Ja sam jedna od onih nervoznih. Ili osetljivih. Ili oboje.

U toj meri da me ponekad nerviraju čak i stvari za koje drugi ne primete ni da postoje.

I sama se sebi čudim, nekad.

Ranije me nervirala izjava da ništa nije crno ili belo. Nekako sam je doživljavala kao frazu kada nešto hoćeš da izgovoriš, a da ne kažeš ništa.

A obično baš to što te nervira, to te  negde i boli.

Danas znam da ima tih života koji dokazuju da ništa nije crno ni belo.

Dobro, možda ovo nije i najbolji mogući način da se nekom predstavim.

Rođena sam u Sarajevu, ali sam odrastala i postajala čovek na mnogo mesta.

Ne toliko mnogo u brojevima, koliko mnogo u kontekstu da je to u toku života od 28 godina.

Živela sam u Sarajevu, Gračanici, Prnjavoru, Staroj Pazovi, Novom Sadu, Sarajevu opet.

Dakle nije lako ni lako ni kada me neko pita odakle si.

Jer da li je čovek iz mesta u kom se rodio, ili iz mesta u kom je proveo detinjstvo?

Ili je čovek tamo gde je proveo formativne godine?

Ili tamo gde je otpočeo karijeru?

Ili tamo gde trenutno živi?

A šta ako pola meseca provodi u Sarajevu a pola u Staroj Pazovi?

Ili je čovek iz onog mesta iz kojeg je morao da ode jer je počeo rat? A šta ako je više puta bežao?

Osim toga da ništa nije crno ili belo, ja znam kako je čoveku da se nosi sa nerešenim identiteskim pitanjima. Znam kako je meni.

I kao da već ovo nije dovoljno, otvaraju se nova.

Živeći u Srbiji i po povratku u Sarajevo, jedno od mojih ključnih identitetskih pitanja je postalo i pitanje jezika.

Ja sam imala razne životne faze i transformacije, od protagonistkinje koja zna sve narodne epske pesme do osobe koja ne mari mnogo za nacionalni identitet, jer zaboga to se ne jede i to je samo izmišljeni društveni konstrukt.

No, moj povratak ili dolazak u Sarajevo, u zavisnosti kako to tumačim, je bio transformativan na način da shvatim kako je ono što te ograničava ili obeležava osetljivo i kako mi postaje važno.

Naime, ja pričam ekavicom i osećam je kao jezik koji prirodno govorim, iako mi oba roditelja i danas govore ijekavicu. Ja ne umem da govorim ijekavicu, jer mi to deluje kao da se sprdam.

Tek od kada sam stigla u Sarajevo, tamo počela da pričam naglas i osetila kako me ljudi doživljavaju privremeno u mom gradu, ili nečemu što bi to trebalo biti moj grad, shvatila sam kako je identitet važan i osetljiv. I koliko je važan jezik kao deo identiteta, a ne samo sredstvo sporazumevanja. Ja stvarno mislim i verujem da  bhsc jezik/ci koje pričamo jesu u osnovi jedan jezik i kako se razumemo. Verujem da podela jezika jeste politička podela. Kao što je i pitanje korišćenja rodno senzitivnog jezika jeste osetljivo političko pitanje, pitanje odnosi moći, a ne pitanje pravopisnih pravila. No, jezik nije samo to. On je i sredstvo kako se identifikujemo i kako nas drugi doživljavaju. Nije važno ko su prvi i ko su drugi u datom momentu. Uloge su različite na različitim mestima, matrice ponašanja su slične.

Znam ja kako je biti i učenica prvog razreda u osnovnoj školi u Srbiji, među svojim vršnjacima, u danima kada ti je najvažnije na svetu da se uklopiš i da pripadaš, a deca te ismevaju i govore ti kako je nešto što si rekao pogrešno ili je smešan način na koji pričaš. A ti ideš kući zbunjen jer tamo svi tako pričaju, a sa druge strane želiš da pričaš kao tvoji drugari.

Ne mogu reći da sam se osećala kao žrtva, niti sam to bila, jer žrtva bi bila pasivna i čekala bi da sudbina reši stvar. Ja nisam to bila. Ali se jesam osećala ogoljenom i izloženom, ponekad spremnom da se konfrontiram, objašnjavam i slušam na ovu temu. Ponekad sam rešavala da je lakše da se povučem, i štedim ličnu energiju za stvari koje su mi važne. A ponekad sam se trudila da sebi objasnim zašto mi je to pitanje toliko važno i kako mi je odjednom sada  postalo važno.

Dok se danas rešavaju “velika politička pitanja”, bistri se čija je istina o prošlosti prava, koja je prava istorija, dok živimo u posleratnom periodu mira, jer je oružje odloženo, a šta je sa ljudima, ko se njima bavi na način da ljudi nisu brojevi, deo statiske ili deo stada nekog političara? Ko pita kako se osećamo kada je sve pretvoreno u političko pitanje, kada smo samo broj u nekim nacionalnim statistikama, kada smo samo mi ili oni. Naše ili njihovo.

Šta da vam pišem o detinjstvu protraćeno ratom, o životu u kom je oduzeto detinjstvo. Šta da vam pričam o tome kako je bilo biti dete izbeglica u državi, u kojoj te druga deca razumeju, ali ipak ne pričaš kao oni…

Velike političke priče ne obuhvataju male ljudske živote niti osećaj nepripadanja.

Nisam od onih koji veruju da je teško životno iskustvo preduslov za katarzu, niti da velika patnja stvara veliku ličnost. Ne samo da ne verujem, neću da verujem i to mi je politička odluka. Pitanje izbora.

Jedan od razloga zašto to neću da verujem je činjenica da u regionu ex Jugoslavije gotovo svi imaju lične patnje i traume iz nasilne prošlošti, ali ne vidim da smo veliki, veliki u solidarnosti.

Zato što mi nismo postali veliki u solidarnosti, niti nas je patnja načinila boljima, smatram svojom dužnošću da to naglas govorim, kako bismo ostavili bolje društvo za naredne generacije.

A da budem iskrena, nije ova želja samo zbog mladih niti dece, i ja imam pravo na život u drugačijem kontekstu. Nije uvek do nekih drugih, do nas je. Nije to sebično, to je iskreno i sa željom da preuzmem odgvornost za svoj život i moje mesto u njemu.

To je suočavanje. To je moje suočavanje.

Nataša Okilj, masterirala i studirala sociologiju u Novom Sadu. Žena sa mnogo adresa. Feministkinja, mirovna aktiviskinja koja ima strast ka levim ideologijama, ali jednako strastvena i u kritici istih. Zaljubljena u društvenu promenu u ime boljeg i pravednijeg sveta. U profesionalnoj karijeri se bavi rodnom ravnpravnošću, ljudskim pravima i izgradnjom mira. Redovna kolumnistkinja Urban magazina. Šahistkinja. Ćerka i sestra. Mail: Natasaokilj@gmail.com