Izvor: balkaninsight.com
Balkanska istraživačka regionalna mreža objavila je važan izveštaj o postkonfliktnoj pravdi u bivšoj Jugoslaviji i istakla regionalne izazove koji se tiču procesuiranja ratnih zločina, nestalih osoba, kao i učešća žrtava u sudskim procesima.
Novi BIRN-ov izveštaj, „Nakon MKSJ-a: Odgovornost, istina i pravda u bivšoj Jugoslaviji”, mapira izazove koji stoje na putu regionalnoj saradnji, a odnose se na procesuiranje ratnih zločina i traganje za nestalim osobama. Takođe, ističe značajne probleme, poput nemogućnosti učešća žrtava rata u sudskim procesima, i istražuje ulogu arhiva, umetnosti, medija i muzeja u procesu suočavanja s prošlošću.
Izveštaj sugeriše da dve decenije nakon sukoba u regionu i godinu dana nakon zatvaranja Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), odgovornost, istina i pravda još uvek više iluzija nego na stvarnost.
U zaključku se vladama i pravosudnim institucijama u zemljama bivše Jugoslavije preporučuje da preuzmu značajnije korake u procesu suočavanja s prošlošću, a Evropskoj uniji da koristi odnos prema tranzicionoj pravdi kao merilo u procesu integracije ovih zemalja, ali i da osigura da tranziciona pravda bude deo drugih političkih intervencija u regionu.
Izveštaj proizilazi iz niza događaja održanih širom regiona tokom 2018. godine, u cilju razgovora o pitanjima koja i dalje sprečavaju pomirenje, ometaju pokušaje okončanja nekažnjivosti i sabotiraju napore za interkulturalni dijalog.
Organizovani od strane BIRN-ove Inicijative za tranzicionu pravdu, ovi događaji su okupili učesnike iz civilnog društva, institucija, akademske zajednice, medija, kao i razne druge eksperte.
Iako postoji nekoliko protokola koji regulišu saradnju u oblasti procesuiranja ratnih zločina, još uvek izostaje angažman državnih tužilaštava Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore, Kosova i Srbije u regulisanju nasleđa iz ratova u Jugoslaviji, a tiču se kršenja ljudskih prava, navodi se u izveštaju.
Regionalna saradnja se u odnosu na poslednjih nekoliko godina je na veoma niskom nivou, stagnira broj novih pokrenutih slučajeva (u nekim zemljama se čak beleži i njihov značajan pad) i samo je nekoliko srednje i visoko rangiranih oficira optuženo. Nacionalna tužilaštva su često pod političkim pritiskom i nedostaju im resursi i druga institucionalna podrška.
Drugi važan izazov u rešavanju problema iz ratova devedesetih je učešće žrtava (u sudskim procesima) i njihove reparacije.
Većina žrtava koje su učestvovale u sudskim postupcima kao svedoci dobili su ograničenu podršku uz pomoć jedinica za žrtve i svedoke. Međutim, generalno gledajući, učešće žrtava je bilo parcijalno, preživeli su uglavnom bili pasivni posmatrači koji su imali ograničeni prostor kada je reč o podnošenju zahteva za kompenzaciju.
Žrtve često nisu adekvatno informisane o sistemu reparacije, a sami procesi reparacije, ako ih je i bilo, trajali su dugo bili opterećeni birokratijom i pravnim izazovima. Postoji opšta percepcija da su pravosudni sistemi u zemljama bivše Jugoslavije izdali žrtve.
Lica koja su preživela zločin, kao i porodice ubijenih i nestalih, takođe smatraju da nisu dobili pravo na istinu. Skolo sve nestale osobe su popisane, ali nedostaje poimeničeni spisak svih lica ubijenih tokom sukoba.
Političari i državne institucije regiona, često su, po pitanjima proisteklim nakon sukoba, pokazivali nedostatak koordinacije i saradnje, a njihov stav po pitanju nestalih osoba građen je na osnovu strogo nacionalne i etnocentrične perspektive.
Iako su MKSJ i domaći sudovi prikupili značajnu dokumentaciju o kršenjima ljudskih prava tokom sukoba, malo je pripadnika javnosti svesno njenog postojanja.
Drugi problem je nedostatak otvorenosti arhiva institucija u državama bivše Jugoslavije. Tamo gde su arhivi otvoreni, institucije se bore sa ograničenim resursima.
Bez obzira na raspoloživu dokumentaciju i resurse, još uvek nema naznaka o stvaranju činjeničnih narativa o ratnom nasleđu u zemljama u regionu, uglavnom zbog dominacije nacionalističkog diskursa.
Zvanični predstavnici zemalja u regionu, kada je reč o ratnim zločinima, i dalje koriste retoriku „mi i oni“, dok su političke elite i državne institucije u više navrata podržale, pa čak i promovisale osuđene ratne zločince. Aktivisti za ljudska prava koji su osporili zvanične narative su bili napadnuti, pa čak, u nekim slučajevima, i krivično gonjeni.
Nacionalistički diskurs se prelio i na polje očuvanja sećanja i obrazovanja. Čuvanje sećanja u postjugoslovenskim zemljama baziraju se na etničkoj osnovi, državne komemoracije su organizovane samo za žrtve dominantne etničke pripadnosti. Kada je reč o ratovima u bivšoj Jugoslaviji, nepristrasnosti fali i u udžbenicima iz istorije.
