Foto: Katerina Smileva
Pitanje da li je uticaj društvenih mreža pozitivan ili negativan proganjaće nas dokle god te platforme postoje. Činjenica je da su Fejsbuk, Tviter, Instagram i druge društvene mreže promenile naše živote. Promenile su način na koji izveštavamo i delimo informacije. Sa jedne strane ovo je pozitivno pošto sada možemo brže da delimo informacije i imamo više prostora da slobodno izražavamo različita mišljenja. Sa druge strane postoje negativne posledice, koje se ne mogu zanemariti.
U Makedoniji marginalizovane grupe poput Roma trpe najočigledniji negativni uticaj društvenih mreža. Potpuna „sloboda govora“ je otvorena za zloupotrebu. Ne razumeju svi ljudi da „sloboda govora“ ne znači „slobodu širenja govora mržnje“. A linija koja ih razdvaja deluje ovde teško razumljiva.
Romi, kao najstigmatizovanija manjinska grupa u Makedoniji, često su meta ove „slobode govora“. U ovoj zemlji predrasude o Romima su bliske dominantnom društvu decenijama unazad, prelazeći iz generacije u generaciju. Toliko su duboko ova verovanja usađena u društvo da su sastavni deo odgajanja dece i koriste se kao metod zastrašivanja u službi discipline. Kako ne bih podržavala takve stereotipe i predrasude, suzdržaću se od davanja specifičnih primera.
Naravno, stereotipi i predrasude koje imamo u našim fizičkim životima prenose se na naše virtuelne živote: putem društvenih mreža. Tu se manifestuju kao zlostavljanje i uvredljivi komentari, diskriminatorne izjave i govor mržnje.
Ako govor mržnje od pojedinaca na društvenim mrežama nije dovoljan, on je normalizovan tako da društvene mreže i portali podržavaju ove stereotipe. Pošto su digitalni mediji i društvene mreže još uvek neuređeni u Makedoniji, veliki haos nastaje u onlajn prostoru. Diskriminatorski sadržaj i govor mržnje se „legitimno“ šire na većini ovih neprofesionalnih „medijskih“ platformi.
Daću vam „blagi“ primer diskriminacije sa kojom se susrećemo na portalima. Kada bi član neke veće etničke grupe počinio zločin poput krađe, naslov bi glasio: Krivična prijava podignuta protiv kradljivca nakita.
Međutim, ako bi neki Rom počinio zločin, naslov bi glasio: Krivična prijava podignuta protiv kradljivca nakita romskog porekla. Ovo je jasan primer stereotipizacije i diskriminacije: naglašavanje etničke pripadnosti sa negativnom konotacijom. Romska zajednica je već suočena sa jakom diskriminacijom, a onlajn medijski portali su tu da osiguraju opstanak predrasuda.
Novinari koji „izveštavaju“ na ovaj način su navodno nesvesni dezinformacije i stereotipa koje propagiraju ovakvim jezikom. Dakle, neophodna im je edukacija koja bi raskrinkala njihove predrasude. Problem je u tome što većina medijskih platformi funkcioniše na potpuno neuređen način, sa nekompetentnim osobljem i nedostatkom poštovanja prema bilo kakvim profesionalnim novinarskim standardima. Međutim, onlajn medijski portali imaju potencijala da čine dobro. Oni nude mogućnost direktnog suočavanja sa diskriminatornim stavovima i stereotipima prema Romima.
Onlajn i tradicionalni mediji se ponekad koriste da predstave „pozitivne primere“ romske zajednice, poput članaka o diplomiranim studentima romskog porekla koji su uspešni u svojim profesijama. Ovi su naročito popularni 8. aprila, na Dan Roma. Međutim, ovakva vrsta „pozitivnog“ izveštavanja može da bude promašena. Informacije su dobre, ali lako mogu da imaju pogrešan efekat. Umesto da smanje predrasude, mogu da ih ojačaju. Zašto bi bilo čudno da osoba romskog porekla bude uspešna u svom poslu do te mere da moramo da izveštavamo o tome u vestima?
Implicitniji pristup bi mogao da ima jači efekat, poput namerne upotrebe izjava romskih stručnjaka tokom izveštavanja, čime bi se izazvale predrasude i stereotipi. Na primer, kada izveštavamo o ekonomiji i prosečnom rastu plata, profesori ekonomije romskog porekla bi mogli da daju izjave i mišljenja na tu temu.
Na ovaj način ne izveštavamo o tome koliko je neki Rom uspešan, niti o tome kako pripadnici romskog naroda mogu da budu i jesu profesori, već umesto toga pokazujemo to uvažavanjem stručnog mišljenja nekoga ko je usput i pripadnik romske zajednice. Time se otklanja potreba za izgovaranjem: „evo pokazujemo vam da Romi mogu da budu obrazovani“, pristup koji je ukorenjen u predrasudama.
Ovaj pristup „dela, ne reči“ mogao bi da bude suptilno privlačan i da ima veći uticaj na one koji aktivno diskriminišu protiv, ismevaju ili direktno podstiču negativne stereotipe o Romima. U ljudskoj je prirodi opirati se izjavi „nisi u pravu, ja ću ti pokazati šta je ispravno“, te bi korišćenje primera moglo da ima efektivniji i pozitivniji ishod.
Pošto društvene mreže i onlajn medijske platforme imaju potencijala da utiču na naša društva i u dobrom i u lošem smislu, podsticanjem ili odbacivanjem predrasuda, pojedinci i novinari bi trebalo da ih koriste obazrivo. Ne samo Rome već i sve zajednice bi trebalo ceniti zbog njihovih zasebnih kvaliteta, a ne definisati društveno nametnutim predrasudama zasnovanim na stereotipima. Internet može da služi tome da svima pruži šansu. Na nama je kako ćemo ga koristiti.
Katerina Smileva je PR koordinatorka za CSI Hope i iskusna novinarka.