Izvor: rekom.link

Od 2. maja do 1. juna 2016. godine, Međunarodni centar za tranzicionu pravdu (International Center for Transitional Justice; ICTJ) održao je Internet debatu pod nazivom Da li negovanje kolektivnog sećanja na tešku prošlost otežava pomirenje?.

Piše: Luke David Bacigalupo

Memorijali žrtvama i rituali sećanja pojavljuju se u mnogim društvima koja su prošla kroz period nasilja. Oni služe kao spomen žrtvama, ali i kao mehanizam odvraćanja i garancija da greške prošlosti neće biti ponovljene. U drugim slučajevima istina ostaje zakopana pod izgovorom da bi istraživanje prošlosti samo dovelo do želje za osvetom i daljeg nasilja. Činovi pamćenja i očuvanja sećanja mogu biti zloupotrebljeni u političke svrhe, a mogu dovesti i do daljeg utvrđivanja društvenih podela; u takvoj situaciji je važno da ICTJ postavi pitanje o tome da li zaboravljanje prošlosti zaista predstavlja jedini korak napred na putu ka pomirenju. Centar je zato pozvao Specijalnog izvestioca Ujedinjenih nacija Pabla de Greiffa, inače velikog podržavaoca ideje o očuvanju sećanja kao sastavnom delu procesa pomirenja, da o tom pitanju tokom nekoliko nedelja raspravlja sa pojedincima kao što je, recimo, David Rieff, novinar čija nedavno objavljena knjiga U prilog zaboravljanju: istorijsko sećanje i njegove ironije sugeriše da negovanje sećanja zapravo može da spreči pomirenje. Pored njih, pozvano je još nekoliko učesnika da kroz ovu debatu predstave svoje poglede na sećanje i pomirenje, oslanjajući se na svoje specifično iskustvo u toj oblasti.

Marcie Mersky, programska direktorka ICTJ-a i moderatorka ove debate, otvorila je raspravu sledećim pitanjem: „Da li u društvima koja izlaze iz perioda nasilnog konflikta, u kojima jedni poriču prošlost dok je drugi potvrđuju, napori da se izgradi široka platforma za raspravu o prošlosti u kojoj bi učestvovale i žrtve zaista samo otežavaju pomirenje ili čak i vode u dalje sukobe?“

U svojim uvodnim zapažanjima Rieff je izneo tezu da postoje društva u kojima „sećanje ne primiruje, već samo priziva užase“ i da je u takvim okolnostima zaboravljanje možda neophodno za podsticanje pomirenja.

Sa druge strane, De Greiff je istakao da su metodi i ciljevi u pozadini komemorativnih činova zapravo ti koji određuju da li će njihov uticaj na čitav proces pomirenja biti štetan ili koristan, a ne akti održavanja sećanja sami po sebi. On je upozorio da „nepriznavanje povreda iz prošlosti ne samo da ne doprinosi pomirenju, već zapravo podstiče zloupotrebu prošlosti“ i u tom pogledu zagovara mehanizme tranzicione pravde kao način za objektivno prikupljanje činjenica, tvrdeći da se utvrđivanjem istine istovremeno sprečava i korišćenje prošlosti za opstrukciju pomirenja.

Sihem Bensedrine, predsedavajuća članica tunižanske Komisije za istinu i dostojanstvo takođe je iznela uvodna zapažanja. Ona sugeriše da su javni akti negovanja sećanja i komemoracije neophodni, jer čine sastavni deo procesa utvrđivanja odgovornosti za počinjene povrede ljudskih prava, uključujući i državnu. Pored toga, Bensedrine je iznela i tezu da javni komemorativni rituali predstavljaju garanciju države da se počinjeno nasilje neće ponoviti u budućnosti.

De Greiff je u svojoj replici dodao da je uvek dobro imati na raspolaganju istorijski zapis, odnosno svest o istoriji koja prikazuje naš kapacitet za nasilje, sugerišući da je svaka osoba građanin zajednice prava i da svi građani jedni drugima duguju priznanje i sećanje na stradanja koja su pretrpeli. Reiff, međutim, osporava tezu o „zajednici prava“, oslanjajući se na argument da su ljudska prava i međunarodno pravo samo subjektivne političke ideologije i da stoga ne nude nepristrasan način za očuvanje sećanja koji im pripisuje De Greiff.

Profesorka Elizabeth Oglesby sa Univerziteta Arizone iznela je argument da sama ideja da sećanje predstavlja nešto dobro u svetu nije široko prihvaćena, dovodeći time u pitanje Rieffovu tvrdnju da se negovanje sećanja uglavnom doživljava kao pozitivna stvar. Umesto toga, ona sugeriše da je sećanje često proizvod postojećih društvenih tenzija, naglašavajući značaj konteksta u kom se takvo sećanje gaji. Kao primer za to je poredila napore SAD da, u periodu nakon 11. septembra, svetu projektuju sliku o sebi kao žrtvi i borbu za očuvanje sećanja u Latinskoj Americi čiji se ciljevi obično ogledaju u pukim pokušajima da se „okrnji“ zvanični narativ koji ne priznaje masovnu represiju iz prošlosti tog regiona. Ona se složila sa De Greiffom da je utvrđivanje istine važno i da komisije za istinu žrtvama zaista mogu da pruže značajnu podršku, ali ne i sa njegovim viđenjem takvih komisija kao inherentno nepristrasnih. Njena teza je da svi projekti sećanja, uključujući i komisije za istinu, instrumentalizuju prošlost kako bi ostvarili određeni cilj i da zato sve apele da se prošlost zaboravi treba ispitivati podjednako pažljivo kao i pozive da se nešto pamti.

Gonzalo Sanchez Gomez, direktor Nacionalnog centra za istorijsko sećanje u Kolumbiji takođe je izneo određena neslaganja, naglasivši da su projekti u lokalnim zajednicama koji teže razvijanju odnosa među ljudima važniji za proces pomirenja od bilo kakvih masovnih komemorativnih rituala. Sa tim u vezi je dodao da je rad na očuvanju sećanja u Kolumbiji značajno doprineo rasvetljavanju umešanosti same države u počinjene povrede ljudskih prava, te da u tom smislu predstavlja dobar primer toga kako treba pristupiti rekonstrukciji državnih institucija koju vidi kao sastavni deo procesa pomirenja. Njegova teza je da sećanje zapravo primorava društvo da prizna konflikt kao svoj sastavni deo, odnosno da su društva koja ne rade na očuvanju svojih sećanja izložena većem riziku da ponovo skliznu u ciklus nasilja i osvete.

Iznoseći svoja zaključna zapažanja, moderatorka debate Marcie Mersky primetila je da Rieff nije objasnio „ko bi to tačno u ime celog društva uopšte mogao da donese odluku da je zaborav možda prihvatljivija opcija“. Ona smatra da je čitav tok rasprave demonstrirao da „zaborav nije ništa manje neutralan ili uslovljen odnosima moći i političkim implikacijama od sećanja“. Na kraju, Mersky je zaključila da se najveća neslaganja De Greiffa i Rieffa tiču uloge i validnosti celokupnog okvira ljudskih prava, sugerišući da bi tu temu trebalo dodatno istražiti tokom neke od budućih debata.

Rieff je u svojim zaključnim primedbama kritikovao De Greiffove ideje o „zajednici prava“ kao neosnovane s obzirom na to da međunarodno pravo, na kom počivaju i ljudska prava, u ovom trenutku prolazi kroz krizu legitimiteta. Izlaganje je završio rezimeom svog glavnog argumenta da „kolektivna sećanja nacije ili zajednice u određenim periodima postaju toliko otrovna, pristrasna i samoopravdavajuća da svi izgledi za izgradnju nekog humanijeg narativa o prošlosti deluju kao veoma slabi, maltene nikakvi“. „U takvim slučajevima, zaborav zarad sadašnjosti i budućnosti ili bar radikalno potiskivanje prošlosti u drugi plan deluju mi kao daleko bolji izbor“, zaključio je Rieff.

I De Greiff prihvata da ne postoji savršen metod za očuvanje sećanja koji bi bio u stanju da garantuje transparentnost, inkluzivnost i konačnost tumačenja prošlosti. Međutim, on smatra da su neki metodi ipak bolji od ostalih i da je uvek moguće ispuniti neke najosnovnije zadatke, poput objedinjavanja i organizovanja podataka o počinjenim povredama u arhive ili, recimo, omogućavanja žrtvama da direktno učestvuju u procesu pomirenja. „Za sve to nam nije potreban savršen prikaz događaja iz prošlosti, ali bi svakako trebalo da se potrudimo da dođemo do onog koji je najpouzdaniji“, zaključio je De Greiff.

U svom zaključnom izlaganju, profesorka Njujorške škole prava i autor brojnih radova o pomirenju Ruti Teitel navela je nedavnu posetu američkog predsednika Baracka Obame Hirošimi kao primer za to kako kolektivno sećanje može biti iskorišćeno za promociju liberalne politike i demokratije. Njena teza je da je svrha kojoj očuvanje kolektivnog sećanja služi u praksi uvek važnija od forme. Negovanje sećanja tako može biti iskorišćeno za promociju liberalnih demokratskih principa, ali i za propagiranje nasilja, upravo u zavisnosti od namera učesnika tog procesa.

Napomena: Fotografije spomenika Kozarac, Bosna i Hercegovina

Autor je diplomac Univerziteta Oxford sa magistratom iz oblasti jugoistočnih evropskih studija koji su mu zajedno dodelili Univerzitet u Gracu i Beogradski univerzitet. Trenutno je angažovan kao stažista na projektu REKOM