Ne znam kako da počnem. Treba da pišem o 22. oktobru 1992. godine i ne znam kako da počnem. Treba da pišem o 22. oktobru 1992. godine i ne znam kako da počnem jer je tog dana paravojna formacija Osvetnici, predvođena Milanom Lukićem, otela šesnaest ljudi. Jednog čoveka oteli su veče pre. Osvetnike, paravojnu jedinicu koja je delovala na području jugoistočne Bosne i terorisala muslimansko stanovništvo sačinjavali su dobrovoljci, bosanski Srbi, a među njima i pripadnici Višegradske brigade Vojske Republike Srpske. Osim što su sarađivali sa Vojskom Republike Srpske, Osvetnici su imali i podršku lokalne policije. Treba da pišem o građanima Sjeverina, mesta u Srbiji, koji su 22. oktobra 1992. godine pošli na posao u Priboj, autobusom Raketa, preko Bosne i Hercegovine jer je tuda vodio put, i ne znam kako da počnem jer oni nikad nisu stigli na posao. Kod mosta na Limu, u mestu Mioče koje se nalazi na teritoriji Bosne i Hercegovine, kod kafane Amfora oteli su ih Osvetnici. Jednog čoveka oteli su veče pre. Osvetnici su ušli u Raketin autobus i legitimisali putnike, nakon čega su izveli napolje jednu ženu i petnaest muškaraca. Dvanaestogodišnji dečak, Admir Džihić, ostao je u autobusu jer je Ilija Krstić, putnik koji je sedeo do njega, Osvetnike slagao da je dečakov otac. Sedamnaest ljudi odvedeno je u Višegrad i mučeno u hotelu Vilina vlas. O tome na koje ih je sve načine mogao mučiti Milan Lukić, osuđen, između ostalog, za paljenje živih civila zabarikadiranih u kuće u Višegradu, ne bih počinjala čak i kad bih znala kako. Njih sedamnaestoro ubijeno je, potom, na obali Drine. Treba da pišem o njima, a ne znam kako da počnem. Ne znam kako da počnem jer je nakon trideset godina od sedamnaest otetih osoba pronađena samo jedna.
Treba da pišem o tome kako su nekoliko dana nakon otmice u Sjeverinu uhapšeni Milan Lukić i Dragutin Dragićević, a onda i pušteni svega desetak dana kasnije, dovoljnih da Ministarstvo unutrašnjih poslova ustanovi da je reč o “pripadnicima vojske Republike Srpske koji su se zatekli sa oružjem u Sjeverinu zato što su zaduženi za naoružanje u drugoj državi”[1]. Dobrica Ćosić, tada predsednik Savezne Republike Jugoslavije, imenovao je specijalnu komisiju za utvrđivanje činjeničnog stanja u vezi sa otmicom u Sjeverinu. Komisija nikada nije podelila sa javnošću činjenice koje je utvrdila. Godine 2005. Lukić i Dragićević su proglašeni krivim zato što su zajedno sa Oliverom Krsmanovićem, Đorđem Ševićem i još pet nepoznatih lica oteli, mučili i ubili civile i tako izvršili ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Okružni sud u Beogradu je tom prilikom, u ponovljenom suđenju, osudio Lukića i Krsmanovića na dvadeset, a Dragićevića i Ševića na petnaest godina zatvora. Presudom su porodice žrtava upućene na parnicu kako bi ostvarile pravo na naknadu štete. Treba da pišem i o tome kako je Fond za humanitarno pravo 2007. godine podneo tužbu za naknadu štete koja je odbijena posle više od šest godina suđenja jer se otmica, mučenje i ubistvo civila nisu dogodili u Srbiji već na teritoriji susedne države, Bosne i Hercegovine. Nakon toga bi trebalo da spomenem i Ustavnu žalbu porodica žrtava koju je Ustavni sud odbio 2016. godine. Treba, potom, da pišem i o predstavki koju je Fond za humanitarno pravo 2019. godine podneo Evropskom sudu za ljudska prava, a Sud odbio navodeći pritom da u vreme otmice, tog 22. oktobra 1992. godine, Evropska konvencija o ljudskim pravima nije bila obavezujuća za Srbiju. A ne znam kako da počnem.
Treba da pišem o događaju od kog je proteklo trideset godina tokom kojih posmrtni ostaci žrtava i dalje mahom nisu pronađeni. Pronađeni su samo posmrtni ostaci jedne žrtve. U jezeru Perućac. Treba da pišem o događaju od kog je proteklo trideset godina tokom kojih porodice nisu sahranile ostatke svojih najmilijih sa kojima je trebalo da imaju još vremena. Još vremena za smejanje, svađanje, odrastanje, za ljubav, za ko zna šta. Treba da pišem, a ne znam kako da počnem, jer ne znam ni kako sebi da objasnim, da porodice žrtava otmice u Sjeverinu do danas ne uspevaju da ostvare status civilnih žrtava rata i time, pre svega, dobiju priznanje za zločin koji im je oteo članove porodice, kao i za patnje kroz koje su i sami prolazili u godinama koje su usledile. I koje još uvek traju. Porodice žrtava ne mogu da ostvare svoja prava jer se smatra da njihovi najbliži nisu stradali od neprijateljske vojske. I nisu ubijeni na teritoriji Srbije, države koja u to vreme, zvanično, i nije bila u ratu.
Dvadeset tri godina nakon otmice, nakon mučenja i ubistva, 2015. godine podignut je spomenik žrtvama. Izgradnju spomenika koji se nalazi na privatnom posedu porodice jednog od sedamnaest ubijenih ljudi podržala je Opština Priboj. Predstavnici lokalnih, opštinskih, vlasti zajedno sa predstavnicima Islamske zajednice i nevladinih organizacija svake godine obeležavaju godišnjicu zločina bacanjem cveća sa mosta u mestu Mioče u reku Lim. Predstavnici vlasti obično se ne viđaju na komemoracijama zločina koje zvanična država želi da zaboravi(mo). A trebalo bi. Tada bismo znali kako da počnemo.
Istovremeno, 22. oktobra u Beogradu, nevladine organizacije poput Žena u crnom, Fonda za humanitarno pravo i Inicijative mladih za ljudska prava uličnim performansom u tišini odaju počast žrtvama i podsećaju sugrađane i sugrađanke na zločin… Na zločin koji možda jesu zaboravili, ali i na zločin za koji možda nikad nisu ni čuli. O najvećem broju zločina počinjenih tokom devedesetih godina, pa tako i o otmici u Sjeverinu, ne čuje se mnogo i često, iako o njima glasno i nedvosmisleno govore oni koji znaju da je to važno. O zločinima počinjenim tokom devedesetih godina, ali i o različitim vidovima nasilja koji se dešavaju i danas, u četiri zida i van njih, najpre treba da govore preživeli, žrtve i njihove porodice, jer zločinci i nasilnici zauzimaju već dovoljno prostora. A mi… mi treba da stvaramo prilike da se oni čuju i da ih slušamo, kako bismo znali da na vreme prepoznamo nasilje i tu ga i zaustavimo.
Treba da pišem o Melvidi Koldžić, Mehmedu Šebu, Zaferu Hadžiću, Medu Hodžiću, Medredinu Hodžiću, Ramizu Begoviću, Dervišu Softiću, Mithadu Softiću, Muji Alihodžiću, Aliji Mandalu, Seadu Pecikozi, Mustafi Bajramoviću, Hajrudinu Sajtareviću, Esadu Džihiću, Idrizu Giboviću i Ramahudinu Ćatoviću, ljudima otetim, mučenim i ubijenim zbog svoje nacionalnosti, a ne znam kako da počnem.
Anđela Savić je rođena 1993. godine u Beogradu. Kada je pre nekoliko godina počela da istražuje i piše o ratnim zločinima izvršenim tokom devedesetih godina na brdovitom Balkanu i dugom putu suočavanja sa prošlošću, otkrila je prijatelje, pa zato sada svaki grad u regionu smatra svojim.
[1] Priboj: Diskriminacija, otmica i zastrašivanje Muslimana u Srbiji; Pod lupom br. 2, Fond za humanitarno pravo, februar 1993: http://www.hlc-rdc.org/wp-content/uploads/2015/11/Pod-lupom-Priboj-feb-1993.pdf
