Foto: Miroslav Vujović

Ja sam iz Kragujevca. Ne kažem to da bismo se bolje upoznali, nego da podsetim da sam iz grada u kojem je u ratnom zločinu streljano oko 2300 ljudi. Sledeće godine obeležićemo osam decenija od masovnog zločina u Šumaricama. To je 80 godina kolektivne traume, jer svako ima nekog svog tamo. Šumarice su, znate, ipak groblje. I niko ne zna gde su tačno kosti streljanih.

Međutim, kad budemo obeležavali 80 godina tog krvavog 21. oktobra 1941, obeležićemo i 80 godina političkih manipulacija (ne, nije ih bilo 7000, ne, nisu cureli mozgovi niz zidove učionica gimnazije, kako nam je u prvom osnovne lupetala učiteljica), ali i 80 godina čudnog zaveta ćutanja koje u Kragujevcu postoji u vezi sa tim događajem. Mi smo tamo, znate, prihvatali zvanične političke narative o tom događaju, prihvatali promene tih narativa i ponavljali ih kao papagaji. Kao da se desilo negde drugde, kao da ne znamo nikog ko je preživeo, kao da nema onih koji se sećaju.

Trebalo je da postanem novinarka, da napunim 28 godina pa da se usudim da pitam i svoje sugrađane i svoju porodicu o čemu se radi. Već sam ranije o tome pisala, ali ponoviću: reagovali su kao da su jedva čekali da ih neko pita pa da sve kažu. Jeste, svako je imao nekog svog ko je tamo ostavio kosti. Ali, ispostavilo se i da je svako imao nekog svog ko je okrvavio ruke. Jer, u Kragujevcu su streljali Nemci, to niko ne dovodi u pitanje. Ali, ko je hapsio, lovio, iz osvete trpao u topovske šupe? Pa – Kragujevčani. Ljotićevci, zboraši, predvođeni Marisavom Petrovićem. Da ne dužim mnogo, svaka porodica u mom gradu ima po jedan ponos i po jednu sramotu. Moja ima prababu koja je komšijskog sina strpala u poljski klozet i sela odozgo i tako ga spasla. Ali ima i jednog teču, bogatog trgovca, koji je nekoliko dana ranije naručio, kažu, mnogo crne tkanine jer je znao da će uskoro skoro svaka kuća u, tada malom Kragujevcu, biti zavijena u crno.

Moj stav o ratnim zločinima i ratnim zločincima je poznat. Ipak, odbijam da učestvujem na konferencijama na tu temu ili da pišem na tu temu, jer smatram da ne znam dovoljno, da nisam pročitala sve zapisnike sa sajta Haškog tribunala, nisam naučila sve što je dostupno, iz svih izvora.

Ipak, prihvatila sam da napišem ovaj tekst kad sam premotala u glavi samo svoju privatnu istoriju i svoje privatne veze sa ratovima i ratnim zločinima. Da, jesam iz Kragujevca, ali nemam nikakve veze sa Miljkom Lugarem, sada pokojnim, osim što smo iz istog naselja.

Prihvatila sam da pišem, jer sam pažljivo pogledala mapu ratnih zločina na stranici Rat u Srbiji i shvatila da se većine tih događaja sećam. Srećom, dovoljno sam mlada da ne mogu da budem odgovorna, ali, nažalost, dovoljno stara da se sećam.

Kad se ta mapa pojavila, mapa Srbije, na mom Kragujevcu stajala je jedna jedina plava tačka. Mislila sam da je Lugar. Nije. Nije on, nego moj brat od strica. “21. decembar 1991. – U okviru permanentne militarističke kampanje vojnih i civilnih vlasti u Srbiji protiv pobunjenika protiv rata u Kragujevcu, na javnim mestima, objavljeni su spiskovi dezertera i rezervista koji odbijaju mobilizaciju. Ovo je protumačeno kao poziv na linč. Najveće pobune rezervista i dezertera bile su u Kragujevcu (po 7.000, 2.000 i 200 rezervista).” Moj brat je bio jedan od tih dezertera. Gledam taj datum, 21. decembar 1991. Deset dana kasnije napunila sam devet godina. Pa ipak, ja sve pamtim. Pamtim da je tog proleća došao sa obaveznog služenja vojnog roka. Pamtim da je jednog popodneva sedeo sa mojim roditeljima u kuhinji i da su nešto šaputali jako dugo i jako tiho. Pamtim da je mama rekla: “Nemamo, skupićemo”. I da su nam posle rekli da ide u Grčku da bere masline. Danas ima grčki naglasak i zastajkuje, fali mu poneka reč na srpskom. Međutim, pamtim i više nego što na sajtu “Rat u Srbiji” piše. Moj brat je bio na spiskovima dezertera. Ali nedostaje informacija gde su ti spiskovi objavljivani. A objavljivani su, između ostalog, i u jednom listu koji više ne postoji, a važio je dugo za perjanicu slobodnog, antimiloševićevskog novinarstva. Važio je za simbol nezavisnog novinarstva među lokalnim medijima u Kragujevcu. Nema veze, ti su novinari odavno mrtvi, još onda su bili pred penzijom.

Pamtim i više od toga. Pamtim hladnoću ispred kasarne u Kragujevcu, zgradu odmah iza Prve gimnazije iz koje su izvođeni đaci na streljanje. Pamtim dedu kako plače, jer u kamionima koji stižu iz Valjeva nikako da ugleda ujaka, mobilisanog, pa poslatog u Tovarnik, u onu kolonu koju je JNA gađala. Pamtim rođaka koji iskače iz jednog od tih kamiona, prilazi i kaže: “Živ je, video sam ga u Valjevu”, ali deda ne veruje, a mi smo mali i tu smo samo zato što nema ko da nas čuva pa mora da nas povede. Ujak se vratio i posle manje od mesec dana dobio novi poziv za mobilizaciju. Ni sa kim se nije pozdravio, pomazio je neko štene koje je našao neki dan ranije i otišao. Vratio se, ali više nije bio isti. O PTSP-u se slabo priča, ima on tablete za spavanje kad mu dođe “ono njegovo”.

Mnogo, mnogo godina kasnije, zbog gužve na Batrovcima/Bajakovu, rešavamo da idemo na Šid, jer to smo mi, moja generacija sebi može da priušti prijatelje Hrvate, krenuli smo u Zagreb, jer što ne bismo, mi svaki čas idemo u Zagreb. Prvi put u životu prolazim kroz Slavoniju. Lepa je Slavonija, red sela, pa red njiva i kukuruz uz puteve, lepa je kao moja Šumadija, u kolima svi blebeću, a meni u glavi samo jedna ujakova rečenica, koju sam opet uhvatila jer sam prisluškivala odrasle: “Na koga, na nekog ko moj Dragan što je celog života orao i sejao?”

Tešim se da su sve kuće sređene i nema tragova granata na fasadama kao onda, 2004. godine, kad sam zapucala u Sarajevo, jer to smo mi, moja generacija sebi može da priušti prijatelje Bošnjake. Moj otac ne ide u zemlje bivše Jugoslavije. Jednom je sreo prijatelja iz prošlog života, pitao ga: “Kako su tvoji?” “Mrtvi su”, dobio je odgovor. Ne ide, kaže, od sramote. Moja majka je deo detinjstva provela u Doboju i stalno pominje nekog Džemala i Fatimu, ljude koje je obožavala. Trebalo je da postanem novinarka, pa da se usudim da je pitam da li želi da ih nađemo. Vrdala je, izbegavala temu, a onda se izvikala na mene, jer Fatima je iz Foče i mama zna da su oni iz Doboja pobegli u Foču i dalje ne zna i plaši se da sazna.

Znam da je sve ovo samo privatna istorija, da nimalo nije strašna u usporedbi sa svime što se događalo, sa svime što su drugi preživeli i sa činjenicom da nisu preživeli. Ali desilo se. Jeste se desilo.

Na kraju, ovog septembra, eto me, ne znam više koji put, u Sarajevu. Mogli bismo da kupimo lubenicu, kaže neko. Evo tu smo, kod Markala. Pijaca ko pijaca, uzavrela, šarena i lepa kao svaka pijaca na prelazu leta u jesen. Ali ja se ipak sećam. Nisam dete, sad sam žena koja je prevalila polovinu tridesetih. Tu su sa mnom neka sarajevska deca, tinejdžeri koje zanima, mo’š misliti, etika u medijima. Oni imaju po 17-18 godina i, hvala bogu, ne sećaju se. Jeste se desilo, i moramo da pamtimo, ne smemo da guramo pod tepih, ni Marisava, ni Mladića, ni Lazarevića, ni Lugara, Šljivančanina, Karadžića (jednom mi je pored Holidej Ina taksista rekao: ovde su bili tvoji), Šešelja, Miloševića. Ali ta deca s kojom sam u Sarajevu, dolaze u Beograd, dolaze na Exit, idu u Zagreb. Sećam se, bojim se nacionalističkog ludila jer znam kako je lako da se ono povampiri, ali se i nadam.  Arsen i Kemo neće više nikada proći Haulikovom i Čaršijom, ali ova deca hoće, “zaštićeni jedino slabom koprenom prijateljstva, koje je uvijek nerazjašnjen slučaj”.

Jovana Gligorijević (1983) rođena je u Kragujevcu gde je završila Prvu kragujevačku gimnaziju. Apsolvirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali već kao brucoškinja počinje saradnju sa nedeljnikom “Vreme” gde je od 2014. godine, pomoćnica glavnog urednika. Poslednjih godina više je okrenuta radu sa mladim novinarima i medijskim edukacijama za mlade. Dobitnica nekoliko nagrada za novinarski doprinos toleranciji, za tekstove o tretmanu žrtava silovanja, ratnim zločinima silovanja na Kosovu i tekstove o mentalnom zdravlju.