Ivana Hadžievska, MSc
Jasno se sećam svoje posete Muzeju tehnike i pomorstva u Malmeu (Teknikens och Sjofartens Hus) 2017. godine. Ubrzo nakon posete, slažući utiske, shvatila sam da su autori postavke imali sjajnu ideju kako da prikažu svoj koncept, kao i edukativno-didaktičku poruku na samom ulazu, i tako „dočekuju“ posetioca. Naime, na samom ulazu u izložbu, kada se prođe predvorje i otvore jednostavna minimalistička spoljna vrata, ulazi se u ogroman galerijski prostor – zapravo prvi nivo raskošne izložbe mašina, automobila, brodova, podmornica… predstave o uticaju industrijske revolucije na istoriju Švedske. Ali, u levom uglu, odmah pored ulaznih vrata, nalazio se element koji se mogao videti samo krajičkom oka, dok je pogled posetilaca držala bogata postavka velikih predmeta postavljenih frontalno od posmatrača. Tu, u ćošku, stajala je bela gipsana skulptura koja je bila imitacija čuvenog starogrčkog Diskobolosa(bacača diska) – jedan element koji je odskakao od čitave mehanizovane, gotovo steampunk, tehnološke postavke. Nakon što sam završila obilazak i upila savršeno tempiran narativ izložbe, suptilno prisustvo estetski savršenog ljudskog tela u atletskoj formi, postavljeno na početak izložbe, počelo je da mi postaje jasno: ovaj element nije bio tu da izazove estetsko blaženstvo, više je služio kao upozorenje: poučna priča o evropskom/italijanskom futurizmu, opasnost od ideologija koje prate procese tehnološke modernizacije, progresivnost i surovost industrijske revolucije, mačoizam, fašizam i slične ideologije prema kojima čovek-mašina treba da uništi sve što odstupa od njegovog modela. Kada sam uspela da dešifrujem tu poruku, bila sam oduševljena konceptom autora, načinom na koji je muzej formulisao svoju poruku; i definitivno, za mene kao ekonomske istoričarke 20. veka, ova postavka je i dalje jedna od najboljih koje sam posetila, iako moja profesija zahteva da često provodim vreme u raznim institucijama i „kućama“ kulturnog pamćenja.
Zapravo, kada želimo da analiziramo načine na koje muzeji, ili druge „kuće“ (re)prezentacije kulturnog pamćenja, „pakuju“ svoje državne i nacionalne kulturne proizvode, ili načine na koje uspešno (ili ekonomski lukavo) povezuju svoj osnovni tematski narativ sa obrazovnim i didaktičkim aspektom, a (ponekad) istovremeno sa pokušajem privlačenja turista, dobro je znati, iz perspektive svesti, da su muzeji uvek ideološke i političke institucije koje na mnogo načina utiču na zvanično formiranje predstava o svetu i odnosima u njemu. Ova činjenica se može pozicionirati institucionalno i avangardno, ka stvaranju epistemološki i metodološki zasnovanih koncepata i narativa, sa prosvetiteljskim pristupom prema posetiocima; ili institucionalno i retrospektivno, gde kulturne poruke, svesno ili nesvesno, mobilišu određene identitetske entitete ili grupe stanovništva, oduzimajući im univerzalnost.
Da se vratim na praktični primer sa početka teksta i da dodam još jedan – lokalni primer. Inspirisana Muzejom tehnike u Malmeu, počela sam da razmišljam o velikom i neiskorišćenom potencijalu za sličnu muzejsku reprezentaciju industrijske prošlosti u makedonskom kontekstu: artefakti i predmeti, prikazani kroz savremeni diskurzivni okvir, koji bi pokazali koliko je moderna radnička klasa razvijena na postosmanskom tlu – nije li to odlična ideja za kako muzeološki narativni korak (zbog povezanosti makedonske lokalne istorije sa transnacionalnom i univerzalnom istorijom 20. veka) tako i kulturnu transformaciju, čime se usklađuje sa konačnom zaštitom starih građevina značajnih za lokalnu istoriju.[1]
Ali takva „idealna“ razmišljanja često bi prekidala još jedna muzejska anegdota, ovoga puta iz Skoplja. Tokom studija, 2014. godine, u okviru praktične nastave imala sam priliku da detaljnije ispitam postavku najnovijeg makedonskog muzeja, koji se tada zvao Muzej makedonske borbe za državnost i samostalnost – Muzej unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije i Muzej žrtava komunističkog režima. Mogu se naći brojne stručne i estetske analize o ovom muzeju, posebno u kontekstu nacionalnog projekta „Skoplje 2014“.[2] Međutim, budući da ovakva analiza nije predmet mog teksta, samo bih sumirala da je reč o muzeju „mračne atmosfere“, čija je narativna orijentacija bila usmerena ka mobilizaciji kompozicija nacionalnog identiteta, kroz upotrebu visoko afektivnih vizuelnih sredstava. To znači da dominira predstavljanje nacionalne žrtve, ali se istovremeno istorijska superiornost nacije stavlja u prvi plan.
Jedan deo postavke je naročito uticao na mene. Glavno unutrašnje stepenište, centralno pozicionirano duž svečane sale, vodilo je do nivoa izvedenog iz balkona (na koji se zapravo izlazi nakon završetka obilaska, tj. na izlazu iz izložbe)[3] gde su postavljene voštane figure jednog broja istorijskih ličnosti, uključujući Vladimira Lenjina, Josifa Visarionoviča Staljina, Adolfa Hitlera, Benita Musolinija, kao i, sasvim neočekivano u ovom nizu, ali možda u skladu sa „mračnom atmosferom“ muzeja, statua balkanske vidovnjakinje Baba Vange. Za figure, za osećaj koji su davale prostoru, kao i za narativnu koheziju njihovog postavljanja jedne uz druge, nije bilo dostupnog objašnjenja (panela ili tome slično), niti pojašnjenja logičkog sleda njihovog rasporeda. Prema tadašnjoj praksi, iako bez ikakve namere da generalizuju situaciju, vodiči se nisu mnogo obazirali na objašnjenja o ovim figurama (na balkonu), već su ih jednostavno objašnjavali kao „osobe koje su obeležile 20. vek“, prostim navođenjem njihovih imena.
Ali ono što mi je bilo posebno interesantno je samo prisustvo Baba Vange među istorijskim ličnostima koje su obeležile istoriju 20. veka. Jedna od mogućih poruka je asocijacija istorije kao apstraktne i spekulativne tačke i fenomena (Istorija sa velikim I), koja postoji izvan racionalnosti naučnog razumevanja istorijskih procesa (koje bi muzej zasnovan na izvorima i metodologiji trebalo da promoviše). Druga moguća poruka je da su ove istorijske ličnosti i sav njihov istorijski i simbolički kapital, iz regionalne i evropske istorije (Hitler, Staljin, Vančo Mihajlov…) fatalni proizvod „božanskog proviđenja“, a ne ekonomskih, političkih, društvenih i drugih faktora koji postoje, ali su i sami podređeni „višim silama“. Dakle, sama nauka o istoriji (kao akademska oblast, ali i kao civilizacijski fenomen) ništavna je jer uvek postoji druga, „prava“, „autentična“, „skrivena“, „potisnuta“ Istorija, koja se jedino može „otkriti“ onima koji su i sami „čisti” (pre svega nacionalno) i (identitetski) neokaljani (od strane Zapada, suseda, izdajnika, zaverenika…). Tako postavljena (ne)epistemološka pozicija ovog muzejskog koncepta je zapravo legitimna i kao da kaže: „Zvanična (zapadno-hegemonistička ili komunističko-nacionalna) nauka nešto krije i krade, pa smo mi ovde ‘pravi’ naučnici jer imamo neophodnu ‘osetljivost’ da otkrijemo ‘pravu’ istinu, kao što je Baba Vanga imala moć predviđanja.“
Poslednji, lokalni primer nije me inspirisao kao švedski primer, ali možda još važnije – usmerio me je na razmišljanje o praktičnim problemima institucija kulturnog pamćenja. A oni su uvek povezani sa složenim sistemom diskurzivne razmene, koji povezuje stručne institucionalne praktičare, akademske kritičare, zainteresovane strane za održavanje spomen-obeležja, važnost saradnje i otvorenosti puteva između organizacija civilnog društva, aktivista u oblasti kulturnih inicijativa i institucija, uslova rada, političkih uticaja, ali i sposobnosti kadrova da osmisle budućnost institucija (digitalizacija, lokalno učešće, omogućavanje tople atmosfere, odnosno olakšano korišćenje institucionalnog prostora za različite kulturne događaje za sve starosne grupe itd.). Možda su lokalne anegdote dobre za izvođenje zaključka da (ne)postojanje emancipujućih i učenih institucionalnih narativa o reprezentaciji kulturnog pamćenja zavisi isključivo od političke i sociološke pozicije kulture, od izvršnog nivoa u lancu uspostavljanja i implementacije politike.
Međutim, smatram da je neophodno da se ovaj tekst završi inspirativnim tonom. Čak i više ako mogu uz to da potvrdim zaključak iz prethodnog pasusa. Muzej makedonske borbe između 2018. i 2021. doživeo je veću transformaciju, koja se uglavnom može primetiti u dva aspekta: u kritičkom tumačenju sopstvene postavke i u otvaranju muzejskog prostora za razne događaje u vezi sa građanskim kulturnim inicijativama. U ovom periodu je promenjen i njegov naziv, iz dugog naslova u kraći – Muzej makedonske borbe. S tim u vezi, trenutno nemam podataka o prisustvu voštane figure Baba Vange u unutrašnjosti muzeja i pojašnjenja o njenom prisustvu u narativnom okviru. U stvari, svrha te transformacije je bila politička: nova vlast u državi nakon 2017. godine počela je da uspostavlja novi nacionalni istorijski narativ, koji je imao za cilj da negira i istisne prethodni etnonacionalni model (koji je sprovodila prethodna vlast), brzo uspostavljajući građanski prozapadni model, koji takođe nije bio oslobođen kontroverznih događaja. Ne ulazeći u detalje ovog procesa,[4] možda je zanimljivije zadržati se na strategijama muzeja da se suoči sa „sopstvenom prošlošću“. U novoj narativnoj koncepciji, jedan uspešan primer samokritike je dodavanje tema muzejskom sadržaju, kao i povremenih izložbi i naučnih i popularnih aktivnosti u oblasti istorije žena iz makedonske prošlosti.[5] Dok u odnosu na procese otvaranja muzejskog prostora različitim grupama (građanima, van inicijalne ciljne grupe – etnički pravoslavni Makedonci), jednim od najuspešnijih primera u ovom pravcu smatram izvođenje memorijalne manifestacije posvećene holokaustu Roma, u organizaciji jednog građanskog udruženja Roma iz Skoplja, 2022. godine.[6]
Na kraju bih dodala da bi za uspešno rešavanje „praktičnih problema“ o kojima govorim u ovom tekstu bilo veoma korisno vratiti se pojmu „socijalni radnik“ ili „naučnik“. Bilo je to pozitivno kulturno iskustvo iz socijalističkog perioda i kod nas. Pod tim konceptom podrazumeva se da ovi radnici, iz sfere nauke ili kulture, nisu samo akademski ili institucionalni naučnici, već je njihov rad usmeren ka spolja, van kancelarijskog rada, ka aktivnosti u zajednici, u štampi, u javnoj sferi. Naravno, taj proces zavisi od više faktora: medija, obrazovanja, kulturne politike… što su novi „praktični problemi“, dostojno rešenje koje ipak zahteva dozu avangarde među akterima i političarima, i nimalo konzervatizma… bez obzira na to koliko je teško i ma koliko opasna reakcija bila, naoružana snažnim alatima iz doba post-istine.
Biografija autorke
Ivana Hadžievska je istoričarka i nezavisna istraživačica. Završila je master (2021) iz oblasti ekonomske istorije („Ljudsko stanje industrijskih radnika u Vardarskoj Makedoniji 1918–1941“, 2021). Njeno istraživačko interesovanje je u oblasti filozofije istorije i politike pamćenja.
[1] Dana 23. januara 2022. godine, pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, izgorela je zgrada starog mlina u Bitolju. To je bila zgrada stara 120 godina, koju je podigao osmanski industrijalac Ismail-beg, pod imenom „Dragor“. U ovoj zgradi tipične i retko očuvane osmanske arhitekture s kraja 19. veka bio je smešten socijalistički žitni gigant „Žito Bitolj” sve do propasti ove fabrike početkom 2000-ih. S obzirom na istoriju zgrade, ona je predstavljala ekonomsku i društvenu istoriju grada tokom dva veka. Slična je sudbina nekoliko ovakvih istorijskih građevina u Makedoniji.
[2] Projekat „Skoplje 2014“ u Makedoniji je realizovala demokratsko-hrišćanska i konzervativna partija VMRO-DPMNE na vlasti, pod vođstvom tadašnjeg premijera Nikole Gruevskog, između 2008 i 2017.
[3] Prema jednom novinskom članku, scena je opisana na sledeći način: „Glavno stepenište za posetioce vodi na drugi sprat, do voštanih figura niza svetskih istorijskih ličnosti, koje se protežu kroz 19. i 20. vek. Ovde ćete videti Abdula Ahmeda II i prvog ruskog premijera Vladimira Lenjina. Zatim, osnivača Albanske pravoslavne crkve Fana Nolija, srpskog socijalističkog političara, novinara i profesora Koste Novakovića, može se uočiti i lik Georgija Dimitrova, Vudroa Vilsona, Markosa Vafejadisa, sve do Baba Vange, cara Borisa II i Vinstona Čerčila. Ako neko ugleda brkove i lulu Josifa Staljina, neko drugi će sigurno pomisliti da se Benito Musolini i Adolf Hitler bore sa podignutim rukama. U stvari, jedan drugome daju nacistički pozdrav.“ Bojan Šaševski, „Izveštaj: Dva istorijska muzeja levo od Vardara – dva muzejska sveta, ekstravaganca protiv erozije!“, MKD.mk, 29. jul 2016. Dostupno onlajn: www.mkd.mk/makedonija/politika/dva-istoriski-muzeja-levo-od-vardar-dva-muzejski-sveta-raskosh-nasproti-erozija#1
[4]Ivana Hadžievska. 2020. „Kulturne i verske linije razdvajanja etničkih Makedonaca:
Simboličke podele u dva savremena projekta izgradnje nacije“, u: Mi protiv ostalih: Simboličke podele u Severnoj Makedoniji, ur. Jovan Bliznakovski i Petar Todorov, str. 21-43. Skoplje: Centar za istraživanje nacionalizma i kulture. Dostupno onlajn:
[5] Primeri: „Borkinja za slobodu i makedonsku državu“. Izložba o makedonskim heroinama, istaknutim ženama u Narodnooslobodilačkoj borbi (povodom praznika Narodnooslobodilačkog ustanka Makedonije, 11. 10. 2022.); Višedimenzionalni projekat „Projekat nekoliko nijansi ženskih priča“, koji se sastoji od istraživanja i objavljivanja edukativnih video zapisa o istaknutim ženama u istoriji Makedonije, možete pogledati na zvaničnom Jutjub kanalu muzeja: https://www.youtube.com/channel/UCn6q7IJheJyFRhePlkFmyhg
[6]RadioMOF.mk „Izvođenje šest dramskih dijaloga „Nacistički ostaci“ u Muzeju makedonske borbe“, 23. avgust 2022. Dostupno onlajn: https://www.radiomof.mk/izvedba-na-shest-dramski-monolozi-nacistichki-ostatoci-vo-muzejot-na-makedonskata-borba/
