To što nam je nedavna prošlost krvava je jedna stvar. To što su nam društva, države i tradicije kojima se dičimo izgrađene na krvi nedužnih, ozbiljan je problem koga ne može rešti niti jedan izbeljivač rublja ili uklonjivač mrlji. Društva i države moraju se porušiti. Na njihovo mesto moraju se izgraditi spomen obeležja, pa napraviti nove temelje pored njih. Jedan od najvidljivijih primera insistiranja na starim temeljima je današnja Hrvatska. Nema te fasade koja može zamaskirati zločinačke politike na kojima je izgrađena savremena politička zajednica na tlu te zemlje.
Suočavanje s prošlošću na tlu Hrvatske umnogome je otežano u odnosu na ostatak regije. Za razliku od Bosne ili Srbije u kojima je često glavni problem negiranje fakata, licitiranje brojevima i slično, u Hrvatskoj je negiranje fakata manji problem u odnosu na narative koji tim faktima pridaju jedno „domoljubno“ značenje. Na primer, niko u Hrvatskoj ne negira „Oluju“, kao ni oko 200 000 prognanih. Zločine tokom te ali i drugih akcija, karakteriše se kao „incidente“ koji nikada ne mogu ukaljati pravednost Domovinskog rata i akcija koje su za cilj imale „oslobađanje Hrvatske od okupatora“. Slično kosovskom slučaju, i u Hrvatskoj se tradicija, njeni slavni momenti, žrtva i ratne pobede, gotovo isključivo izvlače iz prve polovine devedesetih godina. Poređenja radi, zemlje poput Srbije ili Makedonije, često u izgradnji kulta „ispravne i pravdoljubive“ nacije, koriste delove nasleđa koji sežu mnogo dalje u istoriju. Tako se u Srbiji sve više fokus miče sa Drugog svetskog rata koji izaziva dosta kontraverzi (oko toga jesu li bila dva ili samo jedan anti-fašistički pokret) i premešta na Prvi svetski rat u kom je uloga Srbije nedvojbeno bila važna i u kom je Srbija (nedvojbeno) bila na pravoj (i pobedničkoj) strani. Ličnosti iz ranije istorije, iz dinastije Nemanjića i slično, nadopunjuju narativ o „dugovečnosti i pravednosti Srba“. Makedonija takođe ume da iskopava „sećanja” čak iz vremena Aleksandra Makedonskog, kako bi ih se upotrebilo u identitetskom sukobu sa Grčkom oko imena (naroda i države). Hrvatska je u ovom smislu deficitarna. Ako ne računamo razdoblje socijalističke Jugoslavije (što se svakako ne računa jer je svrha novih država da se tog dela nasleđa otarase), nema tako velikih događaja i imena izvan devedesetih (makar ne u rangu značajne uloge u u Prvom svetskom ratu, poistovećivanje sa Aleksandrom Makedonskim ili slavne dinastije Nemanjića iz 12. veka). Zbog toga nema previše manevarskog prostora, pa se čak i zločini iz devedesetih oberučke prihvataju kao tradicija – ali im se pridaje „oslobodilačko“ i „pravedno“ značenje.
Do skoro, ovaj trend nije bio niti linearan niti u potpunosti hegemon. Sa oslobađajućim presudama generalima Markaču i Gotovini 2012. godine, domoljublje je eskaliralo i postalo gotovo nedodirljivo i opšte prihvaćeno – skupa sa zločinima. Koliko je ovaj narativ postao jak, govori i slučaj presude u slučaju čelnika takozvane „Herceg-Bosne“ 2013. godine, koji nije niti malo uzdrmao opijenost domoljubljem i „pravednošću“ zbog oslobađanja Markača i Gotovine. Članstvo Hrvatske u EU je još dodatno, umesto da doprinese kritičnijem odnosu spram zločina iz devedesetih, dalo vetar u leđa revizionistima i „domoljubima“ jer se više nikome spolja nije imalo šta umiljavati i dokazivati. Samo poneki glas napomene da je prvi predsednik Tuđman proglašen čelnikom UZP (udruženog zločinačkog poduhvata) na teritoriji BiH, koji je za cilj imao istrebljenje Bošnjaka. Posle svake intervencije te vrste, po pravilu bi usledile salve uvreda, kao u slučaju kada je to nedavno učinila Katarina Peović, saborska zastupnica iz redova Radničke fronte.
Posledice ovakvog razvoja situacije u Hrvatskoj, osećaju se u svakom kutu društvenog i političkog života. Pitamo se, primera radi, ovih dana i nedelja, kako to da jedan socijaldemokratski predsednik zemlje članice Evropske Unije, liči na prvog predsednika i osnivača Hrvatske demokratske zajednice koji je u pravosnažnoj presudi haškog suda označen kao jedan od učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu na tlu današnje Bosne i Hercegovine. Najveća greška koju analitičko oko može napraviti je svođenje ponašanja Zorana Milanovića na njegov karakter ili temperament. “Nadobudan je”, neko bi rekao. “Uličarski žargon”, drugi bi dobacio. Možda trenutni predsednik Hrvatske jeste nadobudan, osebujan i narcisoidan, ali te karakteristike igraju manje značajnu ulogu u njegovom diskursu od političke klime i same strukture koja je takav diskurs normalizovala i načinila ga predominantnim u političkom i društvenom prostoru Hrvatske. Retorička i politička invaziji političkog Zagreba na Bosnu u poslednjim mesecima, koja i od Milanovića pravi Tuđmanovog klona, jedna je od jasnijih slika zagađene političke klime u toj zemlji.
O čemu se tu radi? Svaka nova administracija u Zagrebu već dugi niz godina, na početku svog mandata napominje da je spoljno-politički fokus pitanje Hrvata u Bosni i Hercegovini. Pasivno agresivni nastup koji politički Zagreb ima spram BiH prerastao je u otvorenu agresiju nakon izbora Željka Komšića za člana Predsedništva iz redova hrvatskog naroda. Problem je nastao kada je važećim izbornim zakonom, koji članove Predsedništva bira u dve teritorijalne jedinice (Federacija BiH i Republika Srpska), za mesto člana iz redova hrvatskog naroda izabran neko ko nije po volji dva HDZ-a, hrvatskog i bosansko-hercegovačkog. Najednom, postalo je problematično to što se glasačima u Federaciji, koji biraju hrvatskog i bošnjačkog člana kao nosioci tog prava jer žive na teritoriji Federacije, ne broje krvna zrnca – pa je od izbora do danas milion puta ponovljeno to da je Komšić izabran „bošnjačkim glasovima“. Kada kažem da ovaj izbor nije po volji dva HDZ-a, onda se čitaoci verovatno pitaju kakve onda veze sa tim ima Zoran Milanović, SDP-ov predsednik Republike. Odgovor je jednostavan: HDZ je gotovo u potpunosti obojio javni diskurs svojom agendom. Franjo Tuđman je tako, zajedno sa Domovinskim ratom, „Olujom“ i narativom o „bogu i naciji“, uzidan u temelje savremene Hrvatske. Iako je u prošlosti bilo političara iz SDP-a koji su ove „svete krave“ kritički propitivali (kao što su predsednici Mesić i Josipović), Hrvatska je danas postala zemlja u kojoj je ostalo malo ili nimalo mesta za ne-HDZ-ovsku politiku. Gotovo svi, izuzev levo-zelene koalicije okupljene oko platforme „Možemo“, u nju su se utopili. Tako su unutrašnja trvenja unutar HDZ-a, kao što su linije podele između otvoreno ustaškog krila i onog „evropejskijeg“ koje predstavlja premijer Plenković, prelile i na samo hrvatsko društvo. Jedni i u 2020. godini javno govore o „Herceg-Bosni“, nose obeležja HOS-a i uzvikuju „Za dom spremni“. Drugi to ne rade (javno), ali ne bi baš ni da se zamere značajnom delu društva koji veruje u „svete krave“ – besprekornost Domovinskog rata, pravednost „Oluje“, nepravdu koja se Hrvatima u BiH nanosi kroz „majorizaciju“ i slično.
Hrvatska je stoga postala država koja ne samo da se nije obračunala sa zločinačkim nasleđem iz devedesetih godina, već ih je, u nedostatku jakih narativa iz dalje prošlosti, dovela do jedne potpuno pervezne razine u kojoj veličanje zločinačkih projekata (kao što je Herceg-Bosna), zločinaca i ratno-huškačkih politika postaje stvar „opšte kulture“. Čak na nivou lingvistike – neki su se izrazi potpuno uvukli u najsitnije pore društva, kao što je „naša domovina Hrvatska“. Umesto „Hrvatska“ ili „Republika Hrvatska“, čak se i u školskim programima (za treći razred) koje u vreme pandemije možemo gledati preko televizije, koristi baš taj izraz koji je lingvistički blizak sa „Domovinskim ratom“ (i još nekim…). I zato kad Milanović kaže, u tom čuvenom tajno snimanom polu-formalnom razgovoru, da „Bosna i Hercegovina nije država“, treba reći da je i savremena Hrvatska mnogo bliža dijagnozi nego državi. Kroz njenu evropsku fasadu na sve strane, kroz prozore i ventilacione sisteme, izbija oboljenje koje je, zajedno sa drugima u bivšoj Jugoslaviji „zakačila“ devedesetih godina. Izbija to oboljenje iz temelja i odlazi na sve strane. Poput onog koji dolazi iz Srbije, nekako se ono uvek najviše oseti i prlama preko bosanskih leđa.
Filip Balunović je doktorirao na Scuola Normale Superiore u Firenci iz oblasti sociologije i političkih nauka. Osnovne studije završio na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, master iz domena Međunarodnih odnosa i evropskih studija na Evropskom institutu u Nici i Bilgi unuverzitetu u Istanbulu. Drugi master iz oblasti ljudskih prava i demokratije završio je na univerzitetima u Sarajevu i Bolonji. Kao gostujući istraživač radio je na univerzitetima u Kopenhagenu i Liverpulu. Autor je studije “O fenomenima procesa privatizacije u Srbiji” (Centar za politike emancipacije 2015). Autor je monografije “Beleške sa slobode” (Mediteran 2014). Izvršni je urednik Le Monde Diplomatique Srbija. Predaje na katedri za studije politike na Fakultetu za medije i komunikacije. Trenutno je istraživač na CAS SEE (The Center for Advanced Studies – South East Europe) na Univerzitetu u Rijeci i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.
Foto: Nedeljnik Vreme
