Početkom 2015. godine pročitala sam priču na Balkan Insightu o 170 Srba, 90 sa Kosova, koji dočekuju još jednu Novu godinu u Krnjači, poslednjem centru za izbeglice u Beogradu. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji mnogi Srbi su pobegli iz svojih domova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu.

Prema podacima UNHCR-a, tokom 1999. godine 200.000 srpskih civila pobeglo je sa Kosova na sever, dok su mirovne trupe NATO-a ulazile u zemlju. Zapazila sam veoma ograničeno izveštavanje o neizvesnoj sudbini na stotine raseljenih Srba koje su i Srbija i Kosovo zaboravili.

U septembru 2015. godine posetila sam centar za izbeglice u Beogradu, koji se smatra najgorim kampom za izbeglice u Srbiji, istražujući uslove života više od 150 Srba. Preko 80 njih je bilo raseljeno sa Kosova.

U kampu podignutom devedesetih za Srbe koji su postali izbeglice preko noći očajni uslovi se pripisuju brzini kojom su njegove proste barake sagrađene.

Šokantan prizor koji me je dočekao i razgovori koje sam imala sa ljudima koji tamo žive u očajanju uticali su na mene na načine koje nisam ranije iskusila. Počela sam da preispitujem svoje shvatanje kako novinari pišu o životu nakon rata na teritoriji bivše Jugoslavije i koliko toga zapravo znam o rasponu iskustava ljudi tokom rata na Kosovu.

Zar Srbi u Krnjači nisu takođe žrtve Miloševićevog režima? U svojim pokušajima da stvori „Veliku Srbiju“ za sve Srbe notorni srpski političar je transformisao region u najkrvavije ratište u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Kada su se srpske snage povukle i okončale svoju kampanju etničkog čišćenja i ratnih zločina na Kosovu, mnogi srpski civili su takođe otišli u strahu od odmazde od kosovskih Albanaca. Nije li njihov strah bio opravdan s obzirom na progon i na ubistva počinjena nakon rata?

Članak koji sam napisala o Krnjači 2015. godine je bio drugi u kom sam se bavila temom suočavanja s prošlošću. Prvi je bio nekoliko meseci ranije, o nestalim osobama na Kosovu koje su kidnapovale srpske snage i patnje njihovih porodica koje su čekale da čuju vesti o svojim najbližima.

U poslednje četiri godine češće sam izveštavala o problemima tranzicione pravde na Kosovu, pisala sam članke o ratnim žrtvama seksualnog nasilja, preživelima masovnih ubistava u toku rata, ljudima čiji su se životi dramatično promenili, preživelima koji se bore da prevaziđu traumu koju su iskusili i anksioznost koju osećaju i danas, kao i o onima koji neće prestati da traže pravdu. 

Dugo mi je trebalo da razumem kompleksnosti tranzicione pravde i mehanizme koji postoje za bavljenje masovnim kršenjima ljudskih prava. Bez obzira na specijalizaciju novinara i njihovo poznavanje ispravne terminologije, veoma je važno za novinare koji izveštavaju o ovim temama sa terena da posmatraju, pričaju sa ljudima i da pokušaju da razumeju drugačija iskustva i potrebe onih koji su preživeli patnju i koji pate i dalje od posledica rata.

Većina preživelih ratnih žrtava seksualnog nasilja na Kosovu su bile Albanke. Međutim, slučajevi seksualnog nasilja nad muškarcima i nealbanskim ženama, naročito Srpkinjama i Romkinjama, takođe zaslužuje pažnju u medijima i javnim diskusijama.

Kada je reč o nestalim osobama, mediji na Kosovu su retko dovoljno hrabri da izveštavaju o 400 pripadnika srpske manjinske zajednice koji bi bili među 1.600 još uvek nestalih u ratu.

Širom regiona mediji i dalje pokazuju pristrasnost u načinu na koji izveštavaju o događajima, glasovima koje biraju da citiraju i promovišu te stranama priče koju pričaju. Glasovi i iskustva manjinskih grupa su skoro potpuno isključeni. Novinari su se uglavnom bezuspešno distancirali od kolektivnog sećanja sopstvenih zajednica i dominantnog narativa vezanog za etničke grupe kojima pripadaju.

Mejnstrim mediji se usmeravaju na rekonstrukciju i ponovno pisanje o traumi, što može da produbi viktimizaciju i traumu preživelih. Masakri, masovne grobnice i deportacije koje se dešavaju u toku rata su možda opšte mesto, ali mediji retko objavljuju prikladne ili objektivne informacije o tome kako se pravni sistemi na Kosovu ili u Srbiji odnose prema žrtvama, kako je pravni sistem izneverio određene grupe ili kako, 19 godina nakon rata, žrtve silovanja i dalje nemaju pristup besplatnoj, poverljivoj i bezbednoj zdravstvenoj zaštiti. 

Novinari bi trebalo da traže istinu. U javnom je interesu da uspostavimo istinu o svim kršenjima ljudskih prava i da onda uključimo ove istine u naše šire kolektivno pamćenje. Priča mora da bude šira od dokumentacije bez obzira na to da li pričamo o silovanju, gubitku života ili nestalim osobama. Uvažavanje života nakon rata, što uključuje progres i neuspehe suđenja za ratne zločine, kažnjavanje počinilaca, reparacije za žrtve i podršku datu (ili ne) od države, trebalo bi da prati svako opširno novinarsko istraživanje ratnih zločina.

Iskrena posvećenost tačnoj dokumentaciji često vodi novinare od jedne priče ka drugoj. Izveštavanje o tranzicionoj pravdi na Kosovu i u regionu dolazi sa intelektualnom odgovornošću da se čitaocima pruže nove priče i perspektive umesto priča koje prosto reprodukuju dominantne, jednostrane narative. Odgovorni, etički novinari moraju biti pripremljeni da iskopaju i obelodane istinu čak i kada je istina u sukobu sa dominantnim ratnim narativima i kolektivnim pamćenjem.

Dafina Halili je nagrađivana novinarka iz Prištine, na Kosovu. Radi kao novinarka i kao urednica na Kosovu 2.0, nezavisnoj medijskoj platformi, baveći se uglavnom ljudskim pravima i pitanjima društvene pravde. Halili je završila master iz oblasti diverziteta i medija na Vestminster Univerzitetu u Londonu, UK.

Foto: Limbo raseljenih u Krnjači, Dafina Halili