Rođena 1998, Marigona je bila beba kada su joj paralimitarci ubili strica, a oca odveli u nepoznatom pravcu. Sve što danas zna o njemu je naučila od majke, tetaka i strica. Sada već odrasla i pri kraju studija, govori kako je bilo odrastati ceo život u očekivanju nekakve vesti o sudbini oca.
Marigona Preteni
Ja sam Marigona Preteni. Živim sa majkom, Sheribanë (Šeribane), bratom Fatosom, njegovom ženom, Qendresë (Ćendresom) i bratancem Feritom. Rođena sam 1998, u Mitrovici, na severu. Razume se, nije bilo lako za majku, posebno na severu gde su i lekari većinom bili Srbi.
Odrasla sam u Mitrovici. Ne pamtim rat, znam samo ono šta su mi govorili stric, majka. Više su mi govorili o ocu, kakav je tip bio. Jer sam ga videla samo na fotografijama.
Otac mi je dao ime, on je voleo jer se tako zvala i Marigona u porodici Adem Jashari (Adema Jašarija). Razmišljali su i o drugim imenima, ali je on bio odlučan da mi da ime Marigona. Nakon rođenja je došao da me poseti, iz šume, živeli smo, ali nakratko, u naselju nešto niže nego gde sada živimo.
Tamo sam završila osnovnu školu. Škola se zove „Bedri Gjinaj“ (Bedri Đinaj). Kao dete u osnovnoj školi mi je bilo veoma teško da se prilagodim okolini i društvu jer sam bila veoma osetljiva. Posebno kada bi bila reč o ocu.
Početka škole se ne sećam jasno, samo znam da sam išla sa majkom i da su nas pitali o imenima roditelja, članovima porodice, ne nešto posebno. U početku nisam imala veliko društvo jer nisam bila druželjubiva osoba, više sam bila sama. Pogodilo bi me štagod da su rekli, čak iako nije bilo tako. Zatim, kada sam prešla sa nastavnicima, počela sam da razumem više, više sam držala u sebi.
Mlađi ujak je često dolazio u školu. Čak su do petog ili šestog razreda mislili da mi je on otac jer se je puno starao o nama. Ujak je živeo sa nama do pre tri godine, negde oko 18-19 godina. Starao se je da ne odsustvujemo iz škole nimalo. Na roditeljske je dolazio češće od majke. Dolazio je svake dve nedelje, interesovao se. Ujak je radio kao nastavnik. Prvo je radio u selu Bistrica, predavao matematiku, a jednu je godinu radio u selu Madžure, kao učitelj. Sada ne radi ništa. Živi sa ženom i ima ćerkicu već godinu dana.
Zatim sam završila prirodnu gimnaziju u Mitrovici, “Frank Bardhi”. U gimnaziji sam imala veće društvo jer me je većina više razumela. I većina razreda je bila upoznata sa mojim slučajem. Većinom sam sa svima imala dobre odnose, ali sam sa jedim drugom i jednom drugaricom bila bliskija. I sa njih dvoje sam i dalje u komunikaciji. Drug mi je bliskiji jer zna više o mom život, mojoj porodici. Dolazio je u goste u našu porodicu. Nije da se često čujemo, a od gimnazije nešto manje pošto sada svako ima svoje obaveze i studije na fakultetu, ali i dalje imamo dobre odnose. Sa drugaricom pričam preko društvenih mreža. Sa njom ređe izlazim. Možda sam se videla sa njom jedno tri-četiri puta otkako sam završila gimnaziju.
Sada sam na drugoj godini studija engleskog jezika na AAB. Nemam veliko društvo. Imam porodicu. Više sa njima se družim. Engleski jezik mi se je svideo kao smer i bolje sam ga naučila otkako sam na fakultetu. Mislila sam da imam više prednosti sa engleskim jezikom. I u poslu i u životu. Možda nađem državni posao nakon fakulteta. Da budem sigurna, da imam moj posao.
Majka je za nas bila i majka i otac. Starala se je o nama ovih 21 godinu. Imala je puno poteškoća, a jedan od razloga je i taj što nismo živeli u našoj kući. Bila je to kuća bez vlasnika. Tražili smo ih dugo, ali nismo ništa uspeli da saznamo o njima. Majka se je puno trudila, kao i po udruženjima, koliko je mogla. Bogami i drugi su nam pomagali dosta, dok brat nije odrastao. Sada se i on više trudi oko nas.
Brat, suprotno od mene, koja bi izrazila, a ponekada i plakala kada bi me pogodilo, je u sebi držao bol. Kao tip je uzdržaniji, staloženiji. I on je završio gimnaziju, ali nije nastavio fakultet jer je hteo da radi, da pomogne majci. Sada već godinu dana je u KBS-u. Živi sa mnom, majkom, ženom i bratancem. Nevesta je mirna, odlične odnose imamo, kao sestra mi je. Bratanac nosi očevo ime i sada mi izgleda kao da odrastam zajedno sa njim. Veoma je pametan, hiperaktivan, nikada ne sedne.
Starijeg strica se i ne sećam nešto puno jer je prošlo već sedam-osam godina, a možda i više, otkako je umro. I on je bio vojnik, ubijen je istog dana kada je nestao otac. Drugi stric živi u selu, u Meljenici.
Tri tetke su žive. Odnosi sa tetkama su veoma dobri. Posebno sa onom koja je u Podujevu. Ona i otac su imali samo dve godine između sebe pa kada odem kod nje ona mi puno priča o ocu, non-stop mi o njemu govori. Možda sam ga više upoznala preko nje jer porodica, poznajući me kao osetljivu osobu, nije nešto puno govorila o njemu. Sa njom veoma slobodno pričam, kada god odem mi kaže nešto novo o ocu.
Sa majčinom porodicom smo bili bliži, možda zato što smo odrasli u krugu sa njima. Ujaci su se uvek starali o nama, kao i tetke sa majčine strane. Jedna tetka je u Nemačkoj. I ona kada je god bila u prilici nam je puno pomagala.
Ja leti obično obavljam sezonske poslove, ako nađem. Ove dve godine sam radila i platom koju sam primala sam platila fakultet. Pre dve godine sam radila u marketu ETC, kao agent prodaje, ali nije puno potrajalo, možda mesec i po dana. Prošlo leto sam radila na kasi, sada je otvoren jedan akva park kod jezera. I ove godine sam radila na kasi, na biletarnici. Za sada ne radim nigde, obično samo sezonski.
Otac je rođen u Meljenici. Obično se je bavio stokom, poljoprivredom, seoskim poslovima. Tokom ratnog perioda mi smo jedno vreme bili i u šumi. Dolazio je da nas poseti s vremena na vreme, kako su mi pričali. Kada god je mogao.
Do nedavno sam mislila da je živ i uvek sam ga čekala. Sada više ne znam ni šta da mislim. Ponekada mislim da je još živ, imam određenu nadu. Ali najveća želja mi je da mu se nađu kosti, za mene bi to bilo dovoljno.
Koliko znam strica su ubili paramilitarci u naselju Tavnik u Mitrovici, a tu su i oca odveli. Više ne znam, nemam specifične informacije. Znam šta mi je majka ispričala. Majka mi obično više govori o životu kojim su živeli i sreći koja je postojala među njima, da su bili kao drugovi. Znam da su se upoznali preko provodadžija, kako je to bilo pre rata. Uopšte ga nije poznavala do tada.
Znam da sam u petom razredu sigurno shvatila činjenicu da njega više nema. Često čitam, kada god objave nešto o nestalima, i pratim vesti. Uvek postoji nada da će biti pronađen negde, živ ili mrtav.
Često mi se desi da se rastužim bez razloga i nađem utehu dok pišem. Neki rukopisi su mi se izgubili. Imala sam puno. Obično ih postavljam na godišnjicu. Na godišnjicu se okupimo cela porodica, prvo odemo kod ploče gde su ubili strica, zatim na groblje, u Šipolj, kod stričevog groba. Nakon što završimo ceremoniju kod groblja, odemo malo i u selo. Okupimo se sa svim tetkama sa očeve strane, stricom.
Napisala sam nešto kada je predsednik Hashim Thaçi (Hašim Tači) proglasio oca herojem Kosova, prošle godine:
„Heroje naših srca, iako sam imala šest meseci, nisam uspela da ti uputim molitvu: Bog te čuvao. Ruke i srce danas okrećem Bogu, gde god da si, neka te pokrije mir. Tvoje fotografije sa čežnjom grlim, a u očima se odražava sva ljubav koja se nakupila svih ovih godina. Ne smatram sebe usamljenom jer si ti heroj moga života. Zahvaljujem se Bogu što postoje sećanja, što postoji majka, da mi sećanje na tebe održava svežim. Danas, proglašen za heroja Kosova, a pre toga u mojoj kolevci, u kojoj me je majka ljuljala, ti si bio moj heroj“. Ovo je samo jedan mali deo koji sam napisala. Imam i drugih, koje trenutno ne mogu da nađem.
Teško je da se i dalje ne zna ništa o ocu. A kada odemo na stričev grob, obujmi me nekakvo osećanje da u najmanju ruku mogu da odem na očev grob, kod njegovih kostiju.
Ponekada sam ga sanjala, ali ga već dugo nisam. Poslednji put sam ga videla ove godine kada sam se pokrila. Pojavio mi se je baš onako kako ga vidim na fotografiji. Videla sam ga, bila sam sama u sobi, došao je, zagrlio me toliko jako da je izgledalo kao da me je stvarno zagrlio. Rekao mi je: „Marigona, vratio sam se“, dodao: „odrasla si“. Rekao je: „Ostavio sam te veoma malu“, dodajući: „toliko sam ponosan, kakva si devojka postala. Čak i ja da sam bio, možda ne bih uspeo da te vaspitam da postaneš ovakva“. Rekla sam mu: „Oče, mogu li samo još jednom da te zagrlim?“, ali ne znam, ne sećam se više. Samo znam da mi je izgledalo kao da je stvarno.
U snovima obično vidim i oca i strica zajedno. Kada se probudim, ceo mi dan prođe u razmišljanju i još dva-tri dana mislim da će biti dobro da ćemo saznati o njegovoj sudbini. Ali svaki se dan nastavi isto.
Ja sam se pokrila već godinu dana. Verujem da svaka osoba ima slobodu da radi šta hoće. A ja se ovako osećam slobodno. Osećam se kao prava ja, a i htela sam da ispunim obavezu prema našem Bogu.
Volim puno da čitam, obično romane. Ali, u stvari ova poslednja knjiga koju sam pročitala nije roman. O Ajši je, Radi Alahu Anha. Piše o njenim pričama o životu. Više je nego potrebno za jednu ženu da pročita tu knjigu.
Volim i da slikam. Nije da znam, ali se osećam slobodno kada slikam. Slikam štagod osećam, nemam neke preferencije. Isto, volim ujutru da izađem i šetam,
Uvek mislim da sam imala tatu da bi bila sigurnija. Nije da sada nisam, već bi sada imala veći oslonac. A Fatos je uvek sanjao da postane kao on. Možda je sada donekle uspeo da realizuje san. Bilo bi lakše i za Fatosa i za majku i za sve nas ako bi otac bio ovde. Da je ovde, prvo bi ga snažno zagrlila, ispričala o mojem životu i praznini koju sam osećala jer on nije bio ovde. Sve bih mu ispričala.
Za kraj, nije da imam nešto određeno, ali mogu reći da od države nismo imali neku podršku kao porodica palog borca. Malo i nimalo. Tako da je moja poruka da se radi više za porodice nestalih i da se pokuša rasvetliti njihova sudbina.
Priča je deo knjige “Oteto detinjstvo: ispovesti dece tokom rata” i objavljena je kao deo aktivnosti civilnog sektora na Kosovu, organizovane s ciljem da se obeleži Međunarodni dan prisilnih nestanaka – 30. august 2023. Knjiga je izdata u partnerstvu forumZFD program na Kosovu i Resursnog centra za nestale lice, uz podršku nemačkog ministarstva za razvoj i saradnju (BMZ) i ambasade Švajcarske na Kosovu. Priština, 2022.
