Dugo vremena je javni prostor služio kako bi se ohrabrila društvena i kulturna razmena, ali i kao mesto gde se vrši ili osporava vlast. Nakon Drugog svetskog rata mnogobrojni javni prostori u urbanim zonama na Kosovu, kao i svuda širom bivše Jugoslavije, su iskorišćeni kao mesta za podsećanje na borbu protiv fašizma, slavila pobeda i podržala izgradnja nove nacije. Podignuti spomenici, jedinstvenog i avangardnog stila, apstraktnih i futurističkih oblika, otelotvoruju duboko simboličko i univerzalno shvatanje koje ima za cilj promovisanje poštovanja, jednakosti, istovetnosti i zajedničkog identiteta svih naroda. Međutim, nakon ratova 1990-ih i pada Jugoslavije, izgubili su na značaju i od tada su zapušteni. Nekada grandiozne referentne tačke u gradu, danas izbrisane iz istorije i urbanog prostora, ostaci zaboravljene prošlosti.

Groblje palih partizana na Velaniji, u Prištini, koje je projektovao Svetislav Ličina i koje je izgrađeno 1961. godine je jedan od tih zaboravljenih spomenika. Ovaj kompleks od 240 m2 čini nekoliko betonskih kružnih zidova (koji, gledajući iz ptičje perspektive simbolizuju procvetali cvet) koji okružuju crvenu loptu koju oblikuje nekoliko metalnih šipki. Ispod su sahranjene kosti 220 partizana albanske, srpske i jevrejske nacionalnosti. Spomenik je posvećen otporu domaće partizanske vojske tokom 1941-1944, ali mladi koji provode svoje vreme na zidovima ili stepenicama spomenika nemaju pojma šta spomenik predstavlja. Upravo zbog toga oni bezbrižno izražavaju svoje prisustvo na tom mestu crtajući grafite ili pišući uvredljive poruke po zidovima. 

Ovakvo napuštanje spomenika Drugog svetskog rata, izolacija i stvaranje otoka od istog postaje još očiglednije kada analiziramo odnos koji ima sa širim kontekstom. U prečniku od 50 metara, spomenik je okružen grobom predsednika Ibrahima Rogove (2006), grobovima otprilike 26 palih boraca Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) tokom rata 1999. godine, kao i heroja i drugih velikana Prištine (koji su premešteni/prebačeni ili sahranjeni tokom 2013-2019), a koji zajedno dele 3 hektara Parka u Velaniji. 

Groblje palih partizana fizički nije povezano sa nijednim od grobalja ili komemorativnih mesta; niti se održava na isti način, a i ne posvećuje mu se ista pažnja kao ostalima, iako je zvanično priznato kao arhitektonska baština, ali sa privremenom zaštitom. Spomenik je pretrpeo promene u odnosu na originalno stanje (posebno temelj lopte) i nedostaje odgovarajuće održavanje. Takođe, nedostaju osnovni elementi, poput informativne plakete na ulazu kompleksa i medaljoni sa imenima palih boraca nad kružnim betonskim zidovima.

U fizičkom kontekstu, sve grupe grobova su različitog dizajna, stila i građevinskog materijala. Nisu povezani jedan sa drugim, a ni sa drugim stvarima u parku (amfiteatrom i malim jezerom) na odgovarajući način. Parku nedostaje otvoren i prikladan pristup jer je skoro u potpunosti ograđen ogradom. Unutrašnje staze nisu uvek povezane, time smanjujući prohodnost po njemu. Tu se ne održavaju aktivnosti niti se nude kvalitetne usluge. Nema dovoljno mesta za sedenje ili kanti za otpatke, a ni hlada ni zelenila. Takođe, unutar parka nema ni dobrog osvetljenja, izuzev zone oko groba predsednika. Što se tiče aspekata zastupljenosti, tu su zastupljene različite ličnosti: pali borci, narodni heroji, poznate ličnosti, a koje zastupaju različite ideologije. Za neke od njih se održavaju javna podsećanja, dok za ostale, kao što je Groblje palih partizana, u manjim inicijativama. I tokom važnih komemorativnih dana, predstavnici vlasti preskaču spomenik dok se kreću od jednog groba ka drugom.

Stručna zajednica, uključujući arhitekte i istoričare, imaju različita mišljenja u vezi Groblja palih partizana, odnosno da li ga treba zaštiti ili ne. Zbog toga su i postojali planovi da se spomenik ukloni i ceo park u Velaniji redizajnira, kao memorijal koji bi predstavljao period tokom 1990-ih godina nadalje. Međutim, nakon mnogih protivljenja ratnih veterana Drugog svetskog rata i drugih organizacija civilnog društva koje podržavaju potpuniju istorijsku i umetničku zastupljenost, spomenik je uspeo da preživi do današnjih dana. Selektivna i nekoordinisana gradnja u parku je rezultovala neuspehom, Park u Velaniji je ostao fragmentiran kako i u fizičkom kontekstu, tako i u aspektu zastupljenosti.

Međutim umetnici i sociolozi, kao i turisti, iskazuju duboko interesovanje za spomenik. Jasno je da spomenik otelotvoruje potencijal za predstavljanje istorije, privlačenje turista i govori o umetnosti, kao i društvenoj transformaciji. I sami stanovnici ne žele više grobova u parku i nekoliko puta su protestvovali protiv proširenja groblja. Oni jednostavno žele javni prostor koji je dobro projektovan, siguran i zelen, potreba koja je postala još očiglednija tokom mera izolacije usled COVID-19!

Dakle, kako možemo da transformišemo park u uspešan, siguran i dobro projektovan javni prostor, koji, osim što služi da bi se podsetili na bogatu prošlost i razmišljanje o budućnosti, može doprineti i za ispunjenje tekućih potreba građana, poboljšanje njihovog zdravlja i dobrobiti i jačanje veza u zajednici? Kada se susretnemo sa ovakvim, opterećenim prostorom, trebamo početi od početka: od stvaranja javnog prostora od ljudi za ljude, parka koji će biti dobro projektovan, sa lakim pristupom za sve (bez ograda), prohodan i dobro povezan, koji pruža odgovarajuće urbane usluge i mogućnost zabave. Povećanjem urbane naseljenosti u Prištini i susednih naselja, sigurno da će doći do povećanja zahteva za korišćenjem ovog zelenog prostora. Takođe, odgovarajući dizajn i narativ o parku, mogu ga preobratiti u edukativni prostor ili turističku destinaciju sa većom posećenošću, koja svim svojim raznovrsnim zastupanjima može pokazati potpuniji narativ kosovske istorije.

Park u Velaniji ima potencijal da se preobrati u memorijalno mesto, međutim nekoliko zainteresovanih strana treba zajedno da reši proces transformacije, uključujući centralne i lokalne institucije (Opština Priština, Ministarstvo kulture, omladine i sporta, Agencija za upravljanje memorijalnim centrima), akademska zajednica, stručnjaci (arhitekte, urbani planeri, umetnici, istoričari, sociolozi, ekonomiste), OCD-i (za kulturnu baštinu, turizam, ekonomski razvoj, suočavanje s prošlošću), preduzeća, stanovnici naselja i građani ili druge zainteresovane strane. Međutim, kako možemo dizajnirati postojeća memorijalna mesta koja sadrže mešovitu zastupljenost (vremenski period, kontekst, narativ)? Kakve su priče ili kolektivna pamćenja zastupljena? Kako se institucije angažuju na održavanju živim ovih memorijalnih mesta ili sećanja za buduće generacije (održavanje, upravljanje, aktivnosti)? Sva ova pitanja se mogu dalje razraditi kroz viziju učešća i saradnje među različitim zainteresovanim stranama o konceptu parka i njegovom budućem razvoju. Važno je upamtiti da ne možemo jednostavno da izbrišemo delove naše istorije, već ih moramo s ponosom nositi dok pokušavamo da stvorimo bolju budućnost.