Novinari snose veoma veliku društvenu odgovornost. Pored izveštavanja, oni doprinose u „uspostavljanju trajnog mira“. Dakle, šta god da osećaju u zoni sukoba, trebalo bi da „ostave“ to i da odgovore isključivo na poziv struke na etičko i profesionalno izveštavanje, kako tokom sukoba, tako i nakon okončanja sukoba. Ovo je posebno važno ako se novinar vraća u međuetničku sredinu, u kojoj žive građani dve zemlje koje su nekada bile u sukobu. Novinarka Filjana Koka kaže da je „to veoma teško“, ali da osećanja moraju ostati na polju sukoba zarad izgradnje mosta mira kroz profesionalno i etičko izveštavanje.

Filjana Koka je dugogodišnja novinarka koja radi za državnu TV stanicu MTV i potpredsednica je Udruženja makedonskih novinara (UMN). Ona je ugledna novinarka koja je izveštavala o oružanom sukobu iz Tetova, koji je započeo 2001. kada je albanska oružana grupa, Narodno-oslobodilačke vojske (NOV), napala bezbednosne snage Severne Makedonije, kao i međuetničkim sukobima u Severnoj Makedoniji pre toga.

Sa kakvim osećanjima se suočavaju novinari kada izveštavaju iz zone sukoba?

„Zone sukoba su same po sebi stresne za novinare. Sva su čula napeta, a emocionalni odgovor zavisi od njihove prethodne spremnosti da se suoče sa takvim situacijama, pre svega iskustva koje imaju i naravno njihove ličnosti. Kada odete u takvu zonu, nalazite se na opasnom, nepoznatom, stranom terenu. Tamo vam niko ništa ne garantuje. Dakle, suočavate se sa strahom raznih pretnji, čak i po život. Bilo da je u pitanju ratna zona ili običan miran protest, osećaj je sličan. Naravno, mnogo su veće pretnje po život kada zvecka oružje. Međutim, novinari su izloženi intenzivnom psihofizičkom pritisku s jedne strane da vide sve, da istraže sve i da publici prenesu ažurne, tačne informacije, i to nepristrasno, objektivno i profesionalno, a sa druge strane da sačuvaju živu glavu, čak i ako su na izgled na bezbednom mestu dok izveštavaju. Osim toga, njihova osećanja su opterećena onim što vide na terenu, bilo da su povređeni, ranjeni ili ne daj Bože ubijeni, ili čuju avione, helikoptere, pucnjavu i eksplozije, a sve to ostavlja trajne posledice na psihu i psihičko stanje novinara. Statistika pokazuje mnogo slučajeva kada su kolege koje su se javljale sa takvih područja po povratku morale na dugotrajne tretmane kod psihologa, sociologa i drugih profesionalaca da bi se vratile u svakodnevni život i makar u solidno psihofizičko stanje. Ali, ima onih koji to nisu uradili i ostali su lošeg zdravlja zauvek. Što se tiče ostalih, koji su bili razlozi da to ne urade, retko ko želi da priča, što je možda i najgore“.

Koliko je teško za novinara da ta osećanja ostavi u zoni sukoba i vrati se profesionalnom izveštavanju u međuetničkom okruženju kao što je Severna Makedonija?

„To je najteže. Ali što pre prevaziđe sebe i izdigne se iznad svoje pripadnosti, bilo verske, etničke i sl. to će pre biti prevaziđena negativna osećanja i unutrašnja slika koju je novinar napravio identifikujući se sa onima kojima on kao ličnost pripada, a i brže će se posvetiti pozivu struke da izveštava po etičkim normama i profesionalnim standardima. Samo profesionalnim pristupom izveštavanju se može doprineti da se ne služi naslepo etničkim zajednicama kojima novinari pripadaju, već samo istini i javnom interesu, što podrazumeva unapređenje demokratskih procesa, a ne vraćanje jednostranih tekstova i tekstova sa predrasudama. Novinari ni u kom slučaju ne smeju da padnu pod uticaj emotivne veze koju imaju sa određenom zajednicom, već naprotiv, da budu njen prvi ispravljač ako žele napredak, a to znači da izveštavaju podjednako o svim štetnim pojavama, nezavisno od toga ko kome pripada jer je pripadnost nebitna za stvarni demokratski napredak društva u celini“.

Vi ste izveštavali iz zone sukoba međunacionalne prirode, kakva je bila saradnja novinara na obe strane i da li ste od tog perioda do danas uspeli da izgradite most novinarskog mira?

„Izveštavala sam iz zona sukoba u našoj zemlji i mogu reći da je vraćanje poverenja uvek teško. Oseća se kao da smo svi još ukopani u našim rovovima i da se krećemo ka tuđem rovu. Ako mogu tako da se izrazim. Ima primera pojedinaca koji su smeliji, ali je broj takvih ipak mali u odnosu na koliko bi trebalo da ih bude. Naravno, nije bilo moguće odmah izgraditi most, ali verujem da iako možda nije završen, most ipak ima temelje, ima konstrukciju i samo ga treba nadograditi. Mlađu generaciju novinara treba motivisati i usmeriti da prevaziđu moguće prepreke među njima, da otklone sve pokušaje i napore pojedinih centara moći da iskoriste svoje pozicije kako ne bi ostvarili svoj cilj koji bi trebao biti jedini njihov cilj, odnosno učiniti vidljivim sve devijantne pojave u društvu, kao što su korupcija, organizovani kriminal i druge pojave koje su prisutne svuda“.

Osetljivo izveštavanje po nacionalnoj osnovi

U društvu kakvo je makedonsko, u kojem iako prevladava suživot ljudi različitih nacionalnosti, nažalost je veoma lako podići tenzije. Novinari, kao važni akteri u izgradnji stabilnosti i mira, igraju ključnu ulogu u ovom slučaju.

Međutim, u Republici Severnoj Makedoniji postoje određeni mediji koji koriste naslove koji naglašavaju nacionalnost.

„Potukli se albanski i makedonski đaci“, stajalo je u jednom od primera.

Koka kaže da su ovi primeri loši jer su u suprotnosti sa etičkim kodeksom novinara i principima navedenim u kodeksu, koji važe za svakog profesionalca.

U svakodnevnom novinarstvu imamo pojedinačne primere o kojima nas mediji obaveštavaju primerima tipa „Potukli se Albanci i Makedonci“, umesto „maloletnici, studenti ili osobe“. Zašto je takvo izveštavanje pogrešno, odnosno šta može prouzrokovati?

„Ovakvo izveštavanje je pogrešno jer je u suprotnosti sa etičkim kodeksom novinara i principima navedenim u kodeksu koji važe za svakog profesionalca. Izveštavanje suprotno odredbama kodeksa ne ide u korist javnosti ili javnog dobra, što je ujedno i prva i osnovna dužnost novinara. Nacionalnost učesnika tuča, krivičnih dela, nezakonitih radnji i sl. ne sme da promeni fokus javnosti da se bavi etničkom pripadnošću aktera i time se neće pozabaviti koliko su štetne pojave nasilja, mržnje i sl. bez obzira na pripadnost. Naprotiv, veza počinioca tih dela i njihovih motiva, kao i ko i šta stoji iza njih, treba da rukovodi svrhom izveštavanja, a ne koje su oni nacionalnosti. Prebacivanje fokusa u smislu podsticanja međuetničke netrpeljivosti, na primer, koristi određenim moćnicima, biznisima, političarima ili na neki drugi način da bi ostvarili svoje ciljeve, a novinari nikada ne bi trebalo da budu u službi ovih ciljeva, već javnosti“.

Kakav je vaš savet u vezi ovog?

„U obavljanju svoje profesije, novinar/ka treba da se pridržava poštovanja etničke, kulturne i verske različitosti. Pri tome, treba striktno težiti izveštavanju, brinuti se o poštovanju ljudskih prava ili sloboda, važno je da ne govori jezikom mržnje čak i dok sanja. Neprihvatljivo je da novinar podstiče nasilje i diskriminaciju po bilo kojoj osnovi (nacionalnoj, verskoj, rasnoj, polnoj, socijalnoj, jezičkoj, seksualnoj orijentaciji, političkoj), što je jasno naznačeno u kodeksu. Zašto je važno uvek poštovati opšte prihvaćene društvene standarde? Jednostavno zato što je za ovu profesiju javni interes na prvom mestu. Ako ih novinar revno poštuje nikada neće stigmatizovati ili favorizovati jednog na račun drugih građana u zemlji, koji pak uživaju ista prava i iste obaveze. Recept je jednostavan, izveštava se u javnom interesu, a ne u interesu pojedinaca ili grupa određenih centara moći“.

Autor članka: Simona Srbinoska

Glavni i odgovorni urednik: Xhemajl Rexha

Ovaj članak je proizvod regionalne obuke za Suočavanje s prošlošću (SSP) i novinarstvo senzibilno na sukobe, a koji su organizovali forumZFD-Program na Kosovu i Severnoj Makedoniji. Stavovi izneti u ovom članku su isključiva odgovornost autora i ni na koji način ne odražavaju stavove forumZFD.