Kada se dogode ratovi u svetu, poput ovog u Ukrajini, podsete nas, stanovnike Balkanskog poluostrva, na našu istoriju i nesreće koje svaka generacija mora da trpi vekovima. Postoje spomenici širom regiona, ali i ruševine, koji nas svakodnevno podsećaju na sukobe koji su se ovde dogodili. Skoro da nema porodice u širem smislu reči koja nije imala bar jednog člana stradalog u ratovima.

Iako su ratovi često počinjali iz ekonomskih razloga, u našem regionu ovi ratovi među susedima eskalirali su u ubijanje najbližih, rođaka, ljudi koji su do juče bili prijatelji, što je stvorilo ogromnu mržnju, koja je kasnije trajala decenijama. Ima porodica koje i dalje ne znaju gde su im bližnji, koji i dalje nisu pronađeni, umrli. Takve porodične istorije u kontekstu ratova prerastaju u porodične mitove, ili tabue. Kasnije, ovi mitovi pokreću lokalni sistem vrednosti za tolerisanje ratova, uništenje i nanošenje bola neprijateljskoj strani.

Zbog uticaja na celokupni život izazivali su česta takozvana redefinisanja sistema vrednosti. Dramatična promena u svakodnevnom životu stanovnika, promene u njihovim dnevnim rutinama i promovisanje ideja koje su često inspirisane nacionalističkim pokretima kao odgovor na druge, koji su se takođe slično ponašali, izazvala je radikalizaciju kod skoro svih učesnika. U tim uslovima pojavljuju se razne vođe koje artikulišu potrebe stanovnika. Međutim, začuđujuća činjenica je da zapravo ogromna većina populacije nije osećala potrebu za ubijanjem i uništavanjem. Ideologija koja motiviše populaciju verovatno promoviše pravce i potrebe koje se kroz razne medije predstavljaju kao potrebe samog stanovništva. Odbrana od drugog, borba za više vrednosti obično su utkane u skoro sve predratne ideologije. Tako, da bi odbranili svoje stanovništvo, vođe predvode svoje etničke grupe u okrivljavanju drugih i na taj način im stanovnici omogućuju autokratsko vođstvo dok ne ostvare dominaciju koja se završava diktaturom. Takva diktatura, da bi duže trajala, proizvodi i spoljašnje i unutrašnje neprijatelje. Pa je onda normalno da neprijatelj izaziva negativna osećanja, koja doživljavaju sopstvenu katarzu u „uzimanju nečega“.
Ali šta se onda događa sa normalnim, običnim ljudima, koji nisu ni želeli niti su imali potrebu za ratom, niti su ga izazvali? Šta se događa u njihovim glavama? Kakvo je njihovo ponašanje u odnosu na rat? Kako se osećaju?

Ratovima koji traju dominiraju dva osnovna osećanja većeg intenziteta i specifičnog stanja svesti. To su STRAH i BES. Nastanak ovih osećanja javlja se postepeno. Pre početka samog rata propagandna mašinerija je usmerena ka izazivanju frustracije, a potom bes koji eskalira u gnev i mržnju. Zanimljivo je da propagandna mašinerija koju kontrolišu elite izaziva specifičan način percepcije i zaključivanja koji sadrže mnoge iluzije i predrasude. Ona takođe proizvodi i osećaj svemoći i neuništivosti. Elite koje izazivaju rat iz svojih razloga imaju iluziju (sa pravom) da rat neće uticati na njih. Jer rat je sinonim za bol i smrt, koji izazivaju strah i mučninu kod svake normalne osobe, i nije jednostavno za jedno stanovništvo da želi rat. Kada obični ljudi imaju mržnju i bes prema „drugima“, postepeno kroz uticaj društva i medija, prema potrebama elita, primaju informacije o „činjenicama“ da će „neprijatelj“ uzeti ono što je njihovo, da će im oduzeti svakodnevni život i ugroziti bezbednost njihovih najmilijih.

To znači da sve ovo izaziva strah u trenucima izloženosti. Na duže staze, to dovodi do povećanja anksioznosti i nervoze među stanovništvom. Ljudi ne žele da osećaju strah, već pokušavaju da ga prevaziđu. Najčešći način da se strah prevaziđe je da se negira ili potiskuje. Ovo su disfunkcionalni načini suočavanja sa strahom. Takođe, kada ljudi osećaju strah a ne mogu da ga ignorišu, oni ga uglavnom zamene za neko drugo osećanje. Na primer, kada se neko plaši, postaje sve više besan. Ili, kada se neko plaši, manifestuje neosnovanu radost i raspoloženje koje liči na euforiju. Ovaj metod je disfunkcionalan, ali je gotovo nesvestan.

Deca prevazilaze strah kada nešto razumeju, kada se osećaju zaštićeno i kada imaju osećanje ljubavi i pripadanja. Dakle, priče koje im odrasli pričaju u bezbednoj atmosferi, mašta i kontakt im omogućavaju da umanje strah na nivo koji ih ne inhibira. Razni simboli mogu da se razviju u vezi sa strahom u detinjstvu, poput veštica, čudovišta, vila, čarobnjaka, koji ili ohrabruju ili umanjuju osećaj straha. Slično je i kod odraslih. Ali umesto vila i bajki oni imaju drugačije priče, lažne vesti i propagandu. Simboli su usađeni u karaktere koji predstavljaju zlo i one koji predstavljaju dobro. Pogodite ko je najgori karakter u svetu sada? Između 1940. i 1945. imamo konsenzus oko toga ko je bio glavni zlikovac (odnosno zlikovci).
Odrasli (ali i većina dece) teže da izbegavaju ono što ih plaši, teže da se odbrane, a najbolja odbrana je uništenje izvora straha. Pa tako, kao stolica za ljuljanje, porast straha izaziva opšte pokretanje emocija koje dovodi do mržnje prema izvoru straha, koje dovodi do porasta besa, pa gneva i srdžbe. Onda, najčešće, strah (ako nije potpuno inhibiran) biva zamenjen besom. Na nivou grupe, oni koji se plaše udružuju se kako bi se ujedinili i time osećali pripadnost, a u tim okolnostima bi se onda osećali manje uplašeno. Na nivou grupe, mnogo brže i bez mnogo logike i provere činjenica, mržnja prema onome što plaši grupu lako prekipi, što dalje eskalira u bes i potrebu da se eliminiše izvor straha. Zato, kada počnu ratovi, kažu da prvo strada istina. Razumljivo, istina se oslanja na činjenice i logiku, a ratom intenzivno dominiraju i osećanja straha i besa. Dominantnost takvih osećanja i specifičan način selekcije informacija i činjenica koje su podržane iluzijama i predrasudama izazivaju specifičan način razumevanja i razmišljanja kod većine ljudi. Ovo se kroz referentni okvir transakcione analize kao teorije ličnosti naziva kontaminacijom. Česta dijagnoza identifikovana kod ljudi pogođenih ratom je posttraumatski stresni poremećaj. Jedna je od dijagnoza koje kod učesnika u ratu i onih koji su bili pogođeni ratom izazivaju osećaj „oživljavanja“ rata, iznova i iznova, iako je to prošlost. To dugoročno utiče na kvalitet njihovog života. Mišljenja, osećanja i društveni život su pogođeni.

Na primer, setio sam se intervjua koji sam radio za nedeljnik „Fokus“ 2001. godine, nakon vojnog sukoba u našoj zemlji. To je bila situacija u kojoj su sugrađani, motivisani različitim ideologijama, ušli u vojni sukob. Bilo je mrtvih i ranjenih ljudi i uništenih domova. Obe strane u konfliktu su mislile da imaju pravo da uđu u okršaj i obe strane su podržavale svoje vojnike i svoje gubitke. Sa jedne strane smo imali zvaničnu državu, a sa druge ljude koji pripadaju jednoj etničkoj zajednici. Ali, kako se svi ratovi završavaju, ovaj takozvani vojni sukob okončan je sporazumom. Na sreću svih učesnika. Ali tu je bila i amnestija koja je usledila mesecima nakon sukoba. Onda sam to kritikovao. Ne kažem da amnestije ne treba da bude, već da je to bilo prebrzo, što je kod jedne populacije ljudi prekinulo prirodni proces, svojstven ljudima, da mogu da žale za gubicima. Ti ljudi koji su prolazili kroz taj proces, koji obično ima sedam faza i traje godinu dana, bili su suočeni sa amnestijom na pola puta do prežaljenja. Kada je pokajanje prekinuto, ono se vraća u svoje prvobitno stanje. Prvobitno stanje svakog žaljenja su negacija i bes. Tako je veliki deo stanovništva, uz državnu intervenciju, bio zaglavljen u prve dve faze. Nisu mogli da žale za svojim gubicima prirodnim tokom. Zbog toga sam dao naslov tekstu „Zarobljenici mržnje“.

Ipak, rat nije samo smrt i uništenje. On je društveno intenzivan fenomen koji, čak i kad se završi, ostavlja trag na ljudima daleko u budućnost. Takođe, ako je rat uticao na globalno stanovništvo, može da bude razlog za redefinisanje postojećih vrednosti, može da vodi ka ličnom otuđenju ljudi, što se vidi kroz ključni indikator – nedostatak empatije. Nažalost, trenutni rat u Ukrajini koji je uticao na milione ljudi verovatno neće biti poslednji. Uticaće na milione ljudi koji će se lično promeniti. A to će uticati na one koji su, uprkos tome što nisu učestvovali, svejedno svedočili i izazvaće specifičan način shvatanja i razvoja dveju najjačih emocija – straha i besa.

Stanislav Petkovski – Sašo iz Skoplja je specijalista kliničke psihologije, CTA transakcioni analitičar i porodični sistemski terapeut. Osnivač je i rukovodilac psihološkog savetovališta “Modus centar”. Jedan od osnivača i predsednik Udruženja za transakcionu analizu Makedonije i član Evropski (EATA) i Svetske Asocijacije (ITAA) za transakcionu analizu. Već 20 godina vodi grupne seminare na kojima učesnici mogu da uče i unaprede komunikacijske veštine.