Postdiplomska škola društvenih nauka, Poljska akademija nauka
Kako bi bolje razumeo događaje u Makedoniji neposredno pre i tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, čitaocu će koristiti kratak pregled osamdesetih godina u Makedoniji i, pomalo aistorijski, naredne decenije, devedesetih. Počevši od potonje, i kritične tačke 1991. godine, uobičajeno je shvatanje da je Republika Makedonija – danas Severna Makedonija, nekadašnja najjužnija federalna jugoslovenska republika – bila i jedina koja je izbegla oružani sukob tokom devedesetih, i samim tim se, kao takva, često naziva „oazom mira“ devedesetih godina na Balkanu. Prvi pluralistički makedonski parlament – rezultat tzv. makedonskog proleća krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, koje je detaljnije opisano u nastavku teksta – izglasao je Deklaraciju nezavisnosti u januaru 1991. godine, a nakon toga zakazao referendum o nezavisnosti za 8. septembar iste godine. Uspešni plebiscit – u kojem je 95 odsto glasača odabralo nezavisnu i suverenu Makedoniju (sa „pravom da se u budućnosti priključi potencijalnom savezu jugoslovenskih država“), ustav iz novembra 1991. godine, povećano prisustvo međunarodne zajednice u državi, kao i učešće Kira Gligorova – veterana iz Drugog svetskog rata, člana makedonske privremene ratne vlade, dugogodišnjeg funkcionera u Beogradu i prvog predsednika postjugoslovenske Makedonije – raskrčili su put ka dogovoru o mirnom povlačenju dominantno srpske Jugoslovenske narodne armije s makedonske teritorije i daljoj demokratizaciji sada suverene države Makedonije. Dogovor Gligorov – Milošević bio je završen u februaru 1992, a jugoslovenska vojska se povukla u februaru i martu iste godine: to je bio ključni događaj u smirivanju tenzija oko Makedonije tokom ratova i raspada Jugoslavije.[1]
Međutim, sklop internih sociopolitičkih problema i međunarodnih prilika – koje su nesporno obeležile devedesete u Makedoniji – doveo je u pitanje samo postojanje i eventualnu budućnost nove postjugoslovenske države: inter alia, jednoglasni mediji, osporavana privatizacija, sporost stranih ulaganja i razvoj unutarnjih etničkih tenzija, ali i grčko odbijanje da prizna naziv države Makedonije, zatim i grčki embargo 1994. godine, kao i sve veća kriza na susednom Kosovu (1995-1999). Svi ovi događaji su ozbiljno potresli ontološku sigurnost građana Makedonije tokom devedesetih. Jedna edicija koju je objavio Institut za otvoreno društvo Makedonije – objavljena 2001. godine pod nazivom Makedonija 1989-1999 – nudi interesantnu perspektivu pomenutih događaja. Naime, urednici izdanja pitali su autore – tada najprominentnije makedonske političare, ekonomiste i biznismene – „zašto se Makedonci osećaju nesigurno“, i svi objavljeni članci nudili su potvrdne odgovore i nabrajali različite razloge za ovo osećanje nesigurnosti.[2] Najpre, „osetljivi međuetnički balans i delikatni politički odnosi“[3] u državi eskalirali su 2001. godine u sedmomesečni oružani sukob po etničkoj liniji: između snaga Makedonske vojske i etnički albanskih pobunjenika. Ova pobuna nije prerasla u otvoreni građanski rat, već je bila rešena takozvanim Ohridskim sporazumom – mirovnim sporazumom koji je izmenio multietnički identitet države i dublje institucionalizovao prava etničkih manjina.
Većina gore navedenih događaja bila je posledica makedonskih osamdesetih. Decenija koja je usledila nakon Titove smrti bila je vrhunac „slabosti ekonomskog razvoja“[4] ove republike, sa rastom nezaposlenosti i stranim i domaćim dugovanjima – ali i period propadanja međuetničkih odnosa u Makedoniji. Često se u akademskoj literaturi preskače odluka, donesena krajem osamdesetih, da se u Makedoniji suspenduje član 49 Ustava Jugoslavije iz 1974. godine, koji je definisao Makedoniju kao nacionalnu državu Makedonaca i državu za albanske, turske i druge nacionalnosti. Tu je rad Slavka Milosavlevskog posebno važan: kao profesor sociologije i član takozvanog liberalnog krila Saveza komunista Makedonije tokom šezdesetih i sedamdesetih bio je među prvima koji je ukazivao na nekonzistentne, konzervativne i čak nacionalističke politike vladajućih elita Makedonije tokom osamdesetih godina prošlog veka.[5]
Niz događaja koji su usledili nakon Desetog kongresa Saveza komunista Makedonije treba gledati sa ovom pozadinom u vidu: paralelno sa padom Berlinskog zida, usponom Miloševića i nemirima u tada susednoj Rumuniji, vladajuća partija u socijalističkoj Makedoniji glasala je kasne 1989. godine za promenu takozvane dogmatske elite i dovela na čelo novu generaciju političara, čime je temeljno promenila politički kurs partije i države. Ono što je sledilo bio je niz strukturalnih reformi nalik na glasnost, koje su omogućile politički pluralizam (isprva unutar Saveza komunista Makedonije, a na nivou države od rane 1990. godine), demokratske izbore (koji su održani 11. novembra 1990. i završeni u decembru iste godine, nakon tri izborna kruga, a prva postjugoslovenska, ekspertska vlada ustoličila se 20. marta naredne godine) i referendum o nezavisnosti (koji je izglasan u makedonskom parlamentu u avgustu 1991. godine, ubrzo nakon početka vojnih aktivnosti u ostatku Jugoslavije).[6]
Antiratni putevi bekstva
Antiratni diskurs, aktivizam i politike krajem osamdesetih i ranih devedesetih godina u Makedoniji mogu se opisati kao pojava koja je dominantno došla „odozgo“, kao projekat elita. Dve glavne putanje se mogu identifikovati u ovom smislu. Prvo, u pitanju je još jedno opšte mesto da su visokoprofilni makedonski političari pokušavali da pregovaraju ili čak da reše rastuće nacionalističke tenzije unutar jugoslovenskih državnih organa i struktura. Hronološki gledano, mogu se pomenuti aktivnosti Vasila Tupurkovskog – profesora međunarodnog prava i člana jugoslovenskog Predsedništva krajem osamdesetih godina – koji se, zajedno sa svojim kolegom iz Bosne i Hercegovine Bogićem Bogićevićem, postavljao kao „pregovarač odnosno arbitar“ između procentralističkog (Srbija, Crna Gora) i prodecentralističkog (Hrvatska, Slovenija) tabora u ranim danima oružanih sukoba u Hrvatskoj i Sloveniji.[7] Tupurkovski je takođe bio među onim članovima Predsedništva koji su se protivili Miloševićevim pritiscima da se onesposobi ovo kolektivno izvršno telo i da on preuzme kompletnu kontrolu nad Jugoslovenskom narodnom armijom u martu 1991. godine.[8]
Samo par meseci kasnije, u maju 1991, makedonski predsednik Kiro Gligorov je, zajedno sa Alijom Izetbegovićem, tada predsednikom Predsedništva Bosne i Hercegovine, predložio projekat preuređenja Jugoslavije grupi takozvane evropske „dvanaestorice“ predvođene predsednikom Evropske komisije Žakom Delorom. Ova inicijativa nastala je nakon serije predsedničkih sastanaka na kojima su Gligorov i Izetbegović „držali medijativne pozicije“.[9] Zasnovana na principu 2+2+2, takozvana platforma Gligorov – Izetbegović pretpostavljala je asimetričnu federaciju kao način da se izbegne raspad Jugoslavije, ili kao, kako kaže Miša Gleni, „jedino rešenje jugoslovenske krize koje se moglo završiti mirom“.[10]
Više autora se slaže u vezi s razlozima za ove korake koje su preuzeli makedonski političari i politička elita: jugoslovenska federacija je bila ta koja je pomogla da se završi izgradnja makedonske nacije i države posle Drugog svetskog rata, ona je bila ta koja je pazila na nju u njenim bilateralnim sukobima oko istorije i sećanja, i vodila je kroz komplikovane međuetničke odnose.[11] Samim tim, nije iznenađujuće što su građani Makedonije – dominantno makedonskog etniciteta – videli nacionalni (makedonski) i nadnacionalni (jugoslovenski) identitet kao komplementarne krajem osamdesetih godina. Ljubica Spaskovska, u svojoj seminalnoj knjizi The Last Yugoslav Generation: the Rethinking of Youth Politics and Cultures in Late Socialism, fino ukazuje da su, iako su mladi Jugosloveni imali „fundamentalnu veru u jugoslovenski projekat“ tokom osamdesetih godina, makedonski građani bili ti koji su imali najveći procenat potvrdnih odgovora na sledeći iskaz Jugoslovenskog programa za istraživanje omladine: „Osećanja pripadanja Jugoslaviji i pripadanja mom narodu nisu ista, ali su mi oba važna“ (69 odsto, a jugoslovenski prosek bio je 61 odsto).[12] Na sličan način, upravo će u Makedoniji (i u Bosni i Hercegovini) jedina „panjugoslovenska neetnička politička opcija“ – Savez reformskih snaga Jugoslavije, koji je predvodio poslednji jugoslovenski premijer Ante Marković – osvojiti značajan broj glasova 1990. godine.[13]
Sličan razvoj događaja može se primetiti i kod nečega što se grubo može definisati kao embrion civilnog društva postjugoslovenske Makedonije. Ana Dević, na primer, ističe stvaranje Makedonskog foruma za slobodu informisanja i demokratiju u Skoplju 1991. godine, grupe koja je bila priklonjena Markovićevoj partiji i Gligorovu, kao „centra za diskusiju i sastanke nenacionalističkih intelektualaca“. Takođe je izdvojila nedeljnik Puls, uz Forum, kao još jednu platformu koja je okupila mlađu grupu javnih intelektualaca na jednom mestu, a koja je, sa druge strane, bila sposobna da „razvija i promoviše pravne koordinate za multietničku Makedoniju, fokusirajući se na kritiku pokušaja makedonskih nacionalističkih stranaka da zadiru u kulturnu autonomiju albanskog stanovništva Makedonije“.[14]
Prvi demokratski izbori i platforme opisane gore ilustrativni su i ako govorimo o onoj drugoj trajektoriji: pokušaju da se spreči građanski rat po etničkoj i religijskoj osnovi u Makedoniji. Sukob „oko bazične ideje iza koncepta državnosti“ koji se razbuktao ranih devedesetih između makedonskih i albanskih elita doveo je do bojkota glasanja za novi ustav, kao i bojkota popisa makedonskih Albanaca,[15] a kulminirao je tokom političkih kampanja 1990. godine, kada su nacionalističke tenzije eskalirale gotovo do oružanih sukoba. Još jednom, postupci elita i socijalističko nasleđe političke reprezentacije – uz prisustvo međunarodne zajednice – bili su ti koji su pomogli da se prevaziđu tenzije sa početka devedesetih: iako su predstavnici „etničkih manjina“ imali udela u radnim grupama koje su sastavljale novi ustav, sprovodile cenzus i nekolicinu najoštrije osporavanih zakona,[16] odluka etničko albanske Partije za demokratski prosperitet da učestvuje u koalicionoj vladi 1992. bila je „ključna za stabilnost Republike Makedonije“ i samim tim je legitimizovala prvu vlast u njenoj demokratskoj istoriji.[17]
Posledice
Koji su danas dominantni politički narativi o makedonskim osamdesetim i devedesetim godinama prošlog veka? Kratak pregled komemorativnih diskursa i aktivnosti otkriće nam glavne struje i predložiti, na kraju, i agendu za dalje istraživanje. S jedne strane, iako se 8. septembar naširoko slavi kao državni praznik u postjugoslovenskoj Makedoniji, taj praznik je ostao gotovo ekskluzivan za etničko makedonski tabor, još od ranih devedesetih: uglavnom kao način da se ponovo legitimizuje etničko makedonski identitet.[18] Iako je poslednja zvanična komemoracija pre pandemije, održana 2019. godine, bila obeležena pokušajem da se komemorativna paradigma 8. septembra promeni – glavni događaj bio je organizovan u formi „školjke“ na otvorenom u gradskom parku u Skoplju („otvaranje školjke“ bila je metafora iskorišćena kako bi se naglasila multietnička priroda događaja), i to pod sloganom (u množini!) „Boje nezavisnosti“ – pa ipak, govori održani 8. septembra 2020. godine reafirmisali su dominantne, post-2001-e narative o 8. septembru: rezultati referenduma o nezavisnosti predstavljeni su kao značajna tačka u istoriji izgradnje makedonske nacije i države, dok se razlozi bojkota tog plebiscita gotovo u potpunosti ignorišu, kao i uopšte atmosfera koja je vladala i pre i posle referenduma.
Sa druge strane, širi – i inkluzivniji – komemorativni stav povodom makedonskih kasnih osamdesetih i devedesetih u poslednje vreme guraju različiti zvanični i nezvanični akteri. Ovde vredi pomenuti seriju intervjua sa donosiocima odluka aktivnih tokom referenduma o nezavisnosti, koje je sprovela onlajn platforma Sakam da kažam sredinom 2010-ih.[19] Takvi intervjui ne pomažu samo u demokratizaciji diskursa o 8. septembru i ranim godinama makedonske suverenosti, već doprinose i deelitizaciji diskursa o jugoslovenskom antiratnom aktivizmu in toto – posebno s obzirom na to da su „istorije fokusirane na elite“ bile jedan od glavnih uzroka marginalizacije antiratnog aktivizma u novijim istraživanjima ratova u bivšoj Jugoslaviji.[20] Neki preliminarni rezultati već se mogu videti: u skorašnjoj komemoraciji Šaška Gešovskog – devetnaestogodišnjeg Makedonca koji je bio prva žrtva jugoslovenskih ratova i jedan od 54 Makedonca koji su poginuli kao vojnici Jugoslovenske narodne armije tokom devedesetih[21] – ali takođe i u sve većoj pažnji koju mediji posvećuju imenu Dragoljuba Bocinova, generala JNA rođenog u Makedoniji, koji je proveo 18 meseci u zatvoru zbog toga što je odbio da bombarduje Split, kasnije prvog šefa generalštaba Vojske Makedonije.[22] Ovi komemorativni događaji i sami nude platforme za dalju diskusiju i za bolje razumevanje kompleksnih dinamika antiratnih diskursa i praksi tokom osamdesetih i ranih devedesetih godina u Makedoniji.
Naum Trajanovski je doktorski kandidat iz sociologije na Fakultetu za društvena istraživanja na Institutu za filozofiju i sociologiju na Poljskoj akademiji nauka. Bio je projekt koordinator na Evropskoj mreži sećanja i solidarnosti (2017), i istraživač na Filozofskom fakultetu, Univerzitet Ćirila i Metodija, Skoplje (2018-2020). Njegova glavna akademska interesovanja uključuju politiku sećanja u Severnoj Makedoniji i sociološki prenos znanja 1960-ih u istočnoj Evropi. Autor je knjige na makedonskom jeziku pod nazivom Operacija Muzej: Muzej makedonske borbe i makedonske politike sećanja (Operacija Muzej: Muzej na makedonskata borba i makedonskata politika na sekjavanje; Skoplje: Templum, 2020).
[1] Gligorov pominje dve zanimljive epizode iz kasne 1990. godine u svojim memoarima: postojao je organizovani pokušaj da se napadne štab Jugoslovenske narodne armije u Skoplju, koji je predvodila grupa desničarskih političkih aktivista, a koji je, po Gligorovu, njegov kabinet sprečio u poslednjem trenutku; Gligorov se takođe plašio vojnog puča tokom povlačenja jugoslovenske vojske iz Makedonije, tako da je, u jednom trenutku, lično snimio i intervju – koji je trebalo emitovati samo ukoliko on bude bio uhapšen – u kojem je pozvao građane Makedonije na nenasilni, mirni otpor protiv pučista. Više u: Kiro Gligorov, Makedonija e sè što imame (Skopje: Kultura, 2002), 189-190.
[2] Više u: Fani Karanfilova-Panovska (ed.), Makedonija 1989-1999 (Skopje: Institut otvoreno opštestvo, 2001).
[3] Ljubica Spaskovska, “Macedonia’s Nationals, Minorities and Refugees in the Post-Communist Labyrinths of Citizenship”, University of Edinburgh Working Paper Series (2010/05), 2.
[4] Ljubica Jančeva i Aleksandar Litovski, “Makedonija i Makedonci u Jugoslaviji”, u: Jugoslavija u istorijskoj perspektivi, ur. Latinka Perović et al. (Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava, 2017), 179-180. Vidi takođe: Misha Glenny, “The Macedonian Question” u: International Perspectives on the Yugoslav Conflict, ur. Alex Danchev i Thomas Halverson (London – New York: Macmillan – St. Martin’s Press, 1996), 134-147.
[5] Vidi njegove monografije Dvete lica na sobitljata (Skopje: Zumpres, 1996); Istočna Evropa pomeǵu egalitarizmot i demokratijata (Skopje: IP Ljuboten, 1993), 133-179; i Makedonski kontroverzi 1990-2003 (Skopje: IP Ljuboten, 2004), 9-98. Vidi takođe njegovo izdanje (sa kourednikom Mirčeom Tomovskim), pod nazivom Albancite vo Republika Makedonija 1945-1995: Legislativa, politička dokumentacija, statistika (Skopje: NIP Studentski zbor, 1997).
[6] Više o sledu događaja u Makedoniji od 1989. do 1991. godine u: Katerina Blaževska, “Deset godini makedonski pluralizam” u Makedonija 1989-1999, ur. Fani Karanfilova-Panovska (Skopje: Institut otvoreno opštestvo, 2001), 121-132.
[7] Više u: Ljubica Spaskovska, “Landscapes of Resistance, Hope and Loss: Yugoslav Supra-Nationalism and Anti-Nationalism” u: Resisting the Evil: [Post-]Yugoslav Anti-War Contention, ur. Bojan Bilic i Vesna Jankovic (Baden-Baden: Nomos, 2012), 37-62.
[8] Blaine Harden, “Yugoslav Political Turmoil Broadens”, The Washington Post, 19. mart 1991.
[9] Spaskovska, “Landscapes of Resistance”, 46.
[10] Misha Glenny, The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War (London – New York: Penguin Books, 1992), 153. Vidi takođe: Vera Katz, “A Platform on the Future Yugoslav Community (Izetbegovic-Gligorov Plan): A View from the Perspective of Bosnia and Herzegovina”, Politeja 30:4 (2014): 191-210; i Adrianne Rubeli, “Threats to Sovereignty: The Case of Macedonia in the 1990’s” u: A Captured Moment in Time, ur. Adrianne Rubeli i Nina Vucenik (Vienna: IWM, 2000), 1-15.
[11] Za pregled, vidi: Naum Trajanovski, Operacijata Muzej: Muzejot na makedonskata borba i makedonskata politika na seḱavanje (Skopje: Templum, 2020).
[12] Ljubica Spaskovska, The last Yugoslav generation: The rethinking of youth politics and cultures in late socialism (Manchester: Manchester University Press), 92-97.
[13] Spaskovska, “Landscapes of Resistance”, 46.
[14] Ana Devic, “Anti-War Initiatives and the Un-Making of Civic Identities in the Former Yugoslav Republics”, Journal of Historical Sociology 10:2 (1997), 138.
[15] Zhidas Daskalovski, “Democratic consolidation and the ‘stateness’ problem: The case of Macedonia”. Global Review of Ethnopolitics 3:2 (2004), 52.
[16] Gejl Stouks takođe napominje da je Makedonija bila jedina postkomunistička država u istočnoj Evropi koja je imala multietnički kabinet pre kraja 1992. godine u svojoj knjizi The Walls Came Tumbling Down: The Collapse of Communism in Eastern Europe (Oxford – New York: Oxford University Press, 1993), 252.
[17] Teuta Arifi, “Bezbednosta na zborot” u: Makedonija 1989-1999, ur. Fani Karanfilova-Panovska (Skopje: Institut otvoreno opštestvo, 2001), 137-143.
[18] Štaviše, Aida A. Hozić je 2014. godine primetila da je nedostatak komemorativnih narativa o raspadu Jugoslavije u Makedoniji – u poređenju sa komemoracijama širih događaja u centralnoj i istočnoj Evropi 1989. godine – blisko u vezi sa nedostatkom jasne promene režima iz komunističkog u postkomunistički u Makedoniji. Više u njenom poglavlju: “It Happened Elsewhere: Remembering 1989 in the Former Yugoslavia” u: Twenty Years After Communism: The Politics of Memory and Commemoration, ur. Michael Bernhard i Jan Kubik (Oxford – New York: Oxford University Press, 2014), 149-151.
[19] Projekat pod nazivom 25 godina nezavisnosti predstavio je intervjue sa, inter alia, organizatorima postreferendumske ceremonije, makedonskim političarima albanske nacionalnosti i prvim koordinatorom
[20] Više u: Bojan Bilić, “(Post-)Yugoslav Anti-War Engagement: A Research Topic Awaiting Attention”, Filozofija i društvo 4 (2011), 83-84.
[21] Sinisa Jakov Marusic, “North Macedonia Commemorates Soldiers Killed in Yugoslav Wars”, BalkanInsight, November 15, 2019.
[22] Vidi, na primer: “Trenerot na MZT Skopje Nazor go poseti grobot na general Bocinov”, Sloboden pečat, 25. maj 2017.
