Muzeološki pejzaž Kosova
Tokom rata na Kosovu 1998/1999. bilo je teških kršenja međunarodnog humanitarnog prava među Oslobodilačkom vojskom Kosova (OVK) i srpskim i jugoslovenskim policijskim i vojnim snagama: masakri, ubistva, prisilni nestanci, silovanja, proizvoljna lišavanja slobode, rušenje kuća, domova zdravlja, fabrika, verskih objekata (crkava, džamija, tekija), istorijskih spomenika, nasilna proterivanja (unutar i van Kosova), pljačke i tako dalje. Nažalost, nije sačuvan gotovo nijedan značajan spomenik koji je uništen tokom rata 1998/1999. Čak ni oni koji su sačuvani nisu konzervirani ili preneti u muzej. Nažalost, pokušaji da se ovaj značajan period naše istorije predstavi u muzejima rezultirali su neprofesionalnim i neobjektivnim prikazima.
Istraživački, dokumentacioni, muzeološki i metodološki pristupi o ovom periodu i pratećim narativima o ratu i njegovim uticajima na Kosovo rađeni su na veoma površan način, pa je tako i način na koji su predstavljeni narativi, grupe i zajednice u celosti loš, tekstovi su loše napisani, nisu pregledani, uređeni, lektorisani ili ispravljeni. Štaviše, tekstovi su uglavnom samo na albanskom, veoma retko na srpskom ili na engleskom. Mada kada sadržaj tekstova na albanskom nije adekvatan, nema šanse ni da engleski i srpski prevodi budu adekvatni. Prikupljanje i selekcija fotografija, video materijala i artefakata obavljena je tako ishitreno, da i ne govorimo o dizajnu koji su, čini se, radili sasvim neiskusni entuzijasti.
Obe najveće zajednice na Kosovu – Albanci i Srbi – i obe zemlje uključene u rat na Kosovu 1998/1999. – Kosovo i Srbija – iznose samo kršenja međunarodnog humanitarnog prava druge strane, pa čak i njih preuveličavajući i koristeći govor mržnje. Dakle, obe strane ne samo da ne gaje duh pomirenja među mlađim generacijama već i dodatno produbljuju animozitet. Nijedan od muzeja na Kosovu, ni na centralnom ni na lokalnom nivou, prilikom predstavljanja zločina tokom rata na Kosovu 1998/1999. godine ne obeležava sećanje na žrtve rata na Kosovu bez isticanja etničke pripadnosti, jezika, vere, roda, političke orijentacije ili slično. Način na koji su ovi događaji predstavljeni nije u čast žrtvama rata na Kosovu 1998/1999, ne služi ni kao obrazovno-informativno sredstvo za buduće generacije, niti kao informativno sredstvo za novinare, diplomate, političare, istraživače ili turiste.
Studija slučaja: Muzej porodice Beriša u Suvoj Reci
Nakon što su posmatrači OEBS-a napustili Suvu Reku 20. marta 1999. godine, a posebno nakon početka NATO bombardovanja protiv jugoslovenskih policijskih i vojnih snaga 24. marta 1999. godine, nasilje nad albanskim civilima se pojačalo. Tako su u podne 26. marta 1999. godine jugoslovenske policijske snage opkolile kuću Nedžata i Fatona Beriše, gde je OEBS boravio do nekoliko dana ranije; izvele sve članove porodice napolje i ispred kuće ubile pet muškaraca i jednu ženu. Ostale su prisilno oterali, međutim, kada su stigli do Tržnog centra, nekoliko desetina metara dalje od kuća Beriša, oko 40 članova ove porodice, uglavnom žene i deca, uvedeno je u restoran „Kalabrija“.
Potom su pripadnici srpske policije ispraznili automatsko oružje na civile koji su se nalazili u restoranu. Policija je otišla, ali se ubrzo vratila, verovatno zbog toga što su se čuli glasovi povređenih, te su ubacili i nekoliko granata. Kasnije su odlučili da utovare tela u kamion. Troje ljudi među ubijenima se pretvaralo da su mrtvi. Negde na pola puta do Prizrena, preživeli – Šureta Beriša, a za njom njena zaova Vjolca i njen šestogodišnji sin Gramoz – iskočili su iz kamiona. Meštani tog kraja u kom su pronađeni pružili su im medicinsku negu i brinuli o njima, a potom su im nekoliko nedelja kasnije pomogli da prebegnu u Albaniju.
Policija je zakopala tela masakriranih u kafeteriji „Kalabrija“ u streljani Vojske Jugoslavije, u okolini Prizrena, poznatoj kao Kroni i Popit (Sveštenička česma). Međutim, početkom aprila 1999. godine radnici čistačkog preduzeća „Higijena“ iz Prizrena, po nalogu Ministarstva unutrašnjih poslova, ekshumirali su ih i prevezli u masovnu grobnicu u Batajnici, u Srbiji, odakle je nekoliko njih ekshumirano 2001. godine.
Prema podacima FHP-a, 26. marta 1999. godine srpske policijske snage u Suvoj Reci ubile su ukupno 49 lica iz porodice Beriša. Od ubijenih, bila su 24 muškarca i 25 žena; 15 ih je bilo mlađe od 16 godina, a najmlađi od svih, Eron Beriša, imao je godinu dana; troje je bilo starije od 65 godina, a najstarija, Hatike Beriša, imala je 99 godina. Svi su bili Albanci. Do danas se 20 osoba iz masakrirane porodice Beriša nalazi na spisku nestalih.
Šureta Beriša, jedna od troje preživelih, svedočila je pred MKSJ protiv predsednika SRJ Slobodana Miloševića, a kasnije i protiv glavnih srpskih i jugoslovenskih političkih, vojnih i policijskih lidera. Tribunal je u jednoj presudi utvrdio da niko od žrtava tog masakra nije bio naoružan niti je učestvovao u oružanom sukobu, te da je jedini razlog za ubistvo taj što su bili kosovski Albanci.
Retko mesto sećanja na Kosovu
Ne znam ni za jedan drugi prostor gde su počinjeni ratni zločini ili zločini protiv čovečnosti na Kosovu 1998/1999 da je sačuvan i stavljen pod zaštitu ili staranje lokalnih ili centralnih državnih organa. Na sreću, zgrada restorana „Kalabrija“ je sačuvana kao nekada, sa svim oznakama koje svedoče o masakru nad porodicom Beriša, i stavljena je u vlasništvo Opštine Suva Reka, koja ju je preuredila u muzej pre nekoliko godina. Nedavno je, zahvaljujući finansijskoj podršci kompanije „Zlatni orao“ prostor konzerviran na 20. godišnjicu ovog masakra.
Imena svih ubijenih ispisana su u Muzeju stradalih porodice Beriša u Suvoj Reci. Tu su smešteni artefakti, uglavnom odevni predmeti masakriranih, pronađeni u njihovim grobovima na Kosovu i u Srbiji, kao i fotografije koje su uglavnom napravili članovi porodice tokom ekshumacija i ponovnih sahranjivanja. Iako je mnogo urađeno na zaštiti zgrade i svih obeležja u njoj, i na tome da se ceo prostor stavi u vlasništvo i konzervaciju opštine, ostaje još mnogo toga da se uradi.
Da bi muzej bio kompletan, bilo bi dobro da Opština Suva Reka i Ministarstvo kulture, omladine i sporta, u saradnji sa porodicom Beriša, sastave tim istražitelja ratnih zločina, istoričara, pravnika, psihologa, arhitekata, dizajnera, fotografa i tako dalje. Ovaj tim bi imao zadatak da od lokalnih, regionalnih i međunarodnih fotografa prikupi sve fotografije vezane za ovaj masakr; video materijale kosovskih, srpskih i međunarodnih televizija; novinske članke objavljene u lokalnim, regionalnim i međunarodnim novinama; izveštaje nevladinih organizacija za ljudska prava u zemlji, regionu i svetu, kao i odluke pravosudnih organa Tribunala za ratne zločine u Srbiji i Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu.
Masakr nad porodicom Beriša u restoranu „Kalabrija“ u Suvoj Reci gotovo je jedini za koji postoje presude pravosudnih organa u Beogradu i u Hagu, a ti podaci bi trebalo da budu predstavljeni u ovakvom muzeju. U februaru 2009. godine, MKSJ je van osnovane sumnje utvrdio da je za masakr u Suvoj Reci odgovoran i Sreten Lukić, komandant srpske policije na Kosovu 1998/1999, i osudio ga na 20 godina zatvora. Isto tako, u februaru 2011. godine, MKSJ je utvrdio da je Vlastimir Đorđević, načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije, kriv za ubistvo kosovskih Albanaca, između ostalog i u Suvoj Reci, te ga je zbog toga osudio na 27 godina zatvora. Dalje, 25. aprila 2006. godine Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji podiglo je optužnicu protiv osam srpskih policajaca za ovaj masakr. Nakon trogodišnjeg suđenja, Tribunal za ratne zločine u Beogradu proglasio je krivim četvoricu optuženih i osudio komandanta srpske policije u Suvoj Reci, Radojka Repanovića, na 20 godina, a trojicu srpskih policajaca Slađana Čukarića, Miroslava Petkovića i Milorada Nišavića na 20, 15 i 13 godina zatvora.
Takvi podaci stvaraju uslove za sveobuhvatan narativ o masakru u restoranu „Kalabrija“ u Suvoj Reci 26. marta 1999. Ovaj narativ treba da bude propraćen fotografijama, video snimcima i artefaktima, sve priređeno sa mnogo pažnje i profesionalizma. Takođe, ceo tekst, osim što postoji na albanskom i engleskom, treba da bude dostupan i na srpskom. Ne samo zato što je srpski zakonski službeni jezik na Kosovu već i zato što bi posetioci ovog muzeja, Srbi sa Kosova i iz Srbije, saznali šta se dešavalo na ovom prostoru.
Shkëlzen Gashi završio je osnovne studije na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Prištini i master iz demokratije i ljudskih prava na zajedničkom studijskom programu Univerziteta u Bolonji i Sarajevu. Autor je brojnih publikacija (knjiga i članaka). Godine 2010. objavio je neovlašćenu biografiju Adema Demačija (dostupnu na engleskom), koji je u jugoslovenskim zatvorima proveo 28 godina. U poslednje vreme objavio je brojne članke o predstavljanju istorije Kosova u udžbenicima iz istorije na Kosovu, u Albaniji, Srbiji, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. Trenutno piše biografiju o Ibrahimu Rugovi, vođi Albanaca na Kosovu od 1989. do 2006.
