Poslednje sedmice avgusta 1991. godine skoro niko u Kragujevcu nije davao značaja plakatima i radio spotovima koji su uporno i glasno pozivali da se dođe u Šumarice, 31. avgusta, gde će održati program pod nazivom „Koncert za mir“. Namera organizatora bila je da se okupe ljudi koji promišljaju i vrednuju mir, kako bi se njihovi udruženi glasovi čuli i kako bi, uz zvuke popularnih jugoslovenskih rokenrol pesama, poručili da niko ne može imati pravo da odlučuje u njihovo ime o tako važnoj stvari kao što je pitanje rata ili mira. Početak koncerta zakazan je za pet minuta do dvanaest sati, kako bi se i ovom simbolikom poslala poruka da je krajnje vreme da se ljudi prizovu pameti. Da shvate da im prete turobna, mahnita, rđava vremena u kojima će se razdrobiti ceo njihov dotadašnji svet, bezbrižan u svom tihom blaženstvu mira i bezbedne budućnosti. Ali, kao i mnogo puta do tada, pamet se povlačila pred jačinom zvuka trube;[1] Rat se podmuklo i nezaustavljivo prikradao, slao je svoje nagoveštaje i signale, ali je odbijao da unapred pokaže svoje pravo, krvoločno lice.
Kada je u junu 1991. Yutel[2] emitovao priloge sa slovenačkog ratišta, a ratna propaganda počela da puni TV ekrane širom zemlje, Jugosloveni su i dalje bili ušuškani pričama o trajnom miru koji su posvećeno i istrajno gradile generacije decenijama od završetka Drugog svetskog rata, a prenosile su se i reprodukovale snagom ideologije i obrazovnog sistema. Jedan od univerzalno moćnih instrumenata bila je muzika koja je i u Jugoslaviji, kao i svugde na svetu, bila sredstvo ideološke borbe, moćno i efikasno u širenju bratstva i jedinstva. Rokenrol, pop muzika ali i zabavna i druge vrste muzike, bilo da su pozivale na buntovništvo i subverziju, bilo da su pevale o ljubavi ili koketovale sa autentičnim balkanskim humorom, bile su deo sličnog kulturnog korpusa koji je inspiraciju i snagu crpeo iz osećaja jugoslovenskog zajedništva.
Računajući na snagu muzike u razvijanju ljubavi prema zajedničkom fizičkom i duhovnom prostoru i zajedničkim emocijama, u Sarajevu je, u olimpijskoj dvorani „Zetra“, 28. jula 1991. godine, organizovan koncert „Yutel za mir“. Najpoznatiji pop i rok bendovi, muzičari i umetnici, glumci i pesnici iz cele zemlje, ujedinjeni sa hiljadama posetilaca u i ispred dvorane, verovali su da muzikom i javnom rečju mogu da se suprotstave mržnji i ratu koji je već otpočeo na severu zemlje. Pesma „Samo u ljubav vjerujem“ postala je svojevrsna himna ovog događaja i njome je pokrenut pohod na mir.
Ubrzo nakon tog događaja, mirovni entuzijasta iz Kragujevca, Branislav Cole Kovačević, tada umetnički direktor Studentskog kulturnog centra, inicirao je organizovanje Koncerta za mir u svom gradu. To je bio ne samo prvi, već i jedini mirovni koncert u Srbiji devedesetih. I samo mesto održavanja koncerta bilo je simbolično. Koncert je zakazan na stratištu, na mestu koje je svojevrsni svetionik mirovnih poruka jer baštini neizbrisive tragove prethodnog rata. Organizatori koncerta su verovali da će podsećanje na nekoliko hiljada streljanih 21. oktobra 1941. godine, a posebno svedočanstvo na streljane đake kragujevačke gimnazije, koje generacije Kragujevčana brižljivo neguju već pola veka, biti snažnije od javnih poziva na odbranu teritorija, nasilnu i dobrovoljnu mobilizaciju, proizvodnju „srpstva“ i druge vidove priprema za vođenje rata.
Približavao se dan održavanja koncerta, a ljudi su tonuli u ravnodušnost. Nezainteresovano su gmizali ulicama ne gledajući ni levo ni desno. Očiju uprtih u zemlju, nisu se usudili da gledaju ni ispred sebe. Sledili su dobro poznate staze, pojednostavljujući misli i emocije koje su se rojile u glavama nad koje su se nadvijale tolike pretnje. Sa malih ekrana i novina građani su raskošno informisani o zločinima drugih naroda, pripadnika zajedničke države i viktimizaciji sopstvenog naroda. Ljudi su pozivani na solidarnost. Ali ne na solidarnost u opštoj društvenoj nesreći, već na solidarnost u njihovoj posebnoj, unutarnacionalnoj, parohijalnoj mržnji. Solidarnost u dobrovoljnom pristajanju na sužavanje prostora javnog delovanja i kritike, u pokoravanju kultu narodnih spasilaca i spremnošću na ličnu žrtvu zarad navodnih nacionalnih interesa. Tu vrstu solidarnosti spremno su pokazali oni koji se uvek i u svakoj situaciji s lakoćom mogu upotrebiti za nasilničke težnje svojih političkih i crkvenih poglavara, lažnih, podmuklih i vlastoljubivih ljudi. Druge je povezivao strah u stvaranju čvrstog saveza za koji su verovali da će ih zaštitu od tuđeg oružja. Najviše je bilo onih koji nisu verovali da su na pragu krvavog rata. A da su načuljili uši, čuli bi zvuke novih patriotskih pesama punih nacionalnih simbola, krstova i davnih heroja, koje su pevala čak i mala deca prateći razne Thompsone, Male Knindže i poznatih muzičara koji su, po narudžbini ili dobrovoljno, komponovali i izvodili novu muziku koja jača borbeni moral kod vojnika i kod stanovnika svih zaraćenih strana.
Poziv za učešće na kragujevačkom Koncertu za mir poslat je rok grupama i muzičarima širom zemlje. Odazvale su se rok grupe: „Osvajači“, „Galija“, „Istok Iza“, „Zabranjeno pušenje“, „Atomsko sklonište“, „Smak“, „Mobi Dik“, muzičari: Bora Dugić, Uroš Dojčinović, Jova Maljković, glumci: Rade Šerbedžija, Gorica Popović, Predrag Ejdus, Josif Tatić, Mihajlo Radojčić-Šok i brojni drugi koje je već prekrila prašina zaborava. Očekivalo se da će se tog dana u Šumaricama skupiti umetnici i brojna publika, koji će pod sloganom „Mir za sve ljude Jugoslavije“, predsednicima tadašnjih republika i narodu poslati jedinstvenu poruku „STOP RATU“. Da razgoni ratne pokliče, zle sile, đavole, šejtane, ali i ljude nečasne… Da spase nas i našu decu, rođenu i nerođenu.
Koncert za mir je u Kragujevcu, i pored brojnih, poznatih izvođača privukao mali broj posetilaca, uglavnom tinejdžera. Neko od posetilaca cinično je zaključio da je bilo više izvođača nego publike. Radio-televizija Vojvodine direktno je prenosila koncert. Medijator programa bio je Rade Šerbedžija, koji je slao direktne političke i moralne poruke državnim i republičkim funkcionerima. U trenutku kada je uzviknuo: „J**** vam mater životinjsku. Jedino to.“ televizijski prenos je naglo prekinut. Sa njim je potpuno utihnuo zvuk antiratne pesme na malim ekranima. Koncert za mir održan u Kragujevcu, 31. avgusta 1991. godine ocenjen je kao beznačajan događaj o kojem nije bilo ni jednog novinskog teksta, niti radio ni televizijskog priloga.
Reditelj TV prenosa dobio je otkaz na Radio televiziji Vojvodine. Cole Kovačević je ubrzo smenjen sa mesta direktora SKC-a i zauvek mu je ostalo uskraćeno da se zaposli u nekoj državnoj instituciji. Živahna i uzbudljiva kulturna scena kojom je Studentski kulturni centar oblikovao kulturni duh grada osamdesetih godina ugasila se, poput prigušenog uličnog osvetljenja koje je u večernjim satima gradu davalo avetinjski izgled.
Coletov pacifizam nije utihnuo, niti je postao sanjarski, utopijski, ideološki. On je nastavio da vodi bitke i u poratno vreme u kojem je bujala društvena nepravda, korupcija, kriminal… Dosledno je prkosio režimu svojim stavovima, izgovorenim ili napisanim, principijelno i beskompromisno. Cena koju je platio bila je lična – sagoreo je prerano; Preminuo je iznenada, 2010. u svojoj 57. godini. Činilo se da su njegovu smrt, mnogi od predstavnika vlasti, dočekali s izvesnim olakšanjem. Više nije bilo nikog u našem gradu ko nas je tako uporno i jasno pozivao da učinimo napor da budemo bolji od sebe samih.
Priča o Coletu Kovačeviću i neuspehu Koncerta za mir nosi u sebi teret naše zaglavljenosti u ratničku balkansku sudbinu, ali istovremeno i naše težnje da se krene napred, da se traže novi putevi kojima ćemo grabiti, ne ponavljajući greške naših „slavnih“ predaka, ratnih heroja. Da li je Coletov život bio uzaludan i da li je naša balkanska sudbina nepromenljiva zavisi od toga kakav će odnos prema prošlosti uspostaviti naredne generacije.
Prošle su skoro tri decenije od izbijanja rata, a još uvek se to zlokobno vreme ne interpretira u javnom diskursu. Dokaz da smo zaboravili krvavi građanski rat devedesetih je formiranje osećaja ugroženosti, porast netolerancije, ratničke kulture, ali i zaboravljanje antiratnih aktivista. Ideolozi rata su pobedili ako su izbrisali sećanje na mirotvoračke akcije i mirotvorce. Jedino je sećanje dosledna teorija saznanja i jedino iz sećanja izvlačimo saznanja o ovom svetu. Krajnje je vreme da se Coletovi napori protiv rata revalorizuju kako bi bili uzor i podsticaj za antiratne aktivnosti, identitete, perspektive.
Lela Vujošević, sociološkinja, živi u Kragujevcu i radi na Univerzitetu u Kragujevcu. Objavljuje tekstove iz oblasti sociologije, feminizma, istoriografije, kulturologije, univerzitetske problematike, a neki od njih nalaze se na linku: https://kg.academia.edu/LelaVujosevic
Poslednjih godina bavi se zavičajnom ženskom istoriografijom.
[1] U hebrejskoj knjizi, preteči Biblije, zapisano je: „Kad se zastave razviju, sva je pamet u trubi“.
[2] Yutel je skraćenica od Jugoslovenska televizija.
