Danas je državni dan krivice, tridesetogodišnjica početka izvođenja tajnog državnog projekta lišavanja građanskih prava građana neslovenskog porekla i njihovog izgona iz Slovenije. Nemci su posle drugog svetskog rata započeli osvešćivanje o krivici i preuzimanje odgovornosti otprilike desetak godina docnije, da bi u petnaest – dvadeset godina posle rata to bila kolektivno prihvaćena stvar, a oni koji to nisu prihvatili mogli su biti i zakonski proganjani. Zašto je Sloveniji potrebno više od trideset godina, s tim što proces nije zapravo ni započeo? Da li je dovoljno Pahorovo javno izvinjenje (najavljeno za petak, 25.2.2022), ako bi se slučajno za to odlučio? Zašto su izbrisani uopšte morali da traže pravdu na sudu (sve do evropskog) na svoj trošak, umesto da država sama poravna svoje dugove kad je priznala svoje grehe? Da li je izbris bio ratni zločin? Kako je olako kršen ustav koji je do tada postojao jedva dve godine? Kako su državni organi dopustili sramotni referendum, na kojem su žrtve bile (opet neustavno) javno ponižavane?
Na državni dan krivice neće se desiti ili javno reći ništa što bi odgovorilo na ova pitanja – bar ne na zvaničnom nivou. No to je dan kada okupljanje više nije zvanično zabranjeno ni ograničeno. Javiće se dakle oni koji o tome govore i traže odgovornost već dvadest i osam godina. Čitaće se drugačija poezija i pevaće se drugačije pesme, mahaće se drugim zastavama. Javni i drugi mediji, koji su pod drugim i drugačijim vladama dopustili vređanje izbrisanih od strane nedostojnih pojedinaca, sada mogu samo da konstatuju da je to postao prevladavajući javni govor, od vlade do vladinog najnižeg ološa. Pa ipak, uz sve to, najgore bi bilo kad bi državni dan krivice bio i dan ćutanja…Zato je hvalevredno to što su glavni mediji pre državnog dana krivice objavili seriju članaka sa životnim pričama izbrisanih, njihove dece, sa analizama, podacima i – sa dostojanstvom.
Ono što je ostalo od izbrisanih i kolateralnih žrtava (ima ih bar 100.000, ako računamo porodične članove i druge bližnje) danas traži samo ljudski minimum – da ih društvo ne zaboravi, da uđu u udžbenike, da im se neko izvini javno i sa visokog mesta. Jedan potomak izbrisanih je dosada uspeo na sudu – da dobije naknadu za rane godine, kada je trpeo isključenje, smanjene mogućnosti školovanja i druge povrede ljudskih prava. Na tragičnoj strani istorije izbrisanih je nekoliko stotina koji su, isterani iz zemlje, stradali u ratu kao žrtve raznih ratujućih strana, veći broj samoubistava, i opet stotinjak onih koji su se održali u uslovima ilegalnosti, ali su danas izgubljeni socijalni slučajevi, beskućnici, bez zdravstvene zaštite, uglavnom u teškom zdravstvenom stanju.
Nezavisne institucije, NVO, samostalni istraživači i kulturni radnici su u trideset godina ostvarili niz istorijskih dela, kolekcije dokumenata, pozorišne predstave, filmove izložbe, javne manifestacije, književna dela o izbrisanima. Miha Mazzini je napisao roman, po kojem je 2016. napravio scenario i režirao dugometražni film Izbrisana. Taj film je dostupan na HBO.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
