„Klasična muzika ublažava tenzije i političke nesuglasice“, kaže Sihana Badiviku, violinistkinja. Njen profesionalni i lični život se odvija između Kosova i Severne Makedonije. Svojim koncertima probija granice Balkana nastupajući širom Evrope.

Njen rad kao osnivačica i umetnička direktorka „Kosova Kamerfest“, okuplja umetnike iz post-konfliktnih zemalja od 1999.

„Festival je okupio umetnike iz Ukrajine i Rusije, Armenije i Turske. Imali smo i umetnike sa Kosova i iz Srbije koji su zajedno nastupali na istom koncertu“, ističe ona.

Badivuku podseća kako je `80-ih na Kosovu postojala dobra saradnja i zajednički rad između zajednica. Dodala je da je podrška dolazila i od samih vlasti. Podrška je bila usmerena na pokušaj da se podstakne saradnja u to vreme, ne samo u umetnosti već i u drugim oblastima i svakodnevnom životu.

Prema rečima dramaturga Jetona Neziraja, saradnja između albanskih i srpskih umetnika nije postojala `90-ih.

„Pre rata, tokom `90-ih, saradnja nije postojala. Ili, recimo sve se svodilo na neke male inicijative i aktivnosti, prilično simbolične. Naime, u bivšoj socijalističkoj Jugoslaviji `90-te označavaju period kada se prekida saradnja i produbljuju međunacionalne podele, a time i kulturna saradnja“, kaže on.

Neziraj kaže da je takva saradnje bila retka do 2008. Prema njegovim rečima, inicijative i učešće se povećalo nakon 2008.

„Ta saradnja je uglavnom orijentisana između albanskih i srpskih umetnika sa Kosova. Među ovim umetničkim inicijativama je i projekat „Glasovi“ [Zërat] (2006), jak poduhvat Multimedijalnog centra, koji se pozabavio pitanjem nestalih lica na Kosovu. Dve pozorišne trupe, jedna srpska, druga albanska, su nastupile na preko 20 pozorišnih predstava sa porodicama nestalih“, nastavlja on.

„Od 2008. nadalje, inicijative za saradnju i učesnici su se povećali i bile su bolje strukturisane. U početku je bilo uključeno samo nekoliko umetnika (verovatno ne više od 10), dok ih je sada mnogo više“, dodaje Jeton Neziraj.

Neziraj napominje da su glumci srpske trupe bili sa Kosova i iz Srbije. Kaže da su studirali u Severnoj Mitrovici.

„Verujem da su oni veoma dobar primer kako je pozorište odlično sredstvo za rešavanje različitih političkih i društvenih pitanja u posleratnim društvima“, zaključuje on.

Umetnik Sami Mustafa kaže da je saradnja sa lokalnim srpskim umetnicima na Kosovu danas retka. On ističe da mladi umetnici najradije započinju karijeru u Srbiji.

„Saradnja sa srpskim umetnicima na Kosovu skoro da ne postoji. To je zato što je na Kosovu nema puno srpskih umetnika“, kaže Mustafa.

Dodaje da se „oni koji su na Kosovu iseljavaju u Srbiju“. „Prednosti za ove mlade umetnika koji žive u Srbiji su mnogo veće nego da ostanu da žive Kosovu“, nastavlja on.

Eldin Shiroki je Albanac iz Severne Makedonije, koji je deo „NU Albanskog pozorišta za decu i mlade“. On napominje da od ‘99-e ovo pozorište nastupa na albanskom, makedonskom i romskom jeziku.

„Od ‘99-e je bilo mnogo multikulturalnih projekata, a jedan od projekata je bio „Elin“. Predstava je izvedena na makedonskom i albanskom jeziku. Zatim „Naš komšiluk“, koja je izvedena na romskom, albanskom i makedonskom“, kaže Shiroki.

Za Samija Mustafu, saradnja između romske i albanske zajednice na Kosovu nije na očekivanom nivou. Radi se nešto, ali je sve usredsređeno i između istih oblasti i ljudi.

„Saradnja svakako da postoji, ali je nema u dovoljnoj količini. Malo ljudi zaista sarađuje; romski umetnici sarađuju sa albanskim umetnicima. Na kraju krajeva, to je Kosovo, tako da je na papiru sve oko saradnje, ma koliko ona bila realna“, kaže Mustafa.

„Sigurno se može reći da postoji profesionalna saradnja. Ali, isto se odnosi na sve zajednice, to je institucionalno. Postoji, ali ne puno – ili ima dosta, ali nije dovoljno kvalitetna“, dodaje Sami Mustafa.

Mladi umetnici žele društvo koje zbližava sve

Ammar Kachar je mladi ilustrator i dizajner torbi i odeće od recikliranih materijala. Kao Bosanac koji živi u Skoplju, kaže da mladi u S. Makedoniji i na Kosovu žele društvo bez ograničenja i predrasuda.

„Pod društvom bez ograničenja mislim na društvo koje ne kažnjava, već nas zbližava“, objašnjava on i dodaje da umetnici na Kosovu i u S. Makedoniji treba da sarađuju više jedni sa drugima.

Za Kachara je važno da se prevaziđu barijere nacionalizma nasleđene od prethodnih generacija jer nas one vraćaju unazad.

„Generacije koje su bile deo Jugoslavije i tranzicije, nakon njenog raspada (tj. naši roditelji), životom ili promenom političkog sistema i ratovima na Balkanu stežu spone nacionalizma koje se i danas prenose na nove generacije. Dakle, moramo da prevaziđemo neracionalno ponavljanje kazni i ovde u našoj zemlji i sa druge strane granice, a time ćemo težiti boljem i zdravijem životu i društvenom krugu“, veruje Kachar.

Dok Simon Kurti, koordinator za komunikacije u Galeriji Ministarstva kulture Kosova, potvrđuje da postoji saradnja između kosovskih institucija i umetnika u S. Makedoniji.

„Ono što vidim na umetničkoj sceni je razmena između institucija za samostalne izložbe umetnika“, kaže on.

Kurti kaže da između DJ-eva u obe zemlje postoji „kulturna razmena“.

„Verujem da će se vremenom ovakva razmena nastaviti i razvijati i u drugim oblicima, uspostavljanjem novih institucija i novih programa“, dodaje on.

Na pitanje kako umetnost i kultura pomažu u rušenju barijera, Neziraj kaže da one pokazuju nepoznatu stranu.

„Umetnost i kultura nam pomažu da vidimo drugu stranu naših društava – onu stranu koja je obično skrivena i iskrivljena od strane medija i politike. Umetnost i kultura su vesnici normalnosti u traumatizovanim i gnevnim društvima“, kaže on.

Autor članka: Suada Qorraj & Teodora Sokolovska

Glavni i odgovorni urednik: Xhemajl Rexha

Ovaj članak je proizvod regionalne obuke za Suočavanje s prošlošću (SSP) i novinarstvo senzibilno na sukobe, a koji su organizovali forumZFD-Program na Kosovu i Severnoj Makedoniji. Stavovi izneti u ovom članku su isključiva odgovornost autora i ni na koji način ne odražavaju stavove forumZFD.