Foto: Ardit Hoxha and Majlinda Hoxha
Feministički aktivizam ima dugu istoriju brisanja i marginalizacije. Istorijska amnezija vezana za ženske pokrete čini da svaki pokušaj otkrivanja njihovog porekla i iskustava postane akt intervencije sam po sebi. Uspostaviti temelje ženskih pokreta, međutim, zahteva bavljenje kompleksnostima i istorijskim kontekstom u kom su ovi pokreti nastali. Akademski i umetnički poduhvati u mapiranju ženskih pokreta i iskustava, stavljajući ih u odgovarajući istorijski kontekst, mogli bi da pomognu u otkrivanju različitih struktura koje omogućavaju presecanje represije u životima žena.
Izložba „Data: Mars, zaboravljeni aktivizam žena – Kosovo, mart 1998“ bila je otvorena za publiku od 30. avgusta do 30. septembra 2018. godine. Izložba je bila grupni kustoski poduhvat nastao tokom razgovora za kuhinjskim stolovima i u restoranima u Prištini dok sam kopala po svom doktorskom istraživanju i arhivama. Izložba je gostovala u Narodnoj galeriji Kosova pod kustoskim radom Majlinde Hodža (Hoxha) i Nurhana Ćehaje (Qehaja), na inicijativu istraživača Linde Gusia i Koraba Krasnićija (Krasniqi) te inžinjera zvuka Dritera Nikćija (Nikqi). Bezbroj drugih prijatelja: Nita Luci, Lirika Demiri, Jeta Redža (Rexha), Eliza Hodža (Hoxha), Nita Zećiri (Zeqiri), Eremire Krasnići (Krasniqi), pored ostalih, pružao je savete, pomagao i delio svoje priče, sećanja, fotografije i ideje o tome kako stvoriti izložbu koja ponovo pokreće uključivanje dijaloga.
Radi stvaranja pronicljive izložbe koja poziva posetioce da podele svoja iskustva, sećanja, utiske, imali smo u vidu kako recipročni dijalog transformiše naše shvatanje prošlosti. Na otvaranju izložbe počeli smo u neformalnim razgovorima da sakupljamo nadahnute odgovore, sećanja i utiske, i dokumentovali smo neke od razgovora i susreta.
#datamars je bio uspostavljen da sakupi delove izložbe i druge materijale ili sećanja koja su učesnici i posetioci želeli da podele. Izložba je sadržala i štos od 5.000 listova belog papira, skoro koliko je bilo žena predstavljenih na protestu „Poziv za mir“, organizovanom 1. marta 1998. godine. Beli papiri sa olovkama bili su postavljeni na klupi sa strane, pozivajući ljude da nešto napišu, nacrtaju, promisle. U pozadini smo puštali zvuk šuštanja papira, uz uvećane i uramljene fotografije jednog od najsimboličkijih protesta tog vremena.
Izložba je bila vezana za proteste kao vidljiviji oblik aktivizma, usmerena na specifično vreme – mart 1998. godine, kada je ženski pokret organizovao trinaest protesta na ulicama Prištine. Dokumentovanjem i predstavljanjem ženskog političkog aktivizma ova izložba je iskopala i otkrila arhive, obelodanila načine na koje su žene definisale javne prostore i manifestovale svoj politički subjektivitet datog vremena. Naglašavanjem artikulacija i simbola koji su prožimali ove proteste, izložba je konstruisana kao otvoreni poziv na istraživanje i interakciju sa ličnom i kolektivnom dokumentacijom, narativima i iskustvima.
Izložba je predstavila četiri najveća protesta koje su organizovale žene: „Dvanaest je sati za Kosovo – Poziv na mir“, protest održan uz sveće na trgu koji se danas zove Trg Majke Tereze, čuveni marš „Hleb za Drenicu“ i „Mirni razvod“.
Veliki printovi arhivskog materijala na zidovima stvorili su osećaj prefinjene tenzije u prostoriji i pažljivo dočarali osećaj učestvovanja u ovim protestima. Zvuk je služio kao lepak koji je postavio ton izložbe o onome što su uglavnom bili tihi protesti, što se često završavalo prigušenim uzvikom „Ljavdi!“ [Slava!]. Šum papira je mogao da se čuje kroz ceo izložbeni prostor – poznat samo onima koji su učestvovali u tom protestu. Arhivski snimci su mogli da se vide na starom televizoru uz pomoć VHS uređaja, odražavajući ne samo nostalgične boje i kvalitet videa već i fragmentiranu prirodu onoga što je na snimku, koji se vrti u krug (naročito vidljivo na snimku čuvenog marša „Hleb za Drenicu“). Na drugoj strani sobe, po sredini jednog zida prostirala se crvena traka, pojačavajući sliku žena koje su tokom marša držale podignute vekne hleba. Zid sa crvenom trakom podsetio je na policijske kordone koji sprečavaju žene da prođu i na trake koje organizatori protesta stavljaju oko ruku da bi se međusobno prepoznali, održali protest mirnim i označili liniju mase demonstranata. U samom središtu izložbe posetioci su mogli da sede jedan pored drugog i slušaju delove intervjua sa učesnicima i organizatorima protesta urađenim u saradnji sa Oral History Kosovo. Ovi intervjui su predstavili različita iskustva istog protesta, nudeći različita mišljenja i stavove vođa pokreta i žena koje su u njemu učestvovale: Albertina Binaku, Edita Tahiri, Eliza Hodža (Hoxha), Fljore (Flora) Brovina, Lendita Cena i Vjosa Dobruna.
Polazna tačka ove izložbe bili su izloženi arhivski materijali, fotografije, video zapisi sa zvukom kako bi se stvorila platforma za kolektivni narativ tih protesta i za međugeneracijske susrete žena aktivistkinja. Namera je bila da se prikažu složenosti i kontradikcije organizovanja ženskog pokreta na prostoru nasilja. Danas, dok se bavimo nedovršenim aktivizmom ženskih pokreta, prepoznajemo se i učimo iz njihovih ograničenja, misli i prakse, što pre svega podrazumeva razumevanje međusobne povezanosti rodne nepravde sa svim ostalim oblicima nepravde. Kao što smo naučili, za odolevanje nepravdi putem pokreta potrebno je prisustvo naših glasova i naših tela.
Linda Gusia je sociološkinja i feministička naučnica, predaje na Univerzitetu u Prištini. Njeno istraživanje usredsređeno je na teme roda, feminizma, aktivizma, prostora, pamćenja i nasilja. Suosnivačica je Univerzitetskog programa za rodne studije i istraživanja Univerziteta u Prištini. Trenutno istražuje i radi na stvaranju muzeja obrazovanja: Sećanje, nasilje i otpor, kako ga vide umetnici, mladi i institucije. Takođe je saradnica ReSpacea za oživljavanje spornih prostora (ReSpace): Dizajn participativnog građanskog obrazovanja za i sa mladim ljudima na Kosovu i u Ruandi. što je veliki projekat Faze 2 koji istražuje kako koncepti prostora, putem participativnih metoda zasnovanih na umetnosti, mogu da angažuju generaciju „post-sećanja“ u Ruandi i na Kosovu da ponovo osmisle određene lokacije.
