U zavisnosti od toga koga pitate, pre dve decenije je bio rat za slobodu ili sukob između države i gerilske grupe na Kosovu. Na ovaj način dve različite etničke zajednice, Albanci i Srbi, počinju da govore o svojoj krvavoj prošlosti. Obe strane su tokom godina pokušavale da razviju neutralniji jezik kada se govori o ovom periodu. Naročito posle rata su mediji sa obe strane igrali presudnu ulogu u oblikovanju narativa o prošlosti, iako uglavnom jednostranog izražavanja o događajima iz 1998-99.
Čak i dan danas veliki deo srpskih medija koristi pogrdan naziv za etničke Albance sa Kosova. Lokalni Albanci u Srbiji su tužili Ministra unutrašnjih poslova za upotrebu govora mržnje u javnosti, da bi na kraju bili razočarani sudskom presudom koja u suštini dozvoljava upotrebu jezika mržnje. Srpski tabloidi svesno koriste ovaj termin kako bi privukli više čitalaca i gledanosti.
Kosovski Albanci imaju podjednako štetan pogrdan naziv za Srbe koji se široko koristi, ali obično ne i u mejnstrim medijima. Ali, to nije zato što su mediji osetljivi na ovo pitanje, već zbog oštrih sankcija Nezavisne komisije za medije, kosovskog regulatornog tela za medije.
Pošto srpski mediji Kosovo i dalje prikazuju kao opasno mesto koje je nasilno oduzeto Srbiji, mediji na albanskom jeziku u svom izveštavanju o ratnim zločinima uglavnom koriste reč „Srbi“, ne praveći tako razliku između kampanje koju je organizovala država u to vreme i opšte javnosti.
Mediji kosovskih Albanaca su koristili fotografiju vozila Vojske Kosova koja se voze lokalnim autoputevima, tvrdeći da su krenuli putem Albanije nakon razornog zemljotresa. To je poslužilo za podizanje nacionalnog raspoloženja među lokalnim stanovništvom. Sa druge strane, kada god dođe do tenzija na severu Kosova, srpski mediji objave fotografije tenkova koji idu ka granici sa Kosovom.
Koliko god mediji mogli da urade, u modernoj eri tehnologije vlade su te koje vode lažne vesti na Kosovu, objavljujući članke koji iskrivljuju prošlost. Ulažući u različite platforme i često vodeći onlajn kampanje koje su u najboljem slučaju dezinformacije koje osporavaju dobro utvrđene činjenice iz istorije.
Najmanje 19 osoba iz obe zajednice je ubijeno 2004. godine tokom dvodnevnih nereda koji su usledili nakon neprofesionalnog izveštavanja kosovskog javnog servisa o troje dece albanske nacionalnosti, koja su se udavila u Ibru na severu zemlje, koji je većinom naseljen Srbima. Takvo izveštavanje dovelo je do toga da su ljudi izašli na ulice i počeli da napadaju i ruše pravoslavne crkve. I dan danas je to i dalje tema koja deli obe strane prilikom izveštavanja.
Tema nestalih je jedina koja zaista ima podjednak odjek sa obe strane. Posebne komisije su dugi niz godina pomagale jedna drugoj u pronalaženju nestalih tela, ali izveštavanje je uglavnom jednostrano. Javni servis, RTK, je izbegavao pokušaj forumZFD-a da i srpske žrtve takođe ispričaju svoju priču, međutim na kraju su je preuzeli privatni mediji.
Većina novinara kosovskih Albanaca je u najboljem slučaju u svojim 30-ima i mada nisu stvarno preživeli veliki deo rata, još uvek postoji snažna vezanost sa prošlošću, a zbog načina na koji su odgajani. Isto važi i za srpske novinare i njihovu snažnu povezanost sa Srbijom. Međutim, objašnjavanje i razumevanje stavova jedni-drugih i stavljanje profesionalizma ispred nacionalnosti bi moglo da počne da menja stavove.
Pored toga, medijsko izveštavanje se na Kosovu i dalje u velikoj meri oslanja na ogromnu upotrebu političkih elita kao izvora informacija. Uprkos animozitetima i duboko ukorenjenim etničkim podelama, mirovno novinarstvo i prevencija sukoba nisu među stubovima kosovskih nastavnih planova i programa odgovarajućih predmeta novinarstva i komunikacije.
Remzije Shahini-Hoxhaj, profesorka na Fakultetu novinarstva na javnom Univerzitetu u Prištini, je istakla da je za zemlje poput Kosova važno pripremiti mlade novinare za mirovno novinarstvo, tranzicionu pravdu i suočavanje sa prošlošću.
„U okviru mojih predmeta, Etika i mediji i Mediji i politika, pokušavam da uključim i ove elemente. Neophodno je da se postkonfliktna društva poput Kosova bave ovim temama kako bi se mladi novinari na pravi način obrazovali“, rekla je Shahini-Hoxhaj.
Mediji na Kosovu imaju poteškoća u izveštavanju o prošlosti jer su godinama zaglavljeni između etno-centrističkih narativa i političkog uticaja, vođeni da razotkriju zločine Drugog, pritom ignorišući svoje. Pored toga, izgradnja države, posleratni uslovi i među etničke tenzije su faktori koji doprinose nedostacima u izveštavanju o prošlosti.
Kosovsko medijsko tržište nije u potpunosti uređeno i nalazi se u situaciji dubokih etničkih i političkih podela, gde je svaka zajednica razvila „svoje“ medije. Kao i u drugim zemljama bivše Jugoslavije, kada je u pitanju nacionalnost, ni kosovski mediji ne prigrljavaju uvek glavne novinarske vrednosti nepristrasnosti u prikazivanju žrtava i počinilaca.
Nora Ahmetaj, istraživačica o miru i suočavanju s prošlošću, kaže da je medijski narativ bio u skladu sa političkim elitama, uz određene izuzetke. „Kao rezultat toga, kosovski mediji nisu uvek razumeli različitosti, niti im je smetalo da pokrenu ozbiljne diskusije i debate o prošlosti“, rekla je Ahmetaj.
Trenutna situacija koja još uvek nosi ožiljke posleratnog društva ukazuje na buduća istraživanja koja će pomoći da se produbi razumevanje da li se mirovno novinarstvo može smatrati sredstvom u oblasti razvoja medija na Kosovu.
Abit Hoxha, predavač i istraživač medija na Univerzitetu Agder u Norveškoj, inače poreklom sa Kosova, rekao je da je obuka i pravilno mirovno novinarstvo veoma teško za medije u visoko polarizovanom društvu kao što je kosovsko. „Priče o sukobu na Kosovu ne nastaju iznutra i ono što mediji mogu da urade jeste da više komuniciraju sa drugom stranom. Ne radi lažne ravnoteže, već u svrhu donošenja novih perspektiva o izveštavanju o sukobu“.
Tokom ovih godina malo je rađeno na okupljanju kosovskih i srpskih novinara da razgovaraju jedni sa drugima. Štaviše, potreban je unutrašnji dijalog između lokalnih novinara iz obe zajednice na Kosovu. Suočavanje jednih s drugima i razgovor o jeziku koji je štetan za drugu zajednicu bi bio dobar početak.
Serbeze Haxhiaj je istraživačka novinarka i urednica vesti iz Prištine, na Kosovu, koja se usredsređuje na korupciju, ljudska prava, bezbednosna pitanja, verski ekstremizam, terorizam i ratne zločine. Trenutno je urednica na Radio Televiziji Kosova i novinarka Balkanske istraživačke mreže (BIRN).
Xhemajl Rexha je predsednik Udruženja kosovskih novinara, organa koji zastupa oko 750 novinara svih etničkih grupa u zemlji. Rexha sada vodi emisiju o aktuelnim temama „Prime Time”, na Kanalu 10, a od 2005. je radio na Kohavision (KTV), gde je vodio jednu od najgledanijih emisija o aktuelnim temama „Interaktiv”. Sa UKN, Rexha je aktivno angažovan na događajima o medijskoj pismenosti, što takođe uključuje obuku i izveštavanje o prošlosti i osetljivom novinarstvu.