Na konferenciji za štampu u Zagrebu 22. oktobra 1992. godine, Komisija za ljudska prava Ujedinjenih nacija (UNCHR) pod vođstvom Tadeusza Mazowieckog objavila je da je na području Ovčare kod Vukovara otkrivena masovna grobnica.

Grobnica je bila nedirnuta pre dolaska pripadnika UNPROFOR-a (United Nations Protection Forces) koji je na tada još uvek tajnom lokalitetu bio uspostavio danonoćnu stražu.

U Vukovaru je po podacima vukovarske bolnice nakon 87 dana (avgust – novembar 1991. godine) pod opsadom Jugoslovenske narodne armije (JNA) poginulo 1.624 lica, a ranjeno više od 2.500. Oko 5.000 žena i muškaraca je potom bilo odvedeno iz grada u logore u Srbiji. Iz same vukovarske bolnice JNA je 20. novembra 1991. godine, izvela oko 300 bolesnika, među kojima su bili i civili kojima se potom gubi svaki trag. Skoro godinu dana je bilo prošlo od njihovog nestanka, a da niko ništa nije znao o njihovoj sudbini.

Na vest o otkrivanju masovne grobnice reagovao je dr. Miodrag Višić, predsednik Izvršnog saveta srpske opštine Vukovar koji je izjavio da kategorički odbija tu izjavu Mazowieckog i da se na Ovčari nalazio samo vojni sabirni centar odakle su preživeli Vukovarci po vlastitoj želji upućivani u Hrvatsku ili Srbiju.

Iz sasvim razumljivih razloga, predstavnici UNCHR-a nisu dali podrobnije detalje o lokaciji, želeći na taj način da zaštite otkriveni lokalitet pre ekshumacije kako sa lica mesta ne bi bili uklonjeni dokazi.

Među 5.000 logoraša u Srbiji nalazio se i jedini koji je preživeo streljanja kraj Ovčare. U razmeni zarobljenika po principu ‘’svi za sve’’ stigao je u Hrvatsku 14. avgusta 1992. godine, devet meseci nakon što su srpske snage izvršile masakr.

Upravo na osnovu iskaza jedinog preživelog čiji je intervju objavio 2. oktobra 1992. godine zagrebački dnevni list „Vjesnik“, istražni tim UN-a je pronašao masovnu grobnicu u blizini poljoprivrednog dobra „Ovčara“, što je i otkriveno na konferenciji za štampu u Zagrebu.

Dopisnica AFP-a (Agence France-Presse) iz Beograda, Helena Despić-Popović bila je na toj konferenciji za štampu i pitala je predstavnike UNCHR-a da li postoji veza između otkrića masovne grobnice i nestalih iz bolnice u Vukovaru? Nije dobila odgovor iz gore navedenih razloga. Ona je prethodno pročitala članak u ”Vjesniku” u kojem je do detalja očevidac pod pseudonimom ”Ivan” opisao ono što se dogodilo na Ovčari, novembra 1991. godine.

Kada se vratila iz Zagreba u Beograd pozvala je svoju koleginicu Florence Hartmann, u to vreme dopisnicu ”Le monda”iz Beograda i rekla joj: ”Hajde da zajedno tamo odemo i da ustanovimo da li tu postoji neka veza, jer oni odbijaju da odgovore.”

Šest dana nakon konferencije za štampu u Zagrebu, dve neustrašive novinarke krenule su autom iz Beograda u Vukovar da provere da li je tamo zaista postojala masovna grobnica i šta se dogodilo ljudima koji su nestali iz vukovarske bolnice. Sa akreditacijama za strane novinare Saveznog ministarstva za informacije u to vreme mogle su da se kreću bez dodatnih dozvola na teritoriji pod kontrolom Srba u Hrvatskoj. Po dolasku u Vukovar, sledile su u svojoj potrazi detaljne opise iz novinskog članka.

Florence Hartmann je kao svedokinja tužilaštva pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) na suđenju za ratne zločine počinjene na Ovčari u predmetu Mrkšić, Radić i Šljivančanin (IT-95-13/1), izjavila: ”Nismo bile sigurne kuda da krenemo, jer je bilo više mesta na tom području gde smo mogle da skrenemo ulevo, a svakako, bojale smo se mina u polju. I malo dalje, došle smo do tog jezerca Grabovo, ali smo znale da je to predaleko i tu smo se zaustavile. Kada smo se tamo zaustavile, uz samu ivicu puta je bio mali hangar. Onda je stigao jedan čamac do obale jezerca koje je bilo baš ispod nas. I nekoliko meštana je izašlo iz tog čamca. Pitali su nas šta tu radimo i tražili su naša dokumenta. Postavili su nam par pitanja. Nekoliko minuta kasnije, stigao je kamion UN, sa dva vojnika UN iz mirovnih snaga. Oni su bili Rusi. Oni nisu od nas tražili da odemo. Mi smo u stvari prisustvovale nekom sastanku između njih i Srba meštana koji su došli čamcem. Razgovarali su, jeli su sendviče, čini mi se, i nešto su pili. Nakon toga su Rusi lokalnim Srbima dali gorivo u kanistrima. Srbi su onda sa tim gorivom otišli. Nakon što su otišli, moja koleginica i ja smo se spremale da uđemo u auto, videvši da se i Rusi spremaju da odu, i onda smo se zaustavile. I to zato, jer smo videle na kamionu registarske tablice UN-a, nakon čega smo im rekle da ćemo ih prijaviti zbog šverca goriva, ako nam ne kažu gde rade. Onda su nam oni predložili da ih sledimo, i na taj način smo mi pronašle mesto gde je trebalo da skrenemo.” 

Stigle su prateći ruske vojnike do kraja šumarka i ugledale beli šator i kamion UN-a. Vojnici koje su zatekli da čuvaju lokalitet nisu im dozvolili pristup u šator, ali su im rekli da su tamo videli lobanje i delove tela.

Sama lokacija je uz iskaz preživelog očevica jasno ukazivala da postoji veza između nestalih iz bolnice u Vukovaru i te masovne grobnice. Ali to za dve iskusne novinarke nije bilo dovoljno za pouzdanu, ekskluzivnu vest. Bila im je potrebna potvrda iz zvaničnog, službenog izvora. I zbog toga su sa Grabova odmah autom produžile u Erdut, sedište UN-a za oblast Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem (SBZS). Tamo su pronašle Blandine Neggae, koordinatorku za civilna pitanja UNPROFORA u UN sektoru Istok i saopštile joj da su pronašle masovnu grobnicu o kojoj se govorilo na konferenciji za štampu u Zagrebu.

Nju je iznenadila činjenica da su dve novinarke iz Beograda u jednom danu pronašle lokaciju masovne grobnice koju je specijalni UN tim od septembra meseca tražio i imao velikih poteškoća da pronađe samu lokaciju stratišta. Dve novinarke su joj pokazale novinski članak koji ih je vodio u potrazi, nakon čega im je ona potvrdila, tog 27. oktobra 1992. godine da je na lokalitetu Grabovo kraj Vukovara otkrivena masovna grobnica, prva u Evropi posle Drugog svetskog rata.

Florence i Helena dogovorile su se da sledećeg dana, 28. oktobra 1992. godine vest o pronalasku nestalih iz vukovarske bolnice u masovnoj grobnici objave u razmaku od jednog sata. Tog istog dana specijalni izvestilac UNCHR-a Tadeusz Mazowiecki potvrdio je informacije koje su objavili novinska agencija AFP i ”Le Monde”.

Uprkos svemu, prošlo je četiri godine od objavljivanja ove vesti do ekshumacije žrtava. Nakon potpisivanja tzv. Erdutskog sporazuma između Hrvatske i predstavnika SBZS u novembru 1995. godine, područje pod kontrolom Srba prešlo je pod prelaznu administrativnu upravu UN-a.

Tek tada su se stekli uslovi da se obavi proces ekshumacije.

Tokom avgusta i septembra 1996. godine iz masovne grobnice dugačke deset metara, široke tri, a duboke dva metra ekshumirani su posmrtni ostaci 200 lica, 198 muškaraca i dve žene – Janje Pothorski i Ružice Markobašić koja je bila u petom mesecu trudnoće. Tri lica bila su mlađa od 18 godina: Igor Kačić, Tomislav Baumgertner i Dragutin Balog.  

Za zločine na Ovčari po komandnoj odgovornosti pred MKSJ osuđeni su: pukovnik JNA Mile Mrkšić, komandant Operativne grupe (OG) Jug i Gardijske motorizovane brigade (GMTBR) na 20 godina zatvora i major JNA Veselin Šljivančanin, načelnik organa bezbednosti OG Jug i GMTBR na 10 godina zatvora.

Kao direktni počinioci ubistava na Ovčari na suđenju u Srbiji 2017. godine pravosnažno je osuđeno 11 lica pripadnika lokalne “Teritorijalne odbrane Vukovara” i paravojne jedinice “Leva Supoderica”.

Trideset godina od otkrivanja masovne grobnice na Ovčari na području grada Vukovara traga se još uvek za 383 nestalih osoba.

Vladimir Milanović, rođen 1971. u Beogradu, diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, položio stručni ispit iz arhivistike i stekao licencu Narodne biblioteke za kreiranje bibliografskih zapisa u sistemu COBISS.SR. Koordinira projekat „Transfer haške arhive“ i vodi Arhiv i Biblioteku Fonda za humanitarno pravo.