Miroslav Trifunović se vratio na Kosovo nakon nekoliko godina života u inostranstvu. Otišao je sa 43 godine i razmišljao je da se oženi i osnuje porodicu. Radio je na površinskom kopu u Belaćevcu. Čak je sagradio jedan sprat kuće u kojoj bi živeo nakon ženidbe.  

U junu 1998. se je spremao da ode na more sa devojkom kako bi napravili svadbu po povratku. Jednog jutra je išao sa nekoliko kolega na posao samo da bi pokupio platu pre odlaska na odmor. Njegov brat Milorad, član Komisije za nestale osobe u Vladi Kosova, priča da je to bio poslednji put kada su ga videli živog.  

Milorad Trifunović: Ispovest u prvom licu  

Rođen sam u selu Slakovce u opštini Vučitrn. Tamo sam živeo do 8 godine. Kada je seoska škola zatvorena, morao sam da živim u selu Plemetinu sa dedom i babom, s majčine strane, a do sedmog razreda sam nastavio školu u Prilužju. Onda sam došao u Vučitrn. Preselili smo se iz sela u Vučitrn gde su majka i otac radili. Otac je bio Titov borac, otišao je u vojsku kao maloletnik, pa je završio samo četiri godine škole. Ali tada je bio direktor poljoprivredne zadruge.  

Imao sam još četiri brata, sada imam još dva. Imam i jednu sestru. Otac mi je umro 2004, a majka 2008. godine. Živeli smo u radnoj porodici, veoma srećni. Imao sam dedu, babu, dve tetke. Oni su otišli svojim putem, dok su mi deda i baba umrli. Ostali smo da živimo u Vučitrnu i bili smo među najcenjenijim porodicama.  

Otac je čak bio porotnik u sudu sve dok nismo otišli, kao i u mirovnom veću u to vreme, gde je bilo pet Albanaca i jedan Srbin, neka vrsta zatvorene organizacije koju su formirali ljudi sela radi rešavanja sukoba uglavnom jednonacionalnih, a ne međunanacionalnih. Mirio je Albance, kao i Srbe, kada su imali problema zbog neke brazde, zbog njive, zbog međe. Imalo je ponekada udaraca sekirom, lopatom ili metlom, ali su ljudi preživeli. To su bili saveti koji nisu dozvoljavali ljudima da završe na sudu, već su mirno rešavali probleme.  

Tada je bilo više tolerancije među ljudima. Patim za tim vremenom kada smo živeli srećno, radili, išli jedni kod drugih na venčanja, verske praznike, Božić, Uskrs, Bajram, Kurban Bajram, veridbe, krštenja, sunećenja. Bilo je to dobro vreme. Teško da će se vratiti, bar ja neću doživeti. Ali ja ću se boriti da se vrati. 

Detinjstvo mije bilo veoma teško. Bio sam prvo dete mojih roditelja i uvek žrtva svega. Sve je davano mlađima, a stariji su trebali da rade i pomažu. Od malena sam počeo da radim. U sedmom i osmom razredu sam išao u zadrugu, okopavao zemlju, zarađivao novac za porodicu jer porodice sa mnogo članova trebaju mnogo da jedu.  

Onda smo sva braća uspela da radimo za jake firme. Nestali brat je radio za Hidro-montažu u Beogradu, ja u termoelektrani u Obiliću, kao i moja supruga kasnije, jedan brat je radio u kopu u Belaćevcu, a jedan je bio i potpredsednik opštine Vučitrn. On je završio fakultet, ja višu tehničku školu, koja je u to vreme bila jača od današnjih fakulteta. Prvo sam završio ekonomsku školu, ali nisam mogao da se zaposlim, pa sam pohađao kurs za zanate, zatim sam upisao višu tehničku školu i postao inženjer.  

Radio sam u Termoelektrani Kosovo B, kao inženjer snabdevanja i inovacija i dobio sam nagradu 1. maj. Radio sam i sa Albancima, a kasnije, u grupi za remont, koju sam rukovodio, nas je bilo 34, od toga samo 6 Srba. I jedan kolega Albanac je kasnije dobio nagradu 1. maj. Tada je to bila najveća nagrada koja se je dodeljivala na nivou Kosova i Metohije za inovacije. Ovo je pečat, koji, kada ga pokazujem unucima, sa divljenjem ga gledaju, a neki mi i kaže: “Deda, ti si stvarno bio radnik.” A meni je drago. Imam sedam unučadi i želim da svi postanu radnici, da rade, da žive, da se ne stide od bilo kakvog rada, osim loših radnji, krađa.  

Ja sam okupio Albance u grupu za remont i grupu za kvarove, kojom sam upravljao, jer su se dešavale u elektrani, tako da sam se bavio najvećim problemima i imali smo najbolje radnike i majstore. Kada bi im bilo potrebno, ja sam ih oslobađao po dva-tri dana s posla i sam sam preuzimao odgovornost za to, ali sam im govorio kada dođe do kvara i dođem vam na vrata kuće da vas uzmem, morate doći. Tada nismo imali mobilne telefone, ali znali smo signale kucanja na vratima, četiri kucnja i znali su da sam ja.  

Sa ženom sam se sreo na poslu. Uzeli smo se 1975. godine sa svim običajima: opština, crkva, veoma velika svadba, bilo je i mojih kolega Albanaca. Moja žena toliko dugo je uz mene, a ja sam mnogo voleo kafane, društvo. Ali 1972. sam kupio auto i nisam se usuđivao da se napijem jer sam stalno vozio. Društvo je pilo, ja ponekad dva piva, ponekad jedno. Onda nije bilo mnogo policije, ali putevi nisu bili dobri, mnogo više smo se plašili puta nego policije. Zbog toga ni danas ne preterujem s pićem. 

Nakon što smo se svi zaposlili. Počeli smo da živimo taman, izgradili četiri kuće u Vučitrnu, tako da smo bili jedna od najjačih porodica. Imao sam kuću od 260 kvadratnih metara u centru Vučitrna, preko puta crkve. Još uvek stoji ta kuća koja je bila moja. Nije srušena, odmah je uz put, a ostale tri su spaljene. Kada je došao KFOR, otac im je dao ključeve moje kuće. Oni su bili tu i gledali su kako se sve iza nje ruši, ali nisu reagovali.  

Moj nestali brat se je zvao Miroslav Trifunović. Rođen je 1954. Nestao je tri nedelje nakon rođendana. 1998. je imao 43 godine. Završio je tehničku školu u Mitrovici. Zatim je završio kurseve za zavarivanje, elektro, autogeno, aluminijum i drugo. On je bio stručnjak za takve stvari, imao je dobre plate. Novac privlači ljude, ako je neko dobro plaćen, on pokušava da nauči. Radio je u Beogradu, ali se vratio 1992. da radi ovde. U Belaćevcu je jedno ravno mesto gde je radio. Hteo je da se oženi kada je izbio rat, ali nije uspeo. Radio je šest godina, s prekidima, na jednom međunarodnom gasovodu od Sibira za Zapadnu Evropu. Bio je stručnjak, čak se je bio upoznao sa nekim Englezima sa kojima je vario, pa je posle dva puta išao i na aerodrom Hitrou u Londonu, gde je zavarivao avione. Plata je bila neverovatna.  

Ali brat je odlučio da se vrati. Imali smo veliku parcelu od 16 ari koju smo bratski podelili i tu izgradili naše kuće. I on je sagradio veliku kuću, jedan sprat je završio, gde je mogao da živi odvojeno od roditelja, a drugi nije stigao. Nije hteo više da radi u inostranstvu, hteo je da se oženi. A i stvarno je bilo došlo vreme da se oženi. Zaposlio se je na kopu u Belaćevcu. Ja sam ga bio zaposlio jer sam tada bio predsednik sindikata, ne na kopu nego u termoelektrani. Ali imao sam kolege, bili smo ista firma. A bio sam mu i rekao da ću ga prebaciti u termoelektranu jer tada nije bilo konkursa u termoelektrani, ali kao stručnjaka sam hteo da ga prebacim i dobro bi se prilagodio sa društvom. Ali nije hteo jer je Belaćevac dalje od elektrane još jedno 20 km i u odlasku-vraćanju je prolazio još jedan sat. Tamo se je sprijateljio i nije želeo da dođe. Sada mi je žao što nije došao, ali šta da radiš, sudbina je bila takva. 

Očekivao je da ode na godišnji odmor u ponedeljak i u sredu da ode sa devojkom na more, kako bi se uzeli kad se vrate. Išao je na posao samo da bi pokupio platu kako bi posle krenuo na odmor. Otišao je kolima i nekoliko kolege je bilo s njim. Policija ga je u putu zaustavila, rekla mu da ne ide jer je tamo bilo previranja. Čekali su dok nisu stigla još dva vozila. U jednom je bilo čini mi se troje kolega, a u drugom takođe jedan kolega koji im je rekao: “Da nastavimo, šta ćemo”.  

Bilo je i drugih otmica, ali su ih držali po jednu noć, a zatim puštali, ali ove nisu. Pre njih je 12. maja otet jedan drugi, ni njega nisu pustili, a ove 22. juna 1998. godine, dakle dok je još naša vlast bila ovde, srpske vlasti, srpska policija, srpska vojska.  

Najveći problem je što za sobom nije ostavio porodicu, niti se je oženio. Imao sam još jednog neoženjenog brata, a dva brata su bila oženjena, imali su svoje kuće. Miroslav je živeo u porodičnoj kući sa ocem, majkom i drugim neoženjenim bratom. Bio je čovek koji je putovao, prošao je kroz svašta. Govorio je engleski donekle, ruski savršeno. U Rusiji je proveo mnogo vremena, znao je i nemački, nešto bolje od engleskog. Pomagao je svima, a i imao je čime da pomogne; imao je veliku platu, radio u inostranstvu.  

Poslednji put kada smo bili zajedno, bilo je to noć pre kidnapovanja, gledali smo utakmicu Jugoslavija-Nemačka. Uživali smo u utakmici. Bio je to vrlo muški, žestok meč, rezultat je bio u našu korist, drali smo se, pili, šalili se, niko nije predosećao da se nešto loše može dogoditi. Bio je 21. jun 1999. Bili smo ja, on i još jedan od onih koji su nestali, u našem restoranu-kafani u Vučitrnu, jedinoj srpskoj kafani.  

Kafanom je upravljao moj mlađi brat jer je on ostao u Vučitrnu i nije uopšte izlazio. On je takođe bio i potpredsednik opštine, ali ne u to vreme, ranije. Onda je napustio politiku, jer u politici morate lagati i varati. Izvinjavam se političarima, ali tako mislim i još niko nije uspeo da me uveri da nisam u pravu. Uskoro ću da napunim 71 godinu i još me niko od političara nije ubedio da nisam u pravu o onome šta mislim.  

Pred kraj utakmice došao je jedan njihov kolega iz sela Gojbulje, oko tri kilometra od Vučitrna, i pitao: “Da li si primio platu?” On mu je odgovorio: “Nisam je preuzeo i ne treba mi, preuzeću je kada se budem vratio”. A on mu je odgovorio: “Zašto kada se vratiš, zar ne vidiš kakvo je stanje?” 

Brat mi je rekao: “Idem da uzmemo platu, moram da se javim na poslu.” Država Srbija je uspostavila obavezu za rad i mora se otići jer ko ne ode ostaje bez radnog mesta. Brat je već doneo odluku, ali novac je uvek potreban. Njemu u stvari nije trebao. Ali imao je auto i otišao je da odvede i vrati svoje kolege.  

Sutradan su njegove kolege došle u 5:30. On je još spavao; probudili su ga. Uopšte ga nisam video, ali znam šta je nosio: kratke pantalone adidas, adidas patike, adidas dres. U 9:15 mi je došao jedan Albanac. Izašao sam u grad da kupim novine i vratim u kafanu jer sam bio uzeo odmor i planirao sam da odem na more sa ženom i decom. Rekao mi je šta se desilo mom bratu. Kada su stigli na parking pozvali su ih neki ljudi sa uniformama OVK-a i neki u civilu i izvukli iz vozila. On se usprotivio i rekao im: “Šta je ovo?”, uperili su mu pištolj u glavu i smestili na zadnje sedište. Jedna osoba je sela za volanom i tako su ukrali i automobil. Ovaj Albanac je sve to detaljno opisao i rekao mi ime i prezime jednog koji je sve snimio kamerom. Bili su spremni za tako nešto. Rekao mi je da su sve snimili kamerom. Rekao mi je da je tada ušao u autobus. On je živeo u Prištini. Poslednji put kada ga je neko video živog je ovo.  

Tog dana sam odmah otišao u Crveni krst u Prištini, u Međunarodni komitet i prijavio slučaj. Amerikanci su u Prištini imali informativno-kulturni centar, ali su se više bavili političkim pitanjima. Otišao sam i kod njih i prijavio nestanak svih koje sam znao, a onda sam obavestio roditelje, braću i sestre ostalih. Onda smo svi zajedno otišli u Međunarodni komitet Crvenog krsta, zatim u sindikat EPS-a Kosova, kako su ga tada zvali, Rudarsko-energetski kombinat Kosova.  

Organizovali smo autobuski prevoz za Beograd, išli smo u ambasade u Beogradu, jer tada nije bilo ambasada u Prištini. Prijavili smo OEBS-u, gospodinu Vokeru. On nas je primio više kako bi ispoštovao red, ali moram da priznam da je bio korektan. Otišli smo u Beograd, pet dana boravili tamo, sastali se sa nevladinim organizacijama i svim institucijama koje su htele da nas prime.  

Nataša Kandić nas je odmah primila i bila vrlo korektna. Kada smo otišli kod Sonje Biserko, ona nije htela da nas primi. Onda smo na perfidan način, sa jednim iz Beograda, bivšim kolegom u Obrenovcu, koji je poznavao Sonju, ušli kod Sonje i ona mi je rekla od reči do reči: “Šta se sada može uraditi?” Jednostavno, nema ih više, morate prevazići bol i time se završava.” Ja sam joj rekao: “Da li bi ti prevazišla bol tvog brata?” A ona mi je odgovorila: “Ali vi ste i zaslužili ovo.” “Molim?” Rekla je: “Zaslužili ste”. Rekao sam joj: “Alal ti vera!” i skočio na noge. Ali dobro, nisam pravio nikakve probleme. Taj me je prijatelj izveo napolje i ne znam šta se dešavalo tokom dana, jer sam bio potpuno šokiran. Sramotno je reći nešto tako čak i najvećem neprijatelju. Druga stvar je to što se ona bavi politikom i radi to šta radi, ali reći nešto tako nekom je sramotno. Ja i dan danas ne mogu nikome da kažem nešto tako. Ali, postoje različita čudovišta i za mene lično, ona je jedno od tih čudovišta.  

Upoznao sam se mnogim političarima u vezi ovog kidnapovanja, i u Beogradu i u Prištini i svi su obećali da će ovo biti prva tema o kojoj će se govoriti u dijalogu između Beograda i Prištine. Do sada to nije ostvareno, čak i sada imamo obećanje. Lično meni je Thaçi obećao da će prva tema o kojoj će se razgovarati biti ova, a sada je zaista uključio, ali sada nema dijaloga. To je politika. Što je gore za narod, to je bolje za političare. 

Kasnije smo dobili razne informacije. Imam i imena ljudi, sve snimke razgovora, pisane izjave. Otac je bio veoma aktivan po ovom pitanju, išao je po selima. Bila je i jedna žena, Albanka, imam njeno ime, tražila je deset hiljada maraka da nam kaže šta zna. I otac je pristao da joj da novac. Imali smo, jer nas je bilo troje braće, deset hiljada maraka je tada bilo dva stana u Beogradu. Ona je jednog dana došla, otac je 1998. radio kao predsednik penzionera opštine Vučitrn, još je sve bilo srpsko i srpske institucije su funkcionisale do dolaska KFOR-a.  

Kasnije su se dogodile različite stvari, bilo je ubistva i sa jedne i sa druge strane, kidnapovanja, nestanci, stvari su se dešavale da se nismo usuđivali da izađemo iz kuće. Onda su Albanci počeli da napuštaju radna mesta. Iz elektrane nisu izašli, jer je morala postojati neka vrsta podele. Kop u Belaćevcu koji je snabdevao Termoelektranu Kosovo B ugljem bi pripao Albancima, dok bi kop koji snabdeva Termoelektranu Kosovo A pripao onima koji tamo rade. Tj. direktori da budu Albanci, jer je u mojoj elektrani radilo 8% Srba, 2% ostalih i 90% Albanaca, ali nikada nismo imali nikakvih problema. Tamo u Kosovu A odnos je bio skroz drugačiji, 40 sa 40 procenata i niko nije uradio ništa loše, majstor je bio majstor, uvek cenjen.  

Onda je počelo bombardovanje. Mi nismo napuštali Vučitrn ni kada je bilo bombardovanje. Išli smo na posao. Ja nisam radio, bio sam bolestan, ali žena je išla na posao iz Vučitrna u Obilić. Znam da su elektrane, čim je počelo prvo bombardovanje, stale. Tada sam bio predsednik sindikata Kosova B, a generalni direktor nam je rekao … I njemu su kidnapovali brata istog dana kada i mog. Njegov brat se je zvao Marijan Buha, ali su ga zvali Mirko. On je bio sam u trećem automobilu. U drugom automobilu bila su tri rođaka Adžančić iz Raskova i Miloševa, dok su u automobilu mog brata bili i Savić Srboljub i Božidar.  

Pola sata nakon njihovog kidnapovanja su kidnapovali još tri radnika sa onim malim buldožerima, tako da je ovih deset nestalo u roku od pola sata. Kada je okončano bombardovanje, Francuzi su ušli u Vučitrn, Albanci su počeli da se vraćaju jer su bili smešteni kod muslimanskog groblja kod Sitnice. Bilo ih je stvarno puno. Mi smo insistirali da se otvori pekara da radi samo za njih, čak smo im mi komšije dali i brašno. Posebno je radila civilna zaštita, pekara je radila, sve je funkcionisalo. Tačno je da su mnogi od njih otišli, ali je ostalo više od 70%.  

Dešavalo se je i da Albanci koji nisu hteli da idu u OVK budu maltretirani i kidnapovani. Tražili su im novac od 10 hiljada do hiljadu evra. Znamo sve ovo, živeli smo ovde, jedni pored drugih. Ni tada nismo zaboravili na solidarnost, pogotovo mi koji smo imali kidnapovane i nestale. Imali smo albanske komšije, čak smo tokom rata bili probili zid između nas jer je u susedovoj kući bilo 102 do 108 ljudi, uglavnom žena i dece. Ja i braća smo im nosili mleko i hleb. Mi nikada nismo uradili ništa loše u životu, samo smo pomagali. Oni nisu imali pojma šta se dešavalo sa našima tamo, kako su ih ponižavali, kako su ih mučili. Sada imamo sve dokumente, posle rata smo kupili video kasete koje su snimili pripadnici OVK-a. Ja imam i sve knjige u kancelariji, o kidnapovanima i nestalima, sa fotografijama i podacima o svim nestalim. 

Kada su došli francuski vojnici, rekli su nam: “Bežite jer ne možemo da vas zaštitimo. Iza Vučitrna, posle Sitnice, kod Ćićavice su postavili barikade. Vojska ne može zaustaviti OVK-a. Oni žele da uđu da se osvete”. Rekli smo im da se ne bojimo nikoga, nismo ništa uradili i Francuzi su nam odgovorili, imali su prevodioca: “Ko gleda da li ste uradili nešto ili niste? Oni koji će doći nisu iz Vučitrna, ko zna odakle su.” Dakle, ti si Srbin, beži za Srbiju ili ode glava. Udaljili smo žene i decu, a ovde smo ostali ja i najmlađi brat sa majkom i ocem.  

Onda je najmlađi brat otišao u Mitrovicu. Jedva sam ga ubedio da ode, dao sam mu moja kola i rekao mu: “Beži!”. Ostali smo ja, otac i majka. Rekao sam im da pređu u podrum. Tu smo boravili dve noći. Svi su napustili Vučitrn, ali mi smo ostali. Došao nam je naš komšija, Albanac, i rekao mi: “Rade, Boga ti, ubedi i roditelje da odu jer Bogami ne mogu ništa da uradim.” Žele da nateraju nas, vaše komšije, da ubijemo vas, koji ste nas hranili tokom rata. Rekao sam mu: “Šta?” On se zakleo u svoju decu. Pozvao sam oca da izađe. On je rekao: “Ja neću da odlazim, nek me ubiju, ali ja ne odlazim.”  

Mene je pozvao jedan Francuz, zvao se je Žabe. Četiri vojnika me je odvezlo do Jugopetrolove pumpe na izlazu za Mitrovicu. Tamo je bio parkiran jedan tenk. On mi je rekao: “Siđi ovde!” Malo dalje se je okupila rulja, meni je izgledalo da ih je milion, video sam kako gaze preko jednog. Gledao sam tu sliku, dok mi ovaj kaže da izađem upravo prema njima. Izašao sam i odmah ušao u tenk. Tada nisam bio ovoliko pun, imao sam negde oko 95 ili 96 kilograma, ne kao sada 110 ili više. Popeo sam se na tenk, taj vojnik mi je ponudio pušku, a rulja se okrenula ka meni: “Ah, majku ti!” Onda je progovorio jedan razuman čovek, ne znam ko je on, rekao je: “Nemojte, ovo je dobar čovek …” Onda mu se je pridružilo još pet ili šest drugih. 

Tako da sam se popeo u taj tenk i neko je iznutra izašao, ne znam mu čin. Rulja je prošla ove vojnike koji su pokušavali da ih zaustave jer niko ne može da zaustavi rulju. On je ispucao rafal preko njihovih glava. Tank je krenuo i odveo me u Smrekovnicu. Od tuda nadalje nije bilo nikoga.  

Kada idete iz Vučitrna za Mitrovicu, nijedna albanska kuća nije spaljena. Ni u Vučitrnu nije bilo spaljenih. Slobodno mogu da kažem da su sve albanske spaljene kuće u Vučitrnu spalili sami Albance, jer Srbi nisu imali razloga. Oni koji su ih spalili, bili su na meti oni koji su radili u srpskim institucijama, koji nisu napustili radna mesta, koji nisu poslali muškarce u vojsku i tako dalje.  

Otišao sam u Leposavić, zaustavio sam se u jednoj kući koja je imala samo zidove da se sklonimo. Računali smo da ćemo se vratiti za 15 ili 20 dana. Izašao sam obučen samo u farmerkama, nisam stigao ni sandale da obujem, nosio sam par starih, izgaženih cipela. Tada nismo ni imali luksuznu odeću, imali smo patike, ali kome je padalo na pamet da ih traži u tom trenutku. Tako da sam polako došao peške odatle do u Mitrovice, otišao kod sveštenika u crkvu, jer je moja kuća u Vučitrnu bila preko puta crkve, tako da sam poznavao sveštenike. Telefonirao sam ocu, rekao sam mu da sam stigao u Mitrovicu. Bio je srećan što sam stigao, ali sam mu rekao: “Razgovarao sam sa komšijom, njegov sin će vas dovesti u Mitrovicu, a ja ću vas čekati.” “Ne!”, rekao mi je.  

Onda je došao KFOR, otac je dao ključeve kuće, jer ih je ovaj komšija ubedio. Sačekao sam oca i majku kod groblja, preuzeo i odveo u Batočinu, gde mi je tetka. Kao predsednik sindikata uzeo sam jedno odmaralište u Vrnjačkoj Banji Kraljevačke distribucije i tu smo smestili sve porodice kidnapovanih s Kosova, a tu sam doveo i oca i majku i najmlađeg brata, dok smo ja i žena ostali u Leposaviću.  

Kasnije sam kupio stan u centru grada, međutim polovinu sam platio, a drugu polovinu ću platiti kada se izvrši prenos. Kupio sam od Albanca koji je pobegao u Srbiju. On mi je rekao: “Ne smem da dođem da ti prenesem stan.” Tako da smo to uradili u Sudu u Raškoj, ali sam mu rekao: “Dok ne dođeš u Mitrovicu da preneseš, neću ti dati preostali novac.” On mi je rekao: “Nema problema”, jer sam mu stvarno pola dao.  

Onda smo procenili da stan vredi 20 hiljada maraka. Dao sam mu 10 hiljada, a onda sam ostao bez para. Zapravo, i te pare sam bio pozajmio da ih dam njemu, jer sam imao ušteđevinu u banci, ali gde da držiš pare u kući u vreme rata? U stvari, ne moram ni danas da ih držim, imam dobar život, dobru penziju, dobar porodični život, unuke, ćerke, zetove, sve je super, samo brata nemam i ne mogu da mu nađem kosti. Kad bih ga našao i mogao da ga sahranim s dostojanstvom kao čoveka, podignem spomenik, da znam gde da položim cveće… Pre mesec dana je bila komemoracija. Otac i majka su mi umrli u Kraljevu i tamo su sahranjeni, a mi smo otišli da im zapalimo po sveću i oplakujemo brata.  

Kažem oplakujemo jer mi osećaj kaže da nije živ. Kriminalci su ubili i svedoke, a kamoli njih. Oni su monstruozni. Kako neko može ubiti nekoga za ništa? Ja nisam mogao kokošku da ubijem, a kamoli da ubiješ čoveka za ništa. Na kraju krajeva, on nije ni živeo na Kosovu, bio je u inostranstvu, nije imao koga da naljuti. Stvarno je živeo sa i Albancima, i sa Srbima i svima. Čak i sada, njegove kolege, Albanci, pogotovo ove dve godine od kad sam došao u Prištinu, dolaze da ga se podsete i stvarno im je žao.  

Mislim da je u interesu i Beograda i Prištine da se ovo pitanje reši, kao što je i za nas koji smo izgubili naše najmilije. Za nas je to prioritet nad prioritetima, dali bismo sve što imamo. Ja nemam mnogo, ali bih dao sve samo da se on vrati. Spavao bih na ulici da se on vrati… Samo kosti da mi daju, otišao bih negde da živim privatno. Prodao bih stan.  

Međutim, vlade u Prištini i Beogradu zloupotrebljavaju našu patnju za svoje političke ciljeve. Obećali su nam da će prva tema razgovora u Briselu biti rasvetljavanje sudbine nestalih, a do danas o tome nisu ni razgovarali. Razgovara se o svemu, znam da su prioritet živi ljudi, energija, voda, potrepštine. Stvarno se osećamo blokirano, nemamo lekove, moramo da idemo u Rašku. Nema mleka, npr. Ima, ali nedovoljno. Ako pronađete dobro, ako ne … Brašna bi trebalo da ima, nema ni hleba, ali ja bih rekao Ramush Haradinaju: “Dođi živi kratko na severu, ali sa porodicom, pa da vidiš kako ćeš živeti iako si premijer!” 

Da, teško je živeti u enklavama na jugu, ali mi na severu nismo ni na nebu ni na zemlji. Ne znamo gde smo. Najveći problem su mladi; oni su naša budućnost, naša snaga, a kada završe fakultete za različite profesije, nema mesta za njihovo zapošljavanje. Ako ne pripadaš nijednoj stranci, propao si, ne možeš nigde ni da uđeš, uzalud fakultet, uzalud sve. Imamo ljude sa školama koje rade u građevinarstvu, pa čak i tamo, ako ne rade kako treba, propadaju. A za šta rade? Za kilogram brašna i paštetu, a čak im ni to neće dati, nego trebaju da dođu sutra.  

Ja sam rekao i Haradinaju, na jednom sastanku pre deset dana u Prištini sa Bajramom Çerkinijem. Ja sam i član Komisije za nestala lica u Vladi Kosova, a on je došao posle sastanka, razgovarao sa predsednicima udruženja i sa nama i rekao nam: “Gospodine Haradinaj gradite fabrike, neke institucije, dovedite svetske ekonomiste ovde da pomognu. Ako nam ne pomogne Evropska unija, onda Amerika. Nije pomoć samo ako pravimo vojsku, gradimo puteve. Izgradite fabrike, zaposlite ljude, jer naši fakulteti, naše škole rade za Amerikance, Nemce, Švajcarce, Belgijance”. Svi naši kvalifikovani stručnjaci su otišli u inostranstvo. Mi obrazujemo kadrove koji onda rade u drugim zemljama.  

Vlade u Beogradu i Prištini bi bilo dobro da se prvo stave sebe u poziciju porodica kidnapovanih. Svi su oni razgovarali sa nama i dele osećanja sa nama. Da li su veštačka ili ne, ne znam, ali mislim da su istinita. Zato što su naša osećanja veoma tužna i niko ne može da ih glumi, čak ni oni koji razgovaraju sa nama.  

Nisam se uopšte upustio u temu naših noćnih mora, kada sanjamo da su sa nama i kada se budimo uznemireni. To se dešava svakom od nas. Zbog toga kažem, neka se stave u naš položaj i okrenu miru. Sve što se desilo, nek se ostavi iza leđa. Ne da se zaboravi, da se sećamo, ali da ne dozvolimo da se ovakvi zločini ponove i da za sva te ubilačka čudovišta, bez obzira na njihovu nacionalnost, religiju i drugo, za koje imaju dokaze, neka ih iznesu. Ne zbog nas, već zbog generacija koje dolaze, da vide da zločini ne zastarevaju i da će svi koji su počinili zločine morati da odgovaraju kad tad za ono šta su počinili.  

Okrenimo se budućnosti, radimo na miru, onda će doći sve ostalo, ako se ljudi pomire, ako istina izađe na površinu, ako se krene prema miru. Svako mora krenuti ka miru, beskorisno je jedan ovako, drugi onako. Svi moramo da sednemo i pričamo o miru, a ne o onome što je prošlo. Za prošlost postoje sudovi, institucije, službe koje se bave ovim stvarima, a političari nek se usredsrede da narodu stvore miran život, uslove za rad, a ne da razmišljaju o socijalnoj pomoći, jer ni ona ne može trajati zauvek. 

(Ova priča je deo “Živeti uz sećanje na nestale: Knjiga sećanja sa ispovestima članova porodica nestalih tokom poslednjeg rata na Kosovu” implementiran od strane forumZFD program na Kosovu i Integra, u saradnji sa resursni centar za nestala lica, saveznog ministarstvo za privrednu saradnju i razvoj (BMZ), rockefeller brothers fund i švajcarska ambasada na Kosovu)