Masakr u Velikoj i Maloj Kruši u blizini Orahovca, dogodio se tokom rata na Kosovu,
25. i 26. marta 1999. godine, dva dana nakon što je počelo NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ)
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo http://www.hlc-rdc.org/?p=13109,
25. i 26. marta 1999. godine ubijeno je 114 muškaraca Albanaca.

Povodom obeležavanja 24 godine od zločina u Kruši, razgovarali smo sa Bljertom Bašoli scenaristkinjom i rediteljkom sa Kosova. Njen sjajni film „Košnica”(2021) osvojio je sve  nagrade na Sandens filmskom festivalu, uključujući Glavnu nagradu žirija, nagradu publike i nagradu za režiju. Zasluženo, jer nudi, jedinstveno viđenje posleratnih društava u regionu u kojem živimo.

SF: Bljerta, šta je bila tvoja neposredna inspiracija za ovu priču? Radi se o istinitoj priči, u stvarnosti je to bila Fahrije, i radi se o njenom životu?

BB: Da. Jednom prilikom sam čula priču o Fahrije na TV-u, davala je intervju o nestalim osobama, o tome kako je izgubila muža tokom rata i koliko je još ljudi takođe nestalo iz njenog sela. 

A onda je pričala o poslu i preprekama koje je imala i zvučalo je zaista zanimljivo. Iako sam ranije čula za Fahrije i žene u Kruši, nikada nisam čula za te prepreke i njene poteškoće sa društvom. Bila sam u Njujorku tada. Kada sam se vratila na Kosovo, otišla sam da je upoznam, i samo upoznavanje te neverovatne žene uživo je za mene bilo pravo nadahnuće. 

Svidela mi se ta priča od prvog trenutka kada sam je čula. Ali susret sa njom lično me je prosto „razneo“, rekla sam sebi, „Bože, ovo je sjajna priča i njen lik je takođe veoma interesantan i moćan.

SF: Kakva je ona uživo? Pošto je u filmu pravi borac.

BB: Veoma je zabavna, moram da priznam. Pre svega, bila je i u Lisabonu, istovremeno kada smo ovde prikazivali film. Obožavam je. Čak volim da putujem sa njom. Sada mi je kao prijateljica. Nekoliko puta smo putovali zajedno na festivale i ona je sjajna. Mislim, veoma je praktična. Ona je praktična osoba. Čak i kada smo je upoznali u vezi sa filmom, bila je veoma jednostavna. „Želimo da snimimo film o vama.“ U redu? Da li se slažeš sa tim? Da nam daš prava?“ – „Važi.“ Ona donosi odluke. I stvarno mi se to dopada kod nje. Nije stekla nikakvo formalno obrazovanje iz biznisa, ali je prava poslovna žena. Donosi odluke i ide dalje. Čak joj je i lice nekako snažno i moćno.

SF: Da li žene moraju da budu jake na takav muževan način da bi preživele u patrijarhalnim društvima?

BB: Mislim da moraju. Pre neki dan je bila ovde sa nekom drugom ženom, i nikad mi ranije nije rekla za to, ali sam nekako i sama primetila. Pokušala sam to da prikažem i sa Jilkom (Gaši, glumicom koja glumi Fahrije u filmu) u „Košnici“, to da je želela da pomalo liči na muškarca. Oblačila se u odeću koja nije isticala njenu žensku stranu. Svesno je želela da ne bude „atraktivna“, morala je da posluje, da se nosi sa muškarcima. Nisam želela da koristim takvu vrstu simbolike, ali je takođe istina da se ošišala kako bi izgledala muževnije.

SF: Na neki način, ona mora da bude još bolja nego muškarac u istoj poziciji, da bi uspela u ovom društvu kojim dominiraju muškarci. Pretpostavljam da je to upravo suština, odnosno istina filma, kao i stvarnosti koju živimo.

Da li pominje prošlost, gubitak muža koga je ubila srpska vojska? I ako govori o tome, koliko često pominje prošlost u ličnim razgovorima?

BB: Ne toliko, ali, na primer, te žene su se okupile prvenstveno zbog posla, ali su razgovarale i jedna sa drugom o prošlosti. Dakle, bila je pomalo kao psiholog tim drugim ženama, koje su sve imale slična iskustva. Kada bi se okupile, plakale bi i pričale, a bilo je i žena koje su svedočile ubistvu svoje dece, ili su im deca odvedena pred njima, i to je zaista traumatično iskustvo.

I naravno, te žene bi plakale svaki put kad bi pričale o tome. Ali Fahrije je pokušala da im pomogne da zaborave. Puštala im je muziku, da igraju. Priča, ali više ne priča mnogo, jer ne može da podnese. Sada je malo starija i ne želi više da gleda film, na primer. Na toj projekciji u Lisabonu neko joj je postavio pitanje koje je bilo veoma interesantno za ovu temu. „Ako bi mogla da vrati vreme, da li bi nešto uradila drugačije?“ Odgovorila je nešto u smislu „Ne bih se nikad vratila u prošlost. Bila sam mlada. Morala sam da preživim. Morala sam da odgajim decu i nisam imala drugog izbora. Zato sam morala da skupim snagu i nastavim dalje. Ali ne želim ni da pomislim da ću to ikada ponovo doživeti.“

To mi je bilo veoma interesantno, jer nije želela ni da zamisli da ponovo prolazi kroz sve kroz šta je doživela. Makar i u mašti. Mogu to da razumem.

SF: I to je, zapravo, jedan od glavnih razloga što mi se dopao film, jer je to, po mom mišljenju, posle dužeg vremena iskren film iz naše generacije.

To je film o onome što se desilo u prošlosti, i moramo da znamo da su se te strašne stvari stvarno i dogodile. Ali šta da sada radimo? Šta možemo sledeće da uradimo? Kako da nastavimo sa svojim životima, od tog trenutka, koji izgleda tako sumorno i tako beznadežno. Bilo je mnogo filmova i knjiga i umetničkih radova o tom nastojanju da se nastavi dalje sa životom, naročito posle Drugog svetskog rata, ali „Košnica“ donosi sasvim jedinstvenu perspektivu, pre svega zato što je ženska perspektiva. Žena sama, u patrijarhalnom društvu, je još izolovanija. Upravo zbog toga je ono što je Fahrije postigla ima još veću težinu, jer je praktično sve sama uspela, shvatila kako da preživi i kako da nastavi dalje.

Zato sam hteo da vas pitam – rođen sam 1981, vi ste rođeni 1983 – ali bila su to dva potpuno različita detinjstva. Dok sam odrastao, valjda prvi put kada sam saznao za sve to, shvatio razmere ratnih zločina koje su srpski vojnici počinili na Kosovu, to je bilo kada je vlada premijera Đinđića otkrila dokumenta o tom kamionu sa telima u blizini Batajnice.  I to je bilo stvarno strašno. Mnogo ljudi ovde je na neki način lagalo same sebe, krijući se od istine o onome što se dešavalo godinama na Kosovu. A onda se to desilo, video sam kako mnogi ljudi menjaju mišljenje, konačno shvatajući na kojoj je strani njihova zemlja. To je bio nekakav momenat preokreta za mnoge ljude u Srbiji.

Ali sa druge strane, sada imamo nacionalističku vladu i svi se vraćaju starim stavovima. Poriču ratne zločine. Ne govore ljudima zašto se bombardovanje 1999. godine desilo. Imamo generacije mladih ljudi koji ne poznaju istoriju, i otvoreni su samo za nacionalističku indoktrinaciju.

Kako se boriti protiv toga? Šta da radimo sa tim?

BB: Mislim tako što ćemo govoriti istinu. Ali na obe strane. Istinu treba čuti sa obe strane. Bili ste prilično otvoreni od prvog puta kada ste videli film, i dopao vam se i podržali ste ga. Stvarno mi je bilo laknulo i bilo mi je drago. Kao što sam vam rekla, nije mi bilo prijatno da budem u Beogradu zbog…  pa, zbog svega. Nisam znala šta da očekujem, kako da se osećam ili šta da kažem. Bila sam stvarno pod stresom, i srećom ti si bio tu i imali smo lep razgovor i sve je dobro prošlo.

Ali stvarno moramo da govorimo istinu jer neće svi prihvatiti moj film kao ti. I kada kažem svi, mislim ne samo na ljude u Srbiji, već i u svakoj zemlji. Nacionalizam je nešto što dotiče umove mnogo brže od istine o nečemu što ste pogrešili, ili što je vaša zemlja uradila. Čak i kod ljudi na Kosovu. Film je bio u bioskopima šest meseci. Mislim da smo oborili sve rekorde što se tiče prodatih ulaznica, ako se ne varam. Ali u isto vreme, bilo je ljudi koji su govorili – „prikazuješ Kosovo u lošem svetlu.“ Ja im kažem „dobro, ali to je istina“, i ponekad istina boli. Ja bih da snimim film o tome kako je sve lepo i krasno i kako kod nas nije patrijarhat. Kako smo svi pomogli tim ženama. Ali to ne bi bilo istina.

Fahrije sada ima fabriku. Sve je uspela da napravi zahvaljujući privatnim sponzorima. Ni evro nije dobila od države. Pomogla je celom selu da se oporavi. Ne samo sebi. Celo selo se oporavilo, i obnovljeno je, jer svaka kuća je tamo bila spaljena, i onoliko ljudi je nestalo. Tako da je bilo stvarno teško obnoviti ga.

Mislim da nacionalizam zaista obuzme ljude, isto kao i lažni patriotizam, jer je patriotizam za mene govoriti istinu i pomagati društvu da razume istinu. Čak i ako nije prijatna. Neke stvari su se desile. Nismo ponosni zbog toga. I moramo to da prihvatimo, da priznamo, jer moramo da nastavimo dalje. A ljudi u Srbiji, sigurna sam, kao i ti i mnogi drugi, žele da to prebole.

Čovek želi da to prihvati, da prizna da se desilo, da usledi međusobno priznanje. Hajde da nastavimo sa našim životima. Hajde da uradimo bolje stvari od dijaloga o tome da li se prihvatamo ili se ne prihvatamo, ili ko je bolji od koga. 

Za mene je stvarno suština u govorenju istine. Nešto radiš, pišeš članak, praviš film i ne bojiš se da nešto kažeš zato što ljudi ne znaju istinu. 

Ljudi zaista treba da budu hrabri kada je reč o promeni imidža zemlje, jer mlađe generacije prošlost ne poznaju. One samo znaju što vide u vestima.

SF: Da, potpuno se slažem. Mislim da je istina jedini način i to jedini kamen od kog možemo da krenemo da gradimo put napred. Ali nažalost, kao što znaš, mnoge naše kolege kažu, „ne želim da se bavim politikom, želim da se bavim drugim temama.“ I na neki način povlače kočnicu kada treba otvoreno da se priča o politici.

Sa druge strane, uvek sam smatrao da je moja dužnost ako pravim filmove o tim temama, onda moram da se uključim i u neku vrstu javne debate o tome. Sve to na neki način stvara taj nekakav most koji bi trebalo da gradimo kao umetnici.

Ti mostovi prema većini bivših jugoslovenskih republika su uglavnom sagrađeni, posebno među umetničkom zajednicom. Svi sarađujemo, radimo u istom kulturnom prostoru. Mislim da je sada najvažnije da budemo verni sebi sebi i onda pružimo ruku i izgradimo nekakav most sa kolegama sa Kosova, jer samo na taj način možemo da budemo pravi susedi, a svi se nadamo da ćemo jednog dana biti u Evropskoj uniji.

Ne znam, ali osećam da umetnost to može da postigne. Misliš li da mi nešto menjamo?

BB: Naravno da da. Mnogo sam putovala sa „Košnicom“, i razgovarala sa ljudima i film je različito uticao na ljude u različitim zemljama. To je, naravno, isti film. I naravno, film će uglavnom pogoditi žene, zbog teme osnaživanja žena, i drugih stvari. Ali kao i u SAD, na ljude je ostavio utisak osećaj zajedništva koji su likovi u filmu stvorili za sebe, jer je film prikazan na Sandensu za vreme kovid pandemije, pa su se ljudi osećali još izolovanije.

Dakle, čak i „mali“ film može da bude moćan, ako uspe da pokrene debatu. Uvek moramo da budemo oprezni da ne proizvedemo još više mržnje, jer smo dovoljno mrzeli.

Sada pišem scenario za film o tome kako smo živeli devedesetih. Rođena sam, kao što si rekao, u Prištini ‘83. i od moje druge godine u osnovnoj školi, škole su bile podeljene, Srbi na jednoj strani, Albanci na drugoj strani. Imali smo i drugi ulaz u školu. Srednje škole su bile potpuno razdvojene, pa su neka deca ostajala kod kuće da uče. Stari udžbenici su se prenosili sa generacije na generaciju i nije baš bilo prijatno ponekad kada bi vas uhvatili sa knjigama na albanskom, policija bi vam pravila probleme. 

Kada pišem o tim stvarima, zapitam se „Bože, da li smo zaista živeli ovako?“ Jesmo li toliko mrzeli? Da li je gospođa koja je radila u Žitoprometu zaista odbila da mi dâ hleb, ako je ne zamolim na srpskom? A bila nam je komšinica. Živela je u istoj zgradi. To je bila čudna, čudna situacija. Ali, čak i kada govorim o tom periodu, zaista ne želim da stvaram još više mržnje. Samo treba da razgovaramo o tome. Moramo da budemo iskreni u vezi s tim, da govorimo istinu, i da jedni i drugi prihvatimo tuđe istine, a onda da budemo u stanju da otvoreno pričamo o tome bez tenzije.

I potrebno je vreme. Teško je. Niko ne želi da ti kaže „Hej, ti si ubijao moj narod.“ Bio si neprijatelj ili negativac. I takođe, razumem za ljude koji ne mogu da pričaju bez mržnje, jer su mnogo propatili.

Ali, na primer, Fahrije je prihvatila fotografa iz Srbije i intervju iz Srbije, iako je prošla toliko toga, možda je, na neki način, zato bila otvorenija za razgovor. Ali postoje, takođe, gradovi poput Đakovice koji ne puštaju Srbe da dođu za praznik i da odu da posete crkvu. A živeli su u tom selu.

I vi na neki način razumete te ljude sa obe strane koji su mnogo propatili, ali tu smo mi, koji možda možemo da započnemo te razgovore. I onda, malo po malo, svi će moći da razgovaraju, bez tenzije i bez mržnje i stvarno će moći da prihvate i kažu „desilo se, bilo je pogrešno, kako da se nosimo sa tim?“

SF: Da, to su ključna pitanja. I mislim da u tvom filmu govoriš istinu. Ali ti nam tim filmom daješ samo ljubav. Bar sam ja osetio samo ljubav, samo praštanje, samo prihvatanje, samo put kako da se nastavi dalje.

Zato je valjda film i uspešan, umetnost zaista može da sagradi te mostove. Moj drugi film je bio o huliganima nacionalistima desničarima na fudbalskim stadionima, i njihovim vezama sa državom, i o tome kako ih koriste desničarski političari i policija, i tako dalje.

Imali smo premijeru na Novom Zelandu u bioskopu Park Roud, u bioskopu Piter Džekson, gde su pravili„Gospodar prstenova.“ Bio sam prestravljen. U Srbiji smo dobili pretnje smrću od desničarskih ludaka, i imali smo policiju na premijeri, i sva ta sranja. Međutim, više sam se plašio projekcije na Novom Zelandu, koja je bila pre srpske premijere, jer sam mislio da Kiviji nikada neće razumeti film. Jer je izrazito lokalan, evropski. Otvoreno govori o svim tim lokalnim političkim pitanjima. A Novi Zeland je kao nekakva divna, mirna mala zemlja na drugom kraju sveta. Ali na kraju su ga skapirali. Pitanja i odgovori posle filma trajala su duže od samog filma, ljudi su postali veoma emotivni. Mislim da je to put, da citiram Mandalorijanca, jer mnogo volim Ratove zvezda. 

Očigledno je da ovi filmovi mogu da probiju barijere i mogu da komuniciraju. I ako mu neko iz publike pristupi otvorenog srca, on ili ona će osetiti ljubav iz ovakvih filmova.

BB: Ovi filmovi zaista pogađaju ljude, i bude osećanja, što su teoretičari oduvek voleli da analiziraju. Zašto nas neki film dirne? Zašto stalno gledamo filmove? Zašto volimo da gledamo filmove?  Zato što film zaista čini da nešto osetiš i pokreće te. Ili ti daje nadu ili te emotivno pogađa ili te obuzme i povede sa sobom. Zato je tako moćan. I zato se slažem da ne moraju svi da naprave politički „stejtment.“ Razumem da ne žele svi da pokreću debatu svojim filmom. Ali u isto vreme, najbolji savet koji sam dobila od jednog nastavnika, i uvek to pominjem, rekao mi je, „ako imaš šansu da uradiš nešto dobro sa svojim filmovima, iskoristi tu priliku.“ 

Zato što je film veoma moćan medij. Mislim da je to najbolji savet koji sam ikada dobila, jer sam mislila da je to tako jednostavna stvar. „Da, naravno, kako god.“ Ali onda sam shvatila. Pošto sam snimila ovaj film, stvarno sam to shvatila, da želim da proizvedem promenu. Želim da snimam filmove. Želim da se bavim važnim temama. Ako samo uspem da navedem ljude da razmišljaju o nečemu, postigla sam nešto dobro.

Razgovor sa Bljertom Bašolji vodio:

Stevan Filipović, scenarista, reditelj i profesor. Najpoznatiji je po filmovima kao što su Šejtanov ratnik (2006), Šišanje (2010) i Pored mene (2015) koji su postigli zapažen uspeh u bioskopima, baveći se socijalnom tematikom sa elementima fantazije.
Pored svog stvaralaštva, Filipović je bio i asistent u klasi glumice Mirjane Karanović na Akademiji umetnosti u Beogradu između 2012. i 2014. godine. Posle toga je počeo da predaje osnove vizuelnih efekata i digitalne postprodukcije na Akademiji umetnosti.
Od 2020. godine radi na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU) u Beogradu.

Sa engleskog jezika preveo Bogdan Petrović