povuku. Moguće je i zavođenje viza. Prištini bi bio zatvoren već otvoren put članstva u Savetu Evrope, a integracije u EU bi bile zamrznute.

Predsednik Aleksandar Vučić priznaje da je pod “teškim” pritiscima, ali se saglasio sa evropskim konceptom. Time je razbesneo ne samo “patriotsku” opoziciju neacionalističke desnice, već i svoje proevropske rivale koji ga optužuju za “izdaju, predaju i prodaju” Kosova. To je oporo svedočanstvo koliko je političara i građana spremno da podržava iluziju, jer Srbija ne može ni da “izda, preda i proda” Kosovo pošto ga je izgubila u ratu 1999. godine.

Da li će Srbija biti spremna da žrtvuje perspektivu mira i članstva u EU da bi sprečila da Kosovo dobije stolicu u UN, tek će se videti. Predsednik Vučić je enigmatična ličnost.  Optimista je manje od pesimista.

Premijer Aljbin Kurti takođe je prihvatio evropski plan kao dobro osnovu za novi dijalog, ali je i dalje veoma rezervisan prema formiranju ZSO i predstavlja spisak šest svojih neralnih uslova, čime direktno ugrožava sopstvenu političku budućnost pošto i njegov najveći saveznik, Sjedinjene Države, poručuju da će ZSO biti “sa ili bez Kurtija”.

Došlo je vreme istorijske šanse. Bolju ponudu Beograd i Priština teško da će dobiti.

Boško Jakšić je svoj profesionalni vek proveo u “Politici”. Obišao je više od pola sveta, izveštavao iz ratova, sa velikih međunarodnih skupova i intervjuisao mnoge državnike. Bio je stalni dopisnik u Kairu i Rimu, a godinu dana je proveo u Vašingtonu kao stipendista “Vašington posta”. Poslednje dve i po decenije sem spoljne, aktivno se bavi i unutrašnjom politikom. Danas kolumne redovno objavljuje u “Politici”, sarajevskom “Oslobođenju” i skopskom “Sloboden pečatu”.