Darko Dimitrijević pohađa kurs albanskog jezika, ali ipak naglašava da nije u stanju da tečno komunicira. Rođen je u Goraždevcu, selo sa srpskom većinom u opštini Peć. Od rata 1998-99, ovo je jedno od malobrojnih srpskih sela u ovom delu Kosova.

Tu se zaostavština prošlosti ne oseća samo u demografskom sastavu već i službenom korišćenju oba jezika: albanskog i srpskog. Dimitrijević je novinar, ali za razliku od njega, mnogi iz njegove generacije ne govore jezik jedan drugog.

On kaže da je Zakon  o upotrebi jezika samo jedan u niza zakona koji se ne poštuju na Kosovu. „Od javnih institucija dobijamo informacije i obaveštenja samo na albanskom“, iznosi Dimitrijević. „Povreda Zakona o upotrebi jezika dovodi do povrede drugih zakona i ljudskih prava“.

„Lingua franca“ [prim. prev. Zajednički jezik]

Krvavi raspad bivše Jugoslavije tokom poslednje decenije prošlog veka i uloga politike prema albanskom jeziku je odigrala značajnu ulogu u pokretanju međuetničkog sukoba. Sve do 1999. srpsko-hrvatski je bio prvi službeni jezik, postajući na neki način „lingua franca“, koji se je smatrao lingvističkim mostom među govornicima čiji su maternji jezici različiti.

Godine jugoslovenskog režima i rat 1998-99 su preokrenule ovu stvarnost ostavljajući za sobom zaostavštinu podela u oblikovanju korišćenja multilingvalizma na Kosovu. Albanski i srpski su službeni jezici od 2001, dok su turski i ostali jezici u opštinama u kojima prevladava stanovništvo iz drugih zajednica.

Jezičke podele na Balkanu su i dalje endemske i već dugo vremena simptom međuetničkih neprijateljstava, a povremeno i uzrok potpirivanja tih neprijateljstava.

Lindita Rugova, predavačica i dekanka Filološkog fakulteta na Univerzitetu u Prištini, kaže da je uticaj prošlosti i dalje veoma velik i da će biti potrebno dugo vremena dok ne splasnu tenzije.

„Prošli smo kroz nekoliko sistema i za mnoge ljude koji su propatili tokom rata će biti teško da nauče jezik jedni-drugih. Međutim, ove linije podele polaku nestaju“, kaže Rugova.

Daniel Duncan, predavač na Odeljenju za socio-lingvistiku na Univerzitetu u Nju kaslu u Velikoj Britaniji, koji je takođe studirao lingvističku politiku i prirodu korišćenja multilingvalizma i odnos između jezika i identiteta u bivšoj Jugoslaviji, navodi da se u ovom prostoru prošlost u velikoj meri oslanja na multilingvalizam.

„U široj perspektivi, lingvistička politika i upotreba službenih jezika su povezani sa socijalnom, kulturnom i političkom kohezijom. Jezici na Kosovu takođe označavaju te periode, ustanak i kretanje ka sukobu“, kaže Duncan.

„Ove promene su se bavile time koja je grupa prevladavala na Kosovu u to vreme. Kada je Srbija konsolidovala svoju kontrolu nad Kosovom, krajem 1980-ih na primer, albanski je izbačen iz institucija“, dodaje on.

Status albanskog i srpskog i kako su se odnosili jedan prema drugom tokom godina se je promenio u velikoj meri. Rugova navodi da kada dve ili tri zajednice žive unutar istog prostora, neophodno je da komuniciraju i poznaju jezik jedni-drugih.

„Pored suživota, kako možete na odgovarajući način da studirate balkanski jezik ako ne poznajete jezike koji vas okružuju“, dodaje ona.

Socio-lingvistički izazovi

Jezik je jedan od alata koji se na Balkanu koristi kako bi se podelile grupe jer su etnička pripadnost i nacionalnost većinom povezani sa jezicima.

Sejdi Gashi, naučnik koji se bavi albanologijom, objašnjava da će na Kosovu, gde je lingvistička praksa decenijama bila takva da govornicima albanskog nije omogućavano pravo da slobodno koriste svoj maternji jezik i da je albanski imao ne-afirmativan status, biti potrebno više vremena da se ispravi šteta.

„Tok stvaranja političkog i kulturnog identiteta balkanskih naroda se karakterizuje sukobom oko projekata koji su imali za cilj izmišljanje država, granica koje bi se poklopile sa stanovništvom i homogenim nacionalnim identitetom“, kaže on.

Arta Pllana, koordinatorka za komunikaciju u Kancelariji poverenika za jezike u Vladi Kosova kaže da se korišćenje dva jezika na službenom nivou i dalje suočava sa izazovima. „Istorijske i političke okolnosti, rat i promene do kojih je došlo, sa mlađim generacijama koje sve manje govore srpski, je rezultovalo krizom za prevodiocima“, kaže Pllana.

„Međutim, u meri koliko zakon dozvoljava, mi ulažemo napore da umanjimo probleme i gurnemo napred poštovanje zakonskih obaveza“, dodaje ona.

Balkanistika je novi program koji će uskoro, po prvi put biti lansiran pod pokroviteljstvom Filološkog fakulteta Univerziteta u Prištini, a za koji se Kancelarija poverenika za jezike nada da će smanjiti jaz u pogledu profesionalnih prevodilaca.

Dekanka Rugova kaže da će se pored prevoda na ovom programu učiti albanski i srpski i da će stvoriti nov most za komunikaciju među zajednicama. U pogledu lingvističke pedagogije, Rugova dodaje da se multilingvalizam zemlje može videti kao model multilingvalizma, ali ne i suživota u potpunosti.

Duncan politike promovisanja pozitivnih jezičkih prava i stavljanja naglaska na dva jezika smatra sredstvom za izbegavanje tenzija. „Ovim se smanjuje osećanje isključenja jedne etničke grupe i mere do koje se povezanost sa jednom grupom smatra važnom za njen identitet“, kaže on.

Već više od tri decenije nije ulagano puno napora u prevazilaženju hijerarhije između lingvističkih grupa i stvaranja jednakijih odnosa, dok na Kosovu i dalje postoje dva paralelna obrazovna sistema koja hrane podele. „Uravnotežen bilingvalizam takođe šalje poruku da zemlja kao što je Kosovo, koja je po zakonu multikulturalna, i u praksi stvarno teži da postane takva“.

Preveo Bruno Neziraj