Izvor: recom.link

Namerna priča o slučajnom posetiocu

Fond za humanitarno pravo od 1999. godine sistematski izveštava o napretku procesa uspostavljanja tranzicione pravde u Srbiji. Najnoviji, peti po redu izveštaj „Tranziciona pravda u Srbiji u periodu od 2013. do 2015. godine“ pruža uvid u dostignuća i probleme u oblasti procesuiranja ratnih zločina pred sudovima u Srbiji, pružanja reparacija žrtvama, utvrđivanja istine i prihvatanja odgovornosti za nedela iz prošlosti, te reformi institucija radi uklanjanja onih koji su odgovorni za zločine počinjene tokom oružanih sukoba 1990-ih godina.

„Višegodišnje praćenje napretka u uspostavljanju tranzicione pravde pokazuje da Srbija veoma sporo napreduje u primeni mehanizama tranzicione pravde u vezi sa kršenjima ljudskih prava tokom oružanih sukoba 1990-ih godina. Ključnu prepreku predstavlja nedostatak političke volje za sveobuhvatno, iskreno i institucionalizovano suočavanje sa nasleđem ratova iz 1990-ih godina. Nasuprot deklarativno iskazanoj posvećenosti predstavnika vlasti procesu pomirenja u regionu bivše Jugoslavije, konkretne mere za uspostavljanje tranzicione pravde uglavnom izostaju ili nemaju dovoljnu podršku političkih aktera. Retki primenjeni mehanizmi, poput suđenja za ratne zločine i potrage za nestalim osobama, rezultat su zahteva međunarodne zajednice, a u praksi su pod snažnim uticajem političke vlasti i ideoloških opredeljenja njenih nosilaca. Stvarni odnos predstavnika političke elite na vlasti prema potrebi uspostavljanja pravde u odnosu na zločine iz 1990-ih godina možda se najbolje ilustruje javnom podrškom osuđenim ratnim zločincima i pojedincima za koje postoje ozbiljne indicije da su bili umešani u ratne zločine“, navodi se u izveštaju.

Piše: Jelena Krstić

Pretpostavimo da među građanima sveta postoji jedna osoba znatiželjna da otkrije kako se Srbija danas, dvadeset godina od oružanih sukoba u kojima je igrala najvažniju ulogu, suočava sa njihovim nasleđem i svojom odgovornošću.

Ta bi se osoba susrela sa društvom indiferentnim prema stradanju svojih dojučerašnjih sugrađana, a veoma naklonjenim osuđenicima za ratne zločine. Prvo iznenađujuće otkriće našeg posetioca bilo bi da jedno postkonfliktno društvo stihijski umesto strateški procesuira počinioce ratnih zločina. Rezultat? Ukupno 46 kažnjenih počinilaca – pripadnika vojske, policije, paravojnih formacija i lokalnih struktura vlasti. Kažnjeni jesu, ali uz odmeravanje olakšavajućih okolnosti poput porodičnih prilika i starosne dobi, ali ne i otežavajućih poput surovosti koju su pri činjenju zločina ispoljili i nečovečnih postupaka u kojima su učestvovali. Opet, nisu kažnjeni svi. Jesu direktni počinioci, ali su planeri, inicijatori, organizatori i naredbodavci zločina, ne računajući one kažnjene u Hagu, ostali van dometa pravde.

Sudsko utvrđivanje njihove krivice je ponekad trajalo dovoljno dugo da žrtve izgube nadu da će pravda biti dostignuta. U jednom od takvih dugotrajnih slučajeva počinilac je nakon 15 godina suđenja osuđen minimalnom zatvorskom kaznom za ubistvo civila, kosovskog Albanca. Za veliki broj slučajeva, međutim, drugostepeni sud odluči da se moraju ponoviti, a onda se žrtve i svedoci iz njih povlače obeshrabreni, rezignirani i traumatizovani načinom na koji institucije u Srbiji razumeju krivičnu pravdu. Očevici i drugi svedoci koji mogu i žele da ispričaju okolnosti stradanja žrtava nailaze na osudu, ponekad i pretnje, od strane onih kojima je zadatak da im pruže sigurnost i zaštitu. Dok žrtve svedoče o svom stradanju optuženi im se smeju, vređaju ih i omalovažavaju, sud reaguje mlako ili nikako.

Predsednik države, premijer i ministri u vladi osuđenicima za ratne zločine upućuju pohvale i javnu podršku, a tužiocima pretnje. Znatiželjnom posetiocu bi verovatno čudno izgledalo i to što su žrtve za institucije nevidljive, iako ih ima nekoliko desetina hiljada. Naročito ih se ne tiču žrtve seksualnog nasilja, stradale od srpskih snaga bezbednosti, ili one stradale od drugih vojski van teritorije Srbije, članovi porodica nestalih osoba i žrtve sa psihičkim posledicama pretrpljenog nasilja. Kada traže priznanje i nadoknadu štete, institucije spremno pribegavaju kreativnom tumačenju zakona koje će omogućiti odbijanje zahteva ili dodeljivanje ponižavajuće novčane nadoknade.

Ima i trenutaka u kojima žrtve postaju važne. To se obično dešava prilikom godišnjica stradanja Srba, a retko, odnosno nikada kada treba obeležiti stradanje pripadnika drugih naroda. Godišnjica NATO bombardovanja ili Oluje okupi veliki broj ljutih i zabrinutih političara. Oni tada podržavaju inicijative da se podignu spomen-obeležja stradalim Srbima, a ne znaju ni koliko ih ima, kako se zovu niti kako su stradali. Kada se svečanosti završe, njihovi službenici nastavljaju sa svakodnevnim poslom onemogućavanja istih tih žrtava da dobiju status civilne žrtve rata koji im omogućava bar neku satisfakciju i skromnu materijalnu podršku od strane države.

Poseban razlog za čuđenje bi verovatno predstavljalo saznanje da građani Srbije i njihovi lideri ne mare za život tik pored masovnih grobnica i što im je još manje važno da odgovorni za njihovo stvaranje budu isterani iz institucija i kažnjeni. Ne smeta im ni što njihove nove komšije, izbegle iz ratnih područja, godinama lutaju u potrazi za informacijama o sudbini svojih nestalih majki, očeva i dece koje se nalaze i kriju u dokumentima srpskih institucija. Velika je mogućnost da bi ovaj posetilac u srpskoj vojsci i policiji, možda i na sastancima sa predstavnicima najvišeg zakonodavnog tela, upoznao učesnike nekih od najgorih zločina koji su počinjeni tokom rata u bivšoj Jugoslaviji. Verovatno bi se osećao neprijatno kada bi znao da ih politički lideri i institucije u kojima su zaposleni štite. Naš posetilac bi sasvim sigurno potpuno izgubio veru u deklarativnu rešenost ovdašnjih političara da se regionalno pomire kada bi kročio u školske klupe osmaka i srednjoškolaca. U njihovim knjigama bi mogao da pročita da su najveće žrtve proteklih ratova Srbi, da albanskih žrtava nema, dok su Hrvati i stanovnici BiH sami krivi za svoju sudbinu jer su želeli nezavisnost.

Tračak nade, ovog puta nama koji u takvom društvu živimo, daju akteri civilnog društva koji su odlučni u nameri da ne dozvole da se Srbija opusti u samoproklamovanoj ulozi regionalnog lidera već da tu poziciju iskoristi kako bi to uistinu postala, pre svega prihvatajući odgovornost za počinjene zločine, kažnjavanjem počinilaca u njenom dometu i poštovanjem svih žrtava. Civilno društvo glasno podseća na stradanje drugih naroda i odlučno zahteva utvrđivanje istine i kažnjavanje počinilaca. Dokumentuje sve stradale i nestale žrtve čija će se imena jednoga dana sa poštovanjem javno pročitati pred regionalnom komisijom za utvrđivanje istine o prošlosti i možda biti uklesana u mermer nekog novog spomenika koji će pamtiti stradanje svih žrtava.

Često su ove inicijative nailazile na razumevanje i podršku izvana, ali bez obuhvata koji bi omogućio celovito suočavanje sa prošlošću. Čini se da je ova podrška danas dragocenija više nego ikada, a ona se uglavnom svodi na birokratsko bodovanje. Srbija klizi u nekažnjivost i zaborav i svojih i tuđih žrtava. Uverenje da je dvadeset godina bilo sasvim dovoljno za raščišćavanje nasleđa nasilne prošlosti ili da kažnjavanje ponekog počinioca ispunjava svrhu pomirenja stvara iluziju da je postignuti mir dovoljan za zajedničku budućnost. Mi znamo da nije, a naš posetilac lako može zaključiti da ovde ne treba dolaziti, jer se ne zna kada će, iako se zna da sigurno hoće, osvanuti nove barikade, otvoriti se novi logori, kopati nove masovne grobnice u našem susedstvu i ponovo stradati više od sto hiljada nedužnih ljudi.

Autorka je outreach direktorka Fonda za humanitarno pravo