Murselj (Mursel) i Šehrija (Shehrija) su se uzeli 1988. Nakon godinu dana dobijaju sina. Kao parodija sudbine, prvorođeni sin, kojem su dali ime Gzim (Gëzim) [napomena prevodioca: Gëzim na albanskom znači radost], će postati najveća porodična žalost.
Jedan srpski paramilitarac ga 1999. udara snažno u glavu kundakom puške, dok je porodica naterana da se priključi koloni za odlazak u Albaniju. Devetogodišnji Gzim gubi svest.
Srpski vojnici žele da ga stave u kombi i odvedu na lečenje. U to vreme otac se nalazi u Sloveniji, gde radi kako bi izdržavao porodicu. Majka, u koloni ima još troje dece sa sobom. Zbog toga je sa detetom u kombiju njegova tetka. Nakon dugog lutanja, Gzim sa tetkom završava u prištinskoj bolnici.
Murselj i Šehrije Veljiu
Ja sam Murselj, rođen 1. maja 1964, po profesiji inženjer mašinerije. Rođen sam u Poljacu, od oca Hazira i majke Šehide (Shehide). Imam četvoro dece, sa Gzimom ih je bilo pet. Nemam braće. Imam četiri sestre, sve su udate.
Naš je život bio prosečan, manje-više kao svi u to vreme. Odrastali smo zajedno, u ne baš povoljnoj ekonomskoj situaciji. Školu sam završio u Poljacu, a srednju u Srbici, studije u Mitrovici. A sestre, prva je završila samo osnovnu školu, dok ostale imaju i srednju.
Otac je bio fizički radnik u jednoj fabrici fasadnih cigli u Srbici. Majka je bila domaćica, pomagala je nama, odgajala nas je, pripremala za život. Porodični odnosi su bili veoma dobri, starali su se o nama, pomagali nam.
U školu smo obično išli ujutru ili popodne, kada smo bili mlađi. Kao deca, prepodne smo izlazili sa stokom, a popodne u školu. Mnogo više sam voleo da obrađujem zemlju kao dete. Međutim, kasnije sam se preusmerio na tehnički smer, više u srednjoj školi.
U srednjoj školi u Srbici sam išao i autobusom, ali bogami, mnogo više peške. Takve su bile okolnosti, išli smo peške i vraćali se sa drugovima. Zatim sam upisao Višu tehničku školu, smer mašinstva, ’85/’86 godine. Završio sam u redovnom roku i zaposlio se. Kao student sam jedno vreme stanovao u Mitrovici jer je i smer zahtevao druženje sa društvom, pa smo tamo živeli.
Odrastajući tih godina, počeo sam da shvatam neke stvari o političkom stanju. Nije bilo dobro stanje. Suočavali smo se sa preprekama, život nije bio pogodan ni za rad, ni za studije. U školovanju mi je pomagao otac, ali ni on nije uspevao u potpunosti, pa sam zbog toga i ja radio i školovao se.
Sa ženom smo se verili po ranijoj tradiciji, tada uz provodadžiju. Nakon godinu dana smo se uzeli, 9. oktobra 1988. godine, nakon što sam završio fakultet. I svadba je bila tradicionalna, kao u to vreme, sa svatovima, kolima. Tada su svadbe bile jednostavnije, ali veoma dobro za to vreme.
Zatim smo ’89. dobili Gzima, 26. septembra, u bolnici u Srbici. Bio je to veoma srećan dan, prvo dete. Gzim je bio veoma dobro dete, pametno. U to vreme je stigao do četvrtog razreda. Kada su ga ubili, imao je devet i po godina. Bio je odličan đak. Kada god su napuštali dom tokom rata, on bi napustio sa torbom na leđima. Bio je veoma talentovan kao učenik.
Dve godine posle Gzima smo dobili Edonu. I Edona je bila sposobna devojčica, dobro je stojala sa učenjem. Odlično su sarađivali sa Gzimom, igrali se zajedno, išli zajedno u školu.
Zatim se je rodio Ćendrim (Qëndrim), dve godine posle Edone. Ćendrim je prvo počeo da studira Fizičko obrazovanje, ali je prekinuo jer je sada na nekakvom zanatu za elektro-instalacije. Taj fakultet mu nije izgledao nešto perspektivan. Pratio je ovde u zavodu za zapošljavanje jedno sedam-osam godina, čekajući sa masterom. Nešto se je ohladio u vezi toga i sada je napustio jer je bio veoma dobar student, ali se je uhvatio ovog zanata za struju i sada radi sa tim.
Posle Ćendrima, opet posle dve godine, 1995. je rođen Mergim (Mërgim). Mergim se pomalo bavi majstorstvom. Vodo-instalacije. Završio je nekakav kurs za taj zanat. Najmlađa je Bljeona (Bleona), ona je rođena 2000. i veoma je talentovana. Dobar je student. Od prvog razreda do srednje škole, nikada nijednu četvorku nije imala. Sada je na fakultetu, treća godina, sa prosekom od 9,7. Dakle, ima samo jednu ili dve 9.
Da, rat za nas je počeo nešto ranije. Skoro pa mnogo teže je bilo svo to vreme pre rata nego direktan rat na neprijateljom. Doživeli smo puno teških stvari, izbacivanje s posla, čak i ubistva tu i tamo. Ja sam ’97. bio primoran da odem u inostranstvo. Otišao sam u Sloveniju. Ali žena, deca i porodica su mnogo više doživela rat nego ja, koji do ’97. mogu da govorim o demonstracijama, izbacivanju s posla. Međutim, ’98, 5-7 marta kada su bili napadi protiv Jašarijevih, ja sam bio ovde, to sam doživeo. A rat i izbacivanje iz kuće, to su doživeli žena sa decom.
Kada su napadnuti Jašarijevi bili smo u kućama, ali smo osećali nekakvo kretanje, nekakve okolnosti, nekakva praćenja sa njihove strane. Više su posmatrali deo gde je bio veći otpor, ovamo kod Jašarijevih. Fokus je bio na njima, naselje Jašarijevih i uopšteno Prekaz. Mi smo blizu njih. Bio je to veoma težak događaj, ratno stanje. Zna se kakav su otpor oni pružili.
Tokom kasnijih napada nisam više bio ovde. Iz ekonomskih razloga morao sam da se vratim u Ljubljanu, da radim, izdržavam porodicu. Tako da je porodica mnogo više doživela rat, roditelji, sestre i deca. Isterali su ih iz kuće.
Kada su počeli da ulaze u naše naselje, porodica je jednom ili dva puta podeljena, jednom su otac i majka otišli ka Glogovcu, deca ka Mitrovici. U početku, kada su napustili dom, otišli su za Vučitrn, boravili jedno tri nedelje. Ali, da budem iskren, u Vučitrnu su bili nakon što su nam ubili Gzima.
Kada su ih isterali, deca su sa ženom i mlađom sestrom otišla za Mitrovicu, kod ujaka. Zatim, kada su ih proterali, mnogobrojne Mitrovčane su izbacili na ulicu i uputili ih ka Albaniji. Dva dana i dve noći su proveli u putu, uz malo odmora. Na putu ka Gremniku, kada su ih usmerili ka Albaniji, bila je žena sa decom, sestrom i jedan ujak sa njegovom porodicom. Jednu su noć prenoćili u Gremniku i sutradan krenuli putem Albanije. Tu je pred njih izašao kombi pun srpskih paramilitaraca i nisu im dali da nastave, već su naterali čitavu grupu ljudi da se vrate.
Ujak je hodao ispred, a žena i deca su bili u grupi ljudi. Kada su stali pred policijskim kordonom, jedan policajac je pokušao da udari ujaka. Ali, on je izbegao udarac. Dete je bilo iza njega i ovaj ga je udario kundakom automata iza uha i oborio ga. Sin je izgubio svest, ostao je tu, a ostali ljudi su se vratili. Dok je žena sa sinom, sestrom i decom ostala tu.
Oni su ih prvo ostavili tu i onda je došao drugi kombi sa srpskim paramilitarcima. Ne oni koji su ih udarili, već drugi. Ovo vam pričam kako su mi ispričale žena i sestra. Došao je drugi kombi i rekao im: „Ako kažete ko ga je udario, zaklaćemo vas sve. Treba da kažete ne znamo šta se desilo. Nikako ne smete da kažete ko ga je udario“. Pa su odveli sina. Međutim, tada se je pojavio problem jer je neko trebao da ide sa njim. Žena je imala još troje dece, Ćendrima, Edonu i Mergima. Na kraju je sestra otišla sa Gzimom.
Odatle su ih odveli Klinu kod lekara u Begovu. Sin je bio skoro u besvesnom stanju. Sestra mi je pričala da je ostala u hodniku sa jednim ili dvoje vojnika, a dete su uneli unutra. Zatim su uzeli sanitet i odveli do Peći. Tu je bio vozač, škavel, civil. Jedno sat vremena su ih zadržali u Peći i vratili ih, rekli da hoćemo da ga vodimo za Prištinu. Kada su stigli u Prištinu, ni sestra nije znala da mi kaže u koje odeljenje su ga odveli. „Stalno je bio bez svesti“, priča mi.
Živeo je tri dana. Imalo je veoma malo pacijenata, a bio je i jedan isti slučaj sa još jednim detetom, njegovim vršnjakom. Isto je jedna žena bila i sa tim detetom. Udružili su se sa njima. „Trećeg dana“, kako kaže sestra, „činilo mi se je da ponekada otvara oči“. Nije bilo previše poseta lekara, nisu ga puno pregledali, samo i samo smo bili tu.
Sestra priča: „Otvarao je oči, izgledalo je kao da mu je bolje. Ja sam počela da osećam neku sreću. Negde oko pola deset uveče me je uhvatio san. Ne znam koliko sam spavala, jedno dvadeset minuta ili pola sata. Kada sam se probudila, nema deteta“, kaže, „izašla sam vičući. Gde je? Govorili su mi: „Ne znamo“. A ovamo pun hodnik vojske. Neki su govorili: „Umro je“. Kako umro, otvarao je oči“. Tako kaže sestra. „Umro je a da nisam videla da umire. Samo je otvarao oči, u to vreme kada me je hvatao san“, kaže. Dodaje: „Ne znam gde su ga odveli“.
I to drugo dete koje je bilo sa njim je isto umrlo. Sestra je bila primorana da obuče bolničku pidžamu jer joj je pretila opasnost. Ona i žena koja je bila tu su bile primorane da se obuku kao pacijentkinje u bolnici još noć ili dve, jer su boravile u bolnici. Posle je ona žena ostala sama, rizikovale su obe.
Sestra je posle autobusom krenula iz Prištine za Vučitrn. Veoma malo ljudi, mnogo više vojske i policije u pokretu. „Od Vučitrna sam došla“; kako kaže, „drugim autobusom do Mitrovice. Kad sam sela u autobus“, dodaje „policajci su krenuli da me izvode napolje, da me izvedu iz autobusa“. Pa je došla do autobuske stanice i više je niko nije dirao, kako kaže. Posle je ona od autobuske stanice došla do ujaka koji je na putu ka Vakanici.
Ja sam se 2002. vratio iz Slovenije. Nismo znali ni gde da tražimo. U bolnici nije bilo nikakvih beleški. Zatim su 2004. došli iz UNMIK-a i uzeli nam DNK-a, deci, ženi, meni i posle su nas zvali neki ljudi iz UNMIK-a iz Prištine i javili da su pronađene Gzimove kosti. Ja nisam mogao da idem da ga preuzmem, nisam imao srca. Otišao je moj otac u Orahovac, gde je bila neka vrsta mrtvačnice. „Nekakav šator“, pričao mi je „gde su položili leševe“. Odavde su otišli kolima, čini mi se opština je bila obezbedila.
Mogu reći da je u Drenici Gzim bio treći, četvrti čiji su ostaci pronađeni. Tokom sahranjivanja kostiju, kada smo održali sahranu, bilo je puno ljudi.
Izdali su nam nekakve papire, ali tu više ništa ne piše. Niti znamo gde je bio sahranjen četiri godine. Ja sam sve ovo saznao nakon četiri meseca, nisu mi ništa rekli. Niti znamo išta u vezi onih koji su sina udarili kundakom. Možda ih je neko u toj grupi prepoznao, ali slučaj nije istražen. Nije bilo nikakvih pokušaja ni od strane UNMIK-a, ni EULEX-a, ni KFOR-a da se te osobe identifikuju.
To je bio veoma težak slučaj. Voleo bi da, ako neko može lobira za ovo. Možda bi se javili ti ljudi koji su to uradili. Koji su ubijali decu. Dakle, da se interesuju da ih možda nije prepoznao neko. Ali, svi su oni imali ofarbana lica. Više ne znam šta da kažem.
„Ja se od njega neću odvajati“
Šehrije Veljiu
Ja sam Shehrije Veljiu (Shehrie Veliu), rođena 1978. u Rezali. Devojačko prezime mi je Zabelji (Zabeli). Otac mi je radio u fabrici, bio je običan radnik. Majka je bila domaćica. Bilo nas je šestoro braće i tri sestre. Jedna sestra mi je udata, u Sloveniji je, druga je u Prištini, radi kao frizerka. Braća, jedan je u Austriji, jedan u Švedskoj, jedan u Nemačkoj i troje ih je ovde. Jedan radi u Prištini, jedan u Srbici. Školu sam pohađala do petog razreda, ne više. Udala sam se sa 15 godina jer je tada bilo drugo vreme.
Što se tiče dece, Gzim je bio prvo naše dete, zatim Edona, Ćendrim, Mergim i Bljeona. Odlično se sećam kada je buknuo rat kod Jašarijevih. Bili smo kod kuće, doručkovali, kada su rekli: „Sada su došli i ovuda“, pa smo pobegli. Više nismo znali ni kuda idemo. Deca su mi otišla onuda gde je buknuo rat sa Jašarijevima. Ostala deca ovuda, ja sa svekrima na treću stranu. Negde nakon dva dana smo se sreli u Vučitrnu, kod jedne porodice smo se svi okupili.
Toga dana kada smo svi bili u kući, dobro, muž nije bio tu jer je bio u Sloveniji, kao ni udata zaova, došao je Gzim. Ispričali su mu u školi: „Došle su snage ovde u fabriku, sutra će da bukne rat“. Pa je sin počeo da plače. Rekla sam mu: „Ajde da jedeš hleba“, a on: „Ne, neću ništa sada jer će da bukne rat“. Kada je svekar došao, rekao je: „Samo da udaljimo decu, da preživimo“. Pa smo mlađa zaova i ja otišli kod muževih ujaka u Mitrovicu. Sin je mnogo patio govorili su mu u autobusu: „Odvešće ti mamu, svakog ko nema ličnu kartu“.
Posle smo od muževih ujaka izbegli u Šipolj, boravili smo kod jedne ćerke od ujaka sa muževe strane, ali je posle krenula kolona i udaljili su nas odatle. Krenuli smo peške za Albaniju pa su nas vratili skoro kod Đakovice, u Gremniku, neko selo tu, tako su ga zvali. Tako smo peške išli četiri dana i četiri noći. Zaova i muževljevi ujaci su bili sa mnom, kao i deca: Gzim, Edona, Ćendrim i Mergim.
Putem bi samo izašli s vozilom, sa automatima i vadili noževe i govorili: „Glavi ćemo vam skinuti“, dok nismo stigli do nekog sela nasred puta, Vojteš. Tu smo prenoćili jednu noć i krenuli za Runik i Đurakovac, onuda. Vodili su nas četiri dana i četiri noći još malo dalje, tu bi oduzimali zlato. Posle su nas vratili ovamo, ali dan pre nego što smo krenuli ovamo, došli su sa jednim plavim kombijem, sećam se kao da je danas bilo, paramilitarci sa maramama na glavama, ofarbanog lica. Udarili su muževog ujaka automatom i pogodili i sina. Tu je sin pao u nesvest. Posle sam sina držala u rukama. Kada je došao drugi kombi, oduzeli su mi sina. Moja zaova je otišla sa njima. Rekla mi je: „Ja se od njega neću odvajati“ jer sam ja ostalom decom.
Njih su odveli u Klinu, Peć, pa zatim u bolnicu u Prištinu. A mi smo došli kući, odnosno, došli smo ovuda i otišli za Mitrovicu. Tu nismo bili noć-dve pa su nas opet usmerili ka Prekazu. Deca su vikala, svo troje, a ja šta da im radim. Granate su nam letele nad glavom, mislili smo se sad će da nas pogode. Došli smo u Prekaz. I tu smo bili nedelju i nešto dana.
Ništa nisam znala o Gzimu do dana kada je zaova došla nakon nedelju dana u Prekaz. Ništa mi nije pričala, samo mi je rekla da je sin umro, ništa više. Tek sada odnedavno mi priča nešto s vremena na vreme. Jer sam i ja sama bila mnogo loše.
Posle nedelju dana smo otišli u Klinu, i tamo boravili nedelju lii dve, pa su nas vratili za Srbicu. Nisu nam dozvolili da odemo za Albaniju.
Posle smo pokušavali da nađemo sina. U Prištini su nam govorili: „Nije“. Svekar je najviše tražio jer muž četiri meseca nije znao jer mu mi odavde nismo rekli. Posle, negde u oktobru, nakon četiri ili pet meseci su nas zvali i uzeli DNK-a meni i deci. Deca su se plašila kada su došli da nam uzmu DNK-a. A kada su me zvali telefonom, tada sam bila u veoma lošem stanju. Celo vreme smo čekali neku vest, govorila sam sebi: „Samo kad poludiš“. Samo sam molila Boga, jer nisam znala šta drugo.
Ovi iz UNMIK-a su nam 2004. javili telefonom. Zvali su mene. Tada, posle rata smo bili u Mitrovici, boravili u kući jednog Ciganina tamo jer nismo imali gde. „Našli smo leš“, rekli su mi. Muž nije mogao da ide, pa je otišao svekar. Dali su nam te papire. Kosti su bile zavezane u džaku. Sahranili smo ga na groblju. Nismo otvarali da vidimo kosti jer smo ga našli posle pet godina, 2004.
Priča je deo knjige “Oteto detinjstvo: ispovesti dece tokom rata” i objavljena je kao deo aktivnosti civilnog sektora na Kosovu, organizovane s ciljem da se obeleži Međunarodni dan prisilnih nestanaka – 30. august 2023. Knjiga je izdata u partnerstvu forumZFD program na Kosovu i Resursnog centra za nestale lice, uz podršku nemačkog ministarstva za razvoj i saradnju (BMZ) i ambasade Švajcarske na Kosovu. Priština, 2022.
