Moja refleksija o odnosu između kosovskih bioskopa, javnih mesta, društvenih angažovanja, i suočavanja sa prošlošću zasnovana je na mom aktuelnom iskustvu o procesu oživljavanja starih bioskopa i izgradnji savremene kulturne institucije angažovane u eksperimentalnim i umetničkim oblicima istraživanja vizuelne i materijalne istorije. Početna tačka bila je nasleđena zgrada bioskopa koja je služila delimično kao arhiva, koja nije imala pisanu istoriju niti konkretan datum otvaranja. Njena istorizacija počela je 2014. godine. Kampanjski tim Inicijative za zaštitu bioskopa „Lumbardhi“, uz pomoć lokalnih stručnjaka za baštinu, poslao je nominaciju koja je od ovog bioskopa načinila kulturno nasleđe i zaustavila njegovu privatizaciju, a potom i rušenje.
Obraćanje zajednici i relevantnim zainteresovanim stranama tokom godina rezultiralo je potrebom i prilikom da se prouče arhive i kontekstualizuje bioskop „Lumbardhi“ kako u modernoj istoriji Prizrena tako i u razvoju bioskopa na Kosovu. Filmolog i medijski stručnjak Bengi Muzbeg i sociolog Tevfik Rada, koji su zajedno detaljno proučavali arhive bioskopa „Bistrica“ i „Rilindja“, kao i druge arhive i izvore, činili su to vešto. U tom procesu prikupili su znanje koje će predstaviti u vidu izložbi i publikacija 2021. i 2022. godine. Takvo znanje će takođe voditi daljim istraživanjima. Učenja iz ove saradnje i njihova istraživanja oblikovali su moje opšte znanje o razvoju filma na Kosovu i usmerili neke ideje i uvide u ovom tekstu.
Kinematografska istorija Kosova
Prvi izveštaji o projekcijama filmova na Kosovu datiraju iz 1911. godine. Prema novinama Male godine, objavljenim u Beogradu, putujući bioskop sa Cetinja prikazivao je film u jednom hangaru u Peći. Pominje se vojni bioskop iz doba Austro-Ugarske imperije na Kosovu, nazvan „Feldkino“, pre Prvog svetskog rata. Takođe, postoje reference na kratke filmove i dokumentarce snimljene na Kosovu tih godina. Posle Prvog svetskog rata Kraljevina Jugoslavija je 1939. godine donela zakon kojim se reguliše ova nova industrija, čime je uspostavljen „Jugoslovenski prosvetni film“ – prva institucija te vrste u regionu, koji je proizveo niz dokumentaraca i propagandnih materijala na Kosovu tridesetih godina. Prekid koji je nastupio sa Drugim svetskim ratom i italijanskom okupacijom rezultirao je uništavanjem ili gubljenjem mnogih ovih vizuelnih zapisa, dok je posleratni period započeo novu eru i za ovu industriju.
Filmska produkcija u Jugoslaviji počela je 1949. godine produkcijskim kućama u Beogradu poput Avala filma i Slavija filma. Prva filmska produkcijska i distributerska kuća, „Kulturno-propagandni centar autonomne pokrajine Kosova i Metohije“, osnovana je u Prištini 1960. godine. Ovaj centar producirao je filmove i dokumentarce, uključujući i prvi film na albanskom jeziku, do prekida rada 1970. godine, nakon osnivanja Kosovafilma 1969. godine. Ipak, kinefikacija zemlje, odnosno talas izgradnje javnih bioskopa, počela je već nakon rata, brzim korakom, tokom pedesetih. Izjave političara iz tog perioda naglašavaju značaj bioskopa ne samo za zabavu već i za obrazovanje. Bioskopske sale postale su centri projekata modernizacije države i društva.
Kosovski bioskopi kao masovan fenomen
Izgrađeni radnim akcijama i uz učešće lokalnih preduzeća i građana, bioskopi su doveli svet u male kosovske gradove koji su prolazili kroz ubrzanu transformaciju. Nacionalizacija i eksproprijacija privatnog vlasništva otvorile su put ka izgradnji novih javnih zgrada, uključujući bioskope. Takav je bio slučaj sa kućom i baštom porodice Petković u Prizrenu, gde je bioskop „Bistrica“ („Lumbardhi“) otvoren 1952. godine. U svojoj sedamdesetoj godini i dalje stoji kao najstariji aktivni bioskop na Kosovu. Uopšteno gledano, njegova istorija predstavlja sudbinu mnogih bioskopa širom zemlje. Do osamdesetih godina bioskopi su bili prostori za iskustva mase, prikazivali su širok spektar filmova, od partizanskih i jugoslovenske kinematografije do filmova borilačkih veština i vesterna, bolivudskih i holivudskih blokbastera, a ponekad i umetničkih filmova. Nakon opadanja publike pojavom novih oblika gledanja filmova, naročito VHS-a, i šire dostupnih televizora osamdesetih, političke situacije i embarga, prelaska na pornografiju i ratne uslove devedesetih, zatvaranja Kosovafilma i mnogih drugih događaja, bioskopi su dotakli dno. Istovremeno, ovo je stvorilo vakuum u kojem je trebalo da građani, profesionalci i entuzijasti preuzmu odgovornost i pruže ili zahtevaju alternative.
Kosovski bioskopi posle rata
Na Kosovu i u Prizrenu nakon rata nije bilo volje za bavljenje pitanjem bioskopa ili pokušaja da se pronađu novi sistemi za njihovo oživljavanje i funkcionisanje. Zbog ekonomske neodrživosti bioskop „Bistrica“ zaustavio je svoje poslovanje početkom 2000. godine, čineći Prizren gradom bez bioskopa. S druge strane, „Lumbardhi“ je postao napušteni prostor u kome su boravili njegovi bivši radnici i koji je bio domaćin ponekog lokalnog festivala ili koncerta. U poređenju sa 42 bioskopa koja su radila 1975. i 34 1983. godine, Kosovo je 2000. godine imalo samo jedan bioskop, „ABC“ u Prištini, sve do 2013. godine, kada su stari i novi bioskopi počeli da se (ponovo) pojavljuju.
Nakon zatvaranja bioskopa „Bistrica“ građani su želeli da vrate bioskop u Prizren, grad sa tradicijom odlaska u bioskop i generacijama filmofila. Ovaj zahtev predstavljen je u obliku filmskog festivala DokuFest, koji je svoj prvi film prikazao u Kinu Bahce (baštenski bioskop na otvorenom) 9. septembra 2002. godine. To se ponavljalo svake godine u okviru ovog sve većeg festivala. Gradonačelnik Prizrena je 2007. godine reagovao potpisivanjem odluke da se sruši bioskop „Lumbardhi“ kako bi se napravilo mesto za parking ili tržni centar.
Ovo je podstaklo protest tokom šestog izdanja DokuFesta. Kampanja je prikupila 8.000 potpisa, čime je zaustavljen proces i spašen bioskop. Između 2012. i 2014. godine funkcionisao je kao neformalna kafana, ponovo privlačeći pažnju vlasti. U julu 2014. godine administrator imovine, Kosovska agencija za privatizaciju, najavio je njegovu likvidaciju i privatizaciju. To je podstaklo novi lanac reakcija organizatora festivala, lokalne i međunarodne zajednice. Na ceremoniji otvaranja DokuFesta organizovan je protestni akt, praćen medijskom kampanjom i debatama. Okupilo se čak 58 neprofitnih organizacija pod kišobranom Inicijative za zaštitu bioskopa „Lumbardhi“, koju su koordinisali DokuFest i nevladina organizacija EC Ma Ndryshe. Uspeli su da nominuju bioskop za zaštićenu baštinu. U 2015. godini osnovana je Fondacija Lumbardhi sa ciljem praćenja ostalih dugoročnih zahteva zajednice i aktivirala bioskop. To je dovelo do postepenog poboljšanja izgradnje i razvoja programa koji su ponovo uspostavili funkciju bioskopa. Ovo je takođe podstaklo interesovanje za istraživanje istorije bioskopa „Lumbardhi“ i kosovskog filma u dvadesetom veku.
Trenutni značaj filma na Kosovu
Postoje dva jednako značajna paralelna razvoja za sadašnjost i za budućnost filma na Kosovu. Prvo, prateći deceniju devedesetih sa VHS tehnologijom, Kosovo je polako počelo da razvija filmsku proizvodnju i festivale. Ovo je otvorilo put ka međunarodnom umrežavanju, mogućnostima za zaposlenje i razvoj filmskih stvaralaca i (ko-)producenata koji su se pojavili tokom 2010-ih. Učestvovali su na velikim međunarodnim filmskim festivalima i dobili su mnoge vredne nagrade. Takav uspeh stvorio je pozitivna mišljenja o povećanju investicija u kulturu i o ulozi umetnosti u prikazivanju realnosti i kompleksnih iskustava jednog društva.
Drugo, nezavisne kulturne organizacije iz Peći, Prizrena i Prištine uspostavile su filmske festivale koji su doprineli razvoju talasa filmskih stvaralaca i bioskopske kulture na Kosovu. Ove organizacije su 2013. godine izgradile bioskop „Evropa“ (nad srušenim bioskopom „Radnik“) u Prizrenu. Aktivirali su bioskop „Jusuf Gervalla“ u Peći 2014. godine, „Lumbardhi“ u Prizrenu 2015. godine i „Armata“ u Prištini 2018. godine. Sve ove bioskopske sale izgrađene su između pedesetih i sedamdesetih. Inicijativa je započela 2020. godine o aktiviranju bioskopa „Rinia“ u Prištini. Ministarstvo kulture je takođe iskazalo nameru da aktivira mrežu bioskopskih sala na Kosovu i da investira u oživljavanje njihove infrastrukture.
Kosovski bioskopi kao mesta za suočavanje sa prošlošću
Bioskopske sale idu ruku pod ruku sa pojavom drugih kulturnih i društvenih prostora u kosovskim gradovima, vrstama partnerstva između organizacija, opština i drugih vlasti i sa specifičnim problemima koji su se pojavili. Hitno je potrebno regulisati finansijsku i pravnu infrastrukturu, a na osnovu iskustva dizajnirati model upravljanja i razvoja muzeja, bioskopskih sala i drugih kulturnih prostora.
Ponovno oživljavanje ovih mesta spojilo je novu generaciju aktivista i profesionalaca sa zakopanom istorijom. Pokrenulo je dijalog između generacija koje pamte prošle živote ovih institucija i onih koji su željni da uče o njima i čine ove prostore upotrebljivim. Takođe je obezbedilo funkcionalne modele za menadžment i održavanje lokacija kulturnog nasleđa i javne infrastrukture kroz pristupe odozdo prema gore, istovremeno ohrabrujući prepoznavanje i očuvanje modernističkog nasleđa i stvaranja digitalne Arhive oralne istorije. Ovi prostori postali su lokacije za održavanje kontakta sa istorijom jedne zgrade i jednog perioda, mesta za posete njihovim istorijama i nasleđima i promišljanje o njima, ali i mesta puna života za nastupe, projekcije, okupljanja i razgovore, ili platforme otpora protiv nekontrolisanog urbanog razvoja i zajedničko osmišljavanje, upravljanje i korišćenje javne infrastrukture.
Neke studije o bioskopima „Lumbardhi“, „Rilindja“, „Jusuf Gervalla“ i „Rinia“, zajedno sa radom istraživačke zajednice putem pojedinaca i organizacija koje sprovode ili podržavaju istraživanje, rasvetlile su veliki potencijal subjekata iz kulturne istorije koja pomaže razumevanju razvoja i promena iz prošlosti, ali i nedostatku arhiva i dobro organizovanih i dostupnih izvora znanja za istraživače ili za javnost.
Iako ima pozitivnih promena i povećane saradnje među akterima, veći efekat zahteva dugoročnu investiciju. Kapacitete treba graditi kroz institucije, edukaciju i programe podrške te međunarodnu saradnju. Obnova i revitalizacija odabranih mesta memorije, kao i digitalizacija i otvaranje različitih izvora za javni pristup zahtevaće svoje vreme. Međutim, ovi uslovi su neophodni za funkcionisanje tih prostora, za različite programe i formate koji treba da se nude publici na duži period, za bolje razumevanje iskustava iz dvadesetog veka i generisanje pluralističkih, inkluzivnih i pristupačnih arhiva i narativa.
Ares Shporta je suosnivač i direktor fondacije „Lumbardhi“. On vodi oživljavanje i institucionalni razvoj bioskopa „Lumbardhi“. Shporta je magistar umetnosti iz oblasti kulturnog menadžmenta sa Istanbulskog univerziteta Bilgi, sa fokusom na participativne modele kulturnog upravljanja na lokalnom nivou. Napisao je tekstove, izradio strategije i služio u brojnim odborima, komitetima i savetima vezanim za kulturnu i urbanu politiku, građansko-javnu saradnju i razvoj civilnog društva. Shporta je predsednik Platforme Kooperativa, regionalne platforme za kulturu u Jugoistočnoj Evropi. Takođe je predsednik Mreže kulturnih organizacija u Prizrenu i član Savetodavnog odbora Inovaciono-tehnološkog parka u Prizrenu.
