Izvor: tacno.net

Ratni zločinci su heroji, njihovi murali krase zidove po našim gradovima. Prošlost se sistematski falsifikuje, činjenice se guraju pod tepih, većina građana poriče genocid, čak i ne znaju da je Sarajevo bilo pod opsadom, a kamoli nešto drugo. Takvo neznanje nije palo s neba, ono je proizvod višedecenijskog rada onih koji drže pozicije moći, političke, medijske, obrazovne, intelektualne

Piše: Tomislav Marković

Kao i svake godine, i ovog 11. jula u Srbiji je obeležena godišnjica genocida u Srebrenici. U Narodnoj skupštini minutom ćutanja odata je počast žrtvama genocida, a potom su srpski zvaničnici održali nekoliko govora. Predsednik je rekao da smo večno odgovorni za zločine velikosrpskog nacionalizma, za žrtve tokom ratova devedesetih, a pre svega za genocid u Srebrenici. “Zauvek ćemo imati odgovornost da se sećamo ovih zločina. Moramo da budemo svesni odgovornosti koja je deo našeg nacionalnog identiteta i samospoznaje kao slobodnog i demokratskog društva”, rekao je predsednik.

Zatim je dodao da ne postoje reči kojima bi se opisala tuga zbog onog što se desilo u Srebrenici, i nastavio: “Činjenicu da je Srbija odgovorna za najstrašnije zločine, uključujući i genocid, treba ponavljati iznova i iznova svakoj generaciji kako velikosrpski nacionalizam ne bi više imao nikakve šanse da zavlada i ponovi počinjene strahote”. „Moram da pognem glavu pred žrtvama”, zaključio je predsednik.

Kultura sećanja i obrazovanje

Na komemorativnom skupu održano je još nekoliko govora, a najpotresniji je bio onaj koji je izgovorio poslanik vladajuće partije: “Dozvolite mi nekoliko ličnih opaski. Nekoliko članova moje porodice učestvovalo je u ratovima. Moj stric je kao dobrovoljac učestvovao u pohodu na Vukovar, moj otac je kao oficir predvodio odred vojske koja je okupirala istočnu Bosnu 1992. godine, moj stariji brat je mobilisan i odveden na Kosovo. Otac moje žene, neobično hrabar i požrtvovan čovek, borio se protiv agresorske srpske vojske kao vojnik Armije BiH.

Sada ću reći nešto što ja i svi mi moramo prihvatiti u surovoj jasnoći: jedini od navedene četiri ličnosti – jedini! – koji je rizikovao život za pravednu stvar bio je moj tast. Jer on se borio protiv vojske koja je otvarala koncentracione logore i masovno streljala nevine, nenaoružane civile, protiv vojske koja je spaljivala ljude u živim lomačama, protiv vojske koja je opsedala gradove i snajperima i granatama ubijala ljude u redovima za hleb, protiv vojske koja je pretvarala hotele u logore za masovno silovanje. On se borio kako hiljade žena, dece i staraca ne bi i dalje umirale na najbrutalniji način. On se borio protiv srpske vojske koja je ponizila sebe do uloge pukog izvršioca nacionalističkog ludila i neljudskosti režima Slobodana Miloševića, i tako izgubila čast”.

Ministar obrazovanja je govorio o važnosti kulture sećanja, te kako je naša dužnost da se sistematski suočavamo sa zločinačkom prošlošću, da znamo šta se dogodilo i kako je došlo do potonuća gotovo čitavog srpskog društva u zlo, da nam se to ne bi ponovilo u budućnosti. Ministar je govorio o tome da je “Razglednica iz groba” Emira Suljagića uvrštena u obaveznu lektiru za srednjoškolce. Pored ove knjige, u lektiri su se našla i druga dela koja govore o agresiji na BiH: “Poljska konjica” Marka Vešovića”, “Sarajevo za početnike” Ozrena Kebe, “Pod pritiskom” Faruka Šehića, “Ljubi bližnjeg svog” Pitera Masa i “Dnevnik sa Pala” Mladena Vuksanovića.

Ministar se posebno osvrnuo na ideološku pripremu zločina i genocida, kao i na nečasnu ulogu naših intelektualnih elita u tom zlikovačkom projektu. “Srpski intelektualci pisali su teorije o nebeskom narodu, o humanom preseljenju, o etničkom čišćenju, o neophodnosti razgraničenja sa drugima, o nemogućnosti da živimo zajedno. Oni su pripremili mentalni teren za zločin, a njihove ideje širili su medijski poslenici, zadojivši se šovinističkom mržnjom, upregnuvši sve svoje snage u ratnohuškačku mašineriju. Mi smo napravili radikalan rez u odnosu na tu epohu i njene crne izdanke, istina o ratovima i zločinima postala je deo školskog kurikuluma, deca od malih nogu uče u pogubnosti nacionalističke ideologije i o zlu koje je počinjeno u ime svih nas”, rekao je ministar.

Nasleđe zločina i genocida

Premijerka Vlade Srbije položila je venac u beogradskom Muzeju genocida u Srebrenici, odala poštu žrtvama, a potom je održala govor o našoj odgovornosti, krivici, ćutanju, poricanju i dužnosti da se sećamo. Premijerka je u svom govoru, između ostalog, rekla: “Mnogo je načina da se nešto ignoriše, da ne budete odgovorni za nešto, da skrenete pogled ustranu, da ćutite. Kada je nepojmljiva istina o zločinima i genocidu izašla na videlo, mnogo nas se izgovaralo time što ništa nismo znali ili slutili. Ne postoji krivica niti nevinost čitavog naroda. Krivica kao i nevinost su lične, ne kolektivne. Postoje otkrivene krivice, ali i one sakrivene. Postoje krivice koje ljudi sami sebi priznaju, ali i one koja se poriču. Svako ko je u to vreme bio pri zdravom razumu neka se zapita danas u tišini, sam, da li je i u šta bio upleten.

Najveći deo našeg današnjeg stanovništva je u to vreme bio ili u dečjem uzrastu, ili je rođen tek posle rata. Odgovornost za dela koja nisu počinili ljudi ne mogu imati. Nijedan saosećajan čovek ne može od njih očekivati da se kaju samo zbog toga što su Srbi. Njihovi preci su im, međutim, ostavili teško breme u nasleđe. Svi mi, krivi ili nevini, stari ili mladi, moramo prihvatiti našu zajedničku prošlost. Njenim posledicama smo svi pogođeni i odgovorni smo za nju. Stariji i mlađi moraju i mogu jedni drugima pomoći u shvatanju zašto je od životne važnosti održati sećanje živim.

Ne radi se, naime, o savlađivanju prošlosti. To uostalom i nije mogućno. Prošlost se ne može naknadno promeniti, niti poništiti. Onaj ko, međutim, zatvori oči pred prošlošću – taj će biti slep za budućnost. Onaj ko ne želi da se seti nečovečnosti, taj će biti u opasnosti da opet njome bude zaražen. Bošnjaci se sećaju, zaboraviti neće nikada. Mi, kao ljudi, tražimo pomirenje. Upravo iz tog razloga moramo razumeti da pomirenja bez sećanja nema i ne može biti. Zato smo i sagradili ovaj muzej, kako bismo se sećali nevinih žrtava genocida i kako nikada ne bismo zaboravili da smo večno odgovorni za zločine”.

Odgovornost koja traje zauvek

Delegacija Srbije prisustvovala je 11. jula komemoraciji u Potočarima. “Nema težeg mesta na zemlji za obraćanje na srpskom jeziku”, rekao je predstavnik Srbije, a potom je dodao: „Poklanjam se žrtvama genocida, tražim oprost zbog srpske istorijske krivice i prihvatam odgovornost. Srebrenica mora da ostane u našim mislima i srcima. Prošlost ne može da se zaboravi. Ona ne prolazi. Želimo to da pamtimo i prihvatamo tu odgovornost koju nam nameće naša istorija”.

Na komemoraciji su bili prisutni i predstavnici Republike Srpske, jedan od njih je održao govor u kojem je rekao: “Izvršavanje zločina ležalo je u rukama manjine i skrivano je od očiju javnosti. Svaki je Srbin, međutim, mogao primetiti ono što su bošnjački sugrađani doživljavali, od hladne ravnodušnosti, preko skrivenog nepodnošenja do otvorene mržnje. Ko je mogao bez krivice posmatrati rušenje džamija, pljačkanja i stigmatizovanja belim trakama, oduzimanje ljudskih prava, neprestane nasrtaje na ljudsko dostojanstvo, deportacije, etnička čišćenja? Onaj ko je držao oči i uši otvorenima, ko je želeo da zna – njemu zločini nisu mogli promaći. Ljudska mašta nije sposobna pojmiti način i stepen uništavanja. U stvarnosti, mnogi, uključujući i moju, tada mladu generaciju, koja sa planiranjem i izvršavanjem zločina nije imala nikakve veze, nisu marili ni da pokušaju da shvate šta se dešavalo. Danas vrlo dobro znamo šta je učinjeno u naše ime, molimo za oprost i znamo da smo za učinjeno zlo odgovorni zauvek, do kraja sveta i vremena”.

Sećanje na žrtve genocida u Srebrenici nije ograničeno samo na jedan dan u godini, već je pamćenje najstravičnije stranice naše istorije postalo osnova našeg društvenog poretka. Zločinima koji su počinjeni u naše ime posvećeni su brojni muzeji i druga mesta sećanja, istina o ratovima devedesetih utkana je u naše obrazovne programe, na snazi je zakon koji sankcioniše poricanje zločina i genocida. Velikosrpski nacionalizam, težnje za teritorijalnim proširenjima i za stvaranjem Velike Srbije, šovinizam, mržnja prema susednim narodima, negiranje njihovog postojanja – iščezli su iz javnog diskursa gotovo u potpunosti.

Mogu se pronaći tek na marginama društva, među ekstremno nastrojenim pojedincima kakvih ima u svakoj zemlji, ali to je pojava koju čitavo društvo unisono osuđuje. Suočavanje s prošlošću i kultura sećanja postali su ugaoni kamenovi našeg društva koje više ne želi sukobe i ratove, već istrajno radi na stvaranju kulture mira i zajedničkog života s drugima. Taj proces nije završen, niti ikada može biti okončan, već je trajna obaveza koju dugujemo svim nevinim žrtvama umorenim u naše ime.

Naopaki svet

Nažalost, ništa od ovoga nije se dogodilo u stvarnosti, u pitanju je čista fikcija, puka fantazija. Tako bi otprilike izgledalo obeležavanje godišnjice genocida u društvu koje se suočava sa zločinačkom prošlošću i odriče najsramnijih delova svoje istorije. Najveći deo navedenih citata nije izmišljen, to su rečenice iz govora koje su nemački zvaničnici držali povodom sećanja na žrtve nacizma. U našoj realnosti, sve je potpuno obrnuto: Srbija i Republika Srpska istrajno negiraju genocid, nijedan predstavnik države Srbije nikada nije priznao da je u Srebrenici izvršen genocid, ideologija koja je dovela do masovnih zločina je živa i zdrava, mržnja se održava u životu, a mediji i elite pripremaju naciju za drugo poluvreme i nastavak zla.

Ratni zločinci su heroji, njihovi murali krase zidove po našim gradovima. Prošlost se sistematski falsifikuje, činjenice se guraju pod tepih, većina građana poriče genocid, čak i ne znaju da je Sarajevo bilo pod opsadom, a kamoli nešto drugo. Takvo neznanje nije palo s neba, ono je proizvod višedecenijskog rada onih koji drže pozicije moći, političke, medijske, obrazovne, intelektualne. U javnosti se ne mogu čuti ni osnovne informacije o ratovima i zločinima, pogotovo o onome što su činile srpske snage, ali su zato laži ponovljene stotinu hiljada puta i postale su – po gebelsovskom receptu – jedina istina u koju ljudi masovno veruju.

Živimo u naopakom svetu, gde je sve izvrnuto naglavce: zlo je dobro, laž je istina, crno je belo, zločin je dobro delo, zlikovac je junak. Tek kad ovako postavimo stvari, kad uporedimo stanje našeg društva sa nekim drugim, koje je prošlo kroz slično jezivo iskustvo, ali je smoglo snage da pogleda u ogledalo, da se suoči sa sopstvenim zlom i da krene drugačijim putem – vidimo koliko smo zabrazdili u mrak i sunovrat. Govorio je o tome Radomir Konstantinović u Sarajevu davne 1997. godine: “Ja sam tuđ u tuđem svetu. Kako mogu da kažem da je ovaj svet, koji još uvek odbija da se suoči sa zločinstvom koje je iz njega poteklo, i koji svaki poziv na to suočavanje drži za izdaju, u najboljem slučaju za mazohizam – kako mogu da kažem da je taj svet moj svet?” Veliko je pitanje da li će se to ikada promeniti.

Tekst je nastao u saradnji sa forumZFD u Bosni i Hercegovini.