Prošlo je sedamdeset i pet godina od kada je svet rekao „nikada više”.  Nikada više neće biti sistematskog pokušaja da se uništi bilo koja etnička, nacionalna, rasna ili verska grupa.

Danas je 11. jul, dvadeset i osam godina nakon genocida u Srebrenici kada je 8 372 Bošnjaka ubijeno na području Srebrenice i okoline za svega nekoliko dana.

Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma preživeli su skoro odmah počeli da govore „nikome se ne ponovilo“.

Ova rečenica postala je jedan od slogana kojim se poručuje važnost suočavanja sa prošlošću i sprečavanja ponavljanja zločina. Međutim, da li se krećemo u pravom smeru? Dok pišem ovaj tekst, svet se suočava sa ratom, brojnim konfliktima i nasiljem u različitim delovima kao što su Ukrajina, Palestina, Iran i drugi. Ovi sukobi ukazuju na to da se ciklus nasilja i zločina i dalje ponavlja. Da li smo išta naučili iz prošlosti? Da li je obrazovanje bolje? Da li mediji izveštavaju bolje ili i dalje šire govor mržnje, targetiraju i dehumanizuju manjinske grupe? Da li su mladi naša budućnost?

„Opterećivanje” prošlošću i gledanje u budućnost

Tokom formalnog obrazovanja mladi u Srbiji ne uče o ratovima devedesetih, a i kada uče, često se naglašava jednostrana etno-nacionalistička perspektiva. Posledično, mladi su podložniji prihvatanju nacionalističkih narativa i ekstremističkih ideologija. Izabraće da čuvaju mural posvećen Ratku Mladiću koji se nalazi na ulgu Njegoševe i Alekse Nenadovića samo zato što su u medijima čuli da je on heroj koji je branio srpski narod. Izabraće da na tribinama skandiraju „Nož, žica, Srebrenica” zato što se „Mladić borio za Srbe”. Kada se u obrazovnim institucijama ne podstiče kritičko razmišljanje i ne govori o prošlosti, koja je duboko povezana sa sadašnjicom, onda se ostavlja prostor za radikalizaciju mladih i nasilje.

Pored negovorenja o prošlosti, određeni broj ljudi pita se i zašto uopšte „opterećivati” mlade prošlošću, tvrdeći da su oni mladi i da treba da gledaju u budućnost. Međutim, nije moguće zanemariti prošlost i njenu ulogu u oblikovanju društva. Jako je važno da mladi uče o genocidu u Srebrenici, jer bi im to omogućilo da razumeju mehanizme i procese koji dovode do genocida. Samim tim, počeli bi da razmišljaju o svojoj ulozi u društvu, ali i da razumeju da samo zato što se nešto desilo u prošlosti, ne znači da ne može da se ponovi i bili bi ohrabreni da se suprotstave mehanizmima i procesima koji dovode do genocida.

Takođe, učenje o genocidu u Srebrenici omogućilo bi mladima da identifikuju propagandu, dezinformacije i govor mržnje kada se govori o genocidu i kada se on koristi kao sredstvo u službi političkih ciljeva. Razumevanje prošlosti omogućava mladima da shvate važnost suočavanja s posledicama mržnje i politike zločina, te da razviju vrednosti poput poštovanja, solidarnosti i empatije.

Odgovornost medija u suočavanju sa prošlošću

Na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, najčešće TV Pink i TV Happy, često gostuju osuđeni ratni zločinci koji nastavljaju sa negiranjem zločina i promovisanjem politike koja je do tih zločina dovela. Ovakvim davanjem medijskog prostora onima koji su osuđeni za ratne zločine, njihova dela se legitimišu, a oni se integrišu u javni život sa tezom da su heroji koji su branili svoju zemlju.

Ovakva vrsta promocije izjednačava počinioce zločina s herojima, što stvara opasnu percepciju da su njihovi zločini opravdani. Posledično, promocija zločinaca stvara atmosferu straha i ponovne traume za preživele i njihove porodice.

Negiranje genocida u Srebrenici nije prisutno samo u tradicionalnim medijima, već i na društvenim mrežama. U tradicionalnim medijima ovaj narativ najčešće se može pronaći u dnevnoj tabloidnoj štampi, i na njihovim onlajn portalima, a činjenica da ovakvi sadržaji imaju veliku vidljivost i na društvenim mrežama, kao i da mediji retko ograničavaju i regulišu komentare na svojim tekstovima, otvara prostor za umnožavanje negiranja genocida u Srebrenici, ali i govora mržnje usmerenog prema Bošnjacima u komentarima.

U Ruandi, gde je počinjen genocid nad Tutsijima, glavno sredstvo širenja govora mržnje bio je radio. U Srbiji, većina medija nastavlja sa poslednjom fazom genocida u Srebrenici time što ga negira. Izgleda da predstavnici i predstavnice medija nisu ništa naučili iz prošlosti.

Gde smo sada i gde idemo

Čini mi se kao da se nalazimo na stranputici kada je u pitanju suočavanje sa prošlošću i sprečavanje ponavljanja zločina. „Nikome se ne ponovilo” se ponavlja – činjenica je da se nasilje, diskriminacija, negiranje genocida i dalje dešavaju u našem društvu, ali i da se konflikti, sukobi, i zločini dešavaju u svetu. Vrednosti koje su ključne za izgradnju trajnog mira i pravednijeg društva, poput pravde, poštovanja i saosećanja, konstantno su na udaru. Negiranje genocida u Srebrenici, slavljenje ratnih zločinaca i širenje govora mržnje svakodnevne su pojave u Srbiji. Međutim, postoje hrabri glasovi koji se protiv toga bore, kao i nove političke snage koje su spremne da posete Memorijalni centar Srebrenica – Potočari i iskažu poštovanje prema žrtvama i empatiju sa preživelima i porodicama žrtava.

Ako se desila jedna Srebrenica, ne smemo dozvoliti da se dogodi neka nova. Da bismo izgradili društvo koje se suočava sa prošlošću, uči iz nje i sprečava ponavljanje zločina, potrebno je da se zajedno borimo protiv svih oblika diskriminacije, islamofobije, homofobije, ksenofobije, i svih mrzilačkih politika i politika nasilja.

Ivana Jovanović je aktivistkinja za ljudska prava i programska koordinatorka u Inicijativi mladih za ljudska prava. Diplomirala je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.