Uvod u ovu posebnu temu otvorio je pitanje, između ostalog, koliko su sveobuhvatni i holistični bili pristupi suočavanju sa prošlošću koji su sastavni deo procesa pristupanja Evropskoj uniji. Da bismo odgovorili na ovo pitanje, važno je da odemo korak dalje od uobičajenih izjava o – blago rečeno – „mešovitim“ rezultatima politike uslovljavanja EU u regionu, regionalnom i nacionalnom nedostatku političke volje za suočavanje s prošlošću i takozvanoj stabilitokratiji i demokratskom nazadovanju. Važno je imati sve ovo na umu, ali i znati da je to sve samo manifestacija dubljih strukturalnih problema koji su ostali nerešeni tokom više od dvadeset godina međunarodnih intervencija.

Tranziciona pravda postala je dominantan okvir za suočavanje sa prošlošću – globalna norma. Uprkos tome što je globalna norma, ili upravo zbog toga, tranziciona pravda je ograničena i ograničava na mnoge načine. Ovo se pokazalo ne samo kroz njene daleko od zadovoljavajuće primene u našem postjugoslovenskom regionu već i na primerima raznih drugih „slučajeva“ širom sveta. Postoje mnoge strukturalne nejednakosti i štete kojima tranziciona pravda dokazano ne može da se bavi zbog konceptualnih ograničenja njenih mehanizama, iskrivljenog shvatanja nasilja, kao i njenih ideoloških osnova i ukorenjenosti u neoliberalnu izgradnju mira i povezani koncept demokratije. Bilo kako bilo, tranziciona pravda je i dalje dostupna norma koja može da se koristi uz svest o njenim (brojnim) ograničenjima i sa planiranjem prema tome kako kompenzovati njene nedostatke.

Ako bliže pogledamo postjugoslovenski kontekst, ideja i značaj poduhvata tranzicione pravde su „prodati“ preživelim žrtvama i porodicama onih koji su ubijeni ili nestali u regionu kao sredstvo pravde za njihovu patnju, bol i potrebe. S druge strane, Evropska unija, kao jedna od glavnih izvršilaca ove norme u regionu, podržala je tranzicionu pravdu kao svoj novi strateški narativ za promociju identiteta i normativnu izgradnju moći. U svom odnosu prema regionu Evropska unija je insistirala, barem diskurzivno, na uobičajenim zahtevima za odgovornošću, istinom, pravdom i pomirenjem. Međutim, intervencije EU tokom prethodnih nekoliko decenija u regionu pokazale su da je nju više zanimala usko definisana regionalna stabilnost od nekih dubljih, širih i celovitijih koncepata pravde koji bi prodrmali ukorenjene elite i strukture sagrađene na ratnim i posleratnim nepravdama, nasilju i razaranju.

Štaviše, EU je nedostajala dugoročna i sveobuhvatna strategija i ovaj nedostatak je možda bio najočigledniji u prevelikom oslanjanju EU samo na sudsku odgovornost kroz jedan mehanizam tranzicione pravde – naime, uslovljavanje napretka u pristupanju saradnjom sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ).

Ovo ne bi trebalo da bude iznenađujuće imajući u vidu da je tranziciona pravda uglavnom nedostajala iz politika EU sve do 2015. godine, a opet de facto deo programa koje je podržavala Evropska komisija (programa za promociju demokratije, ljudskih prava, proširenja, razvoja itd) kroz Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU i sa njom u vezi Zajedničku bezbednosnu i odbrambenu strategiju. Rasutost mera tranzicione pravde kroz čitav niz politika i smernica i nedostatak jednog krovnog okvira doveli su do značajnih nedoslednosti,  kao i uzak i sektorski pristup tranzicionoj pravdi. Međutim, u novembru 2015. godine EU je konačno usvojila svoj Politički okvir EU za podršku tranzicionoj pravdi koji je naznačio potrebu za sveobuhvatnim, dugoročnim i „pristupom tranzicionoj pravdi koji je specifičan za kontekst i lokalan sa fokusom na prava i učešće žrtava”. Pored toga, Okvir je takođe uključio rodnu dimenziju u tranzicionu pravdu, kao i retributivne i restorativne aspekte pravde. Zvučalo je obećavajuće – barem na trenutak i barem na papiru.

Tri godine kasnije, međutim – i godinu dana nakon zatvaranja MKSJ, institucije koja je dve decenije savršeno nosila teret većine očekivanja tranzicione pravde – Strategija Evropske komisije za Zapadni Balkan iz 2018 nije odražavala ili operacionalizovala uzvišena obećanja Okvira iz 2015. godine, već je umesto toga reprodukovala prilično usku koncepciju tranzicione pravde.

Od tad pa sve do sad, kao što sam naglasila drugde, diskurs civilnog sektora o „krizi tranzicione pravde“ se koristi kao pokušaj mobilizacije i prikupljanja podrške za nastavak ovih procesa kroz stvaranje regionalne komisije za istinu, poznate kao REKOM. Nekoliko okupljanja i konferencija je organizovano širom regiona, sa pitanjem koje korake treba preduzeti kako bi se osiguralo da će se suočavanje sa prošlošću nastaviti čak i nakon zatvaranja MKSJ.

Ovaj osećaj krize je razumljiv imajući u vidu da je nakon svih ovih godina toliko toga još uvek (ne)rešeno, kao i da nakon pristupanja EU – što pokazuje slučaj Hrvatske – poluga za guranje procesa tranzicione pravde značajno popušta. Povrh svega, postoje zabrinjavajuća politička dešavanja u većem delu regiona, posebno sve autoritarnija priroda vladajućih krugova u Srbiji. Međutim, urgentnost uklanjanja pretnje i neprijatnosti tzv. krize tranzicione pravde takođe može da ograniči opseg mogućih akcija. Neprekidno vrtenje u „reagovanju na krizu“ crpi (kreativno i političko) razmišljanje i energiju, sprečava zahtevne sistemske promene, jer „kriza“ glavnim zahtevom čini samo „nastavak” procesa. Ovo može dovesti do ponavljanja stare greške i preteranog oslanjanja na jedan mehanizam, nadajući se da će on delovati kao univerzalni lek za sva nasleđa nasilja i nepravde.

Štaviše, proces pristupanja je bio u zastoju, i upitno je da li je trenutno raspoloženje unutar EU pogodno za traženje pravde kroz obuhvatan(e) pristup(e) rešavanju prošlih (i sadašnjih) nepravdi i nasleđa nasilja na Zapadnom Balkanu. Čini se da već nekoliko godina traženje pravde za zločine i uništavanje života i imovine počinjene tokom ratova 90-ih u Jugoslaviji nije bilo baš visoko na listi prioriteta EU. Ta tema sada nije aktuelna jer je EU dala prioritet bezbednosti svojih spoljnih granica naspram protoka migracije ljudi – zadatak za koji su joj bili potrebni politički lideri Zapadnog Balkana bez obzira na njihove (mnoge) prestupe prema tranzicionoj pravdi.

Tako da kada tranziciona pravda (ponovo) bude u fokusu važno je imati na umu da povrh nedovršenog procesa vezanog za odgovornost, govorenja i pronalaženja istine, traganja za nestalim osobama i veoma neophodnim materijalnim reparacijama – postoje mnoge nepravde i kršenja koja se provlače kroz pukotine u normi tranzicione pravde, ili čak bivaju reprodukovani kroz primenu norme. Treba posvetiti vreme i tim pritužbama. Pokret tranzicione pravde (nadajmo se u sinergiji sa društveno-političkim pokretima) u regionu, Evropska unija i regionalni političari treba da nađu način(e) da to učine. Bez toga svega ne možemo govoriti o „holističnom“ pristupu.

Dr. Slađana Lazić, mirovna naučnica koja istražuje aspekte tranzicione pravde, izgradnje mira, mira i roda i politika sećanja, s regionalnim fokusom na postjugoslovenski kontekst i Kolumbiju. Slađana je moderatorka i urednica podkasta Opinion Peace i koosnivačica kolektiva Yugoslawomen+.