Intervju uradila Serbeze Haxhiaj
Izveštaj Evropske komisije o napretku za Kosovo 2021. sugeriše da država treba da razvije „krovnu strategiju“ za tranzicionu pravdu, uključujući sveobuhvatni pristup prošlosti. Izvršna vlast Evropske unije (EU) takođe je podsetila vlasti u Beogradu da treba da pokažu „istinsku posvećenost” istraživanju i donošenju presuda u slučajevima ratnih zločina.
Aidan Hehir, vanredni profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Vestminster, UK, kaže da je plan EU o tranzicionoj pravdi prema zemljama koje žele da postanu članice „samo slovo na papiru“. U intervjuu za Balkan.Perspectives (BP) Hehir naglašava da je posvećenost sprovođenju politike EU o tranzicionoj pravdi samo ispunjavanje kvote od EU.
BP: Kao deo Akcionog plana EU o ljudskim pravima i demokratiji, EU se obavezala da će razviti politiku tranzicione pravde, međutim takva inicijativa je imala neosetan uticaj na Kosovo i Srbiju. U tom smislu, kako biste opisali ulogu EU?
Hehir: Plan EU je samo slovo na papiru. Ne verujem da su ga ljudi na terenu uopšte svesni, i ne mogu da se setim referenci na njega od ijedne vlade. Tako da nisam ubeđen da je reč o bilo čemu više od ispunjavanja kvote od EU. Kako iko može ozbiljno da shvati njihove izjave o tranzicionoj pravdi? Takođe, stav Evropske komisije u novom izveštaju nije iskazan, niti se tranziciona pravda spominje bilo gde na 134 strane izveštaja. Činjenica je da EU nije skoro ništa učinila da cenzuriše vlade. Ovo je daleko važnije od nekog predugačkog dokumenta koji skoro niko neće pročitati, niti će iko postupati po njemu.
BP: Kako EU može više da se angažuje u zemljama u kojima prošla kršenja i zloupotrebe utiču na njihov proces integracije?
Hehir: Trebalo bi da bude prilično jasno: činjenice utvrđene na MKSJ i drugim suđenjima mogu se koristiti kao osnova za uspostavljanje jednog skupa dokaza kojima bi svaka vlada bila instruirana da se pozabavi. Ne bi smela da postoji bilo kakva tolerancija za poricanje presuda MKSJ niti ulaženje u nove debate o tome šta se „stvarno dogodilo“. Dokaze treba smatrati nepobitnim. Od svake vlade treba tražiti da iznese kako planira da obezbedi restituciju za zločine iz prošlosti i goni one optužene za zločine koji su još na slobodi. Uz to, države bi trebalo da se obavežu da prihvate da se o trenutnim granicama ne može pregovarati, i da rade zajedno ka stvaranju mehanizma saradnje širom regiona u cilju suočavanja sa prošlošću, mehanizma koji bi nadgledao reparacije, uspostavljanje baze podataka o ubijanjima, silovanjima, zločinima i nestalima. Ovo bi trebalo da bude sine qua non za pristup EU.
BP: EU kaže da je potrebno da se nauči kako se njene zemlje članice odnose prema nasleđu iz prošlosti. Ali da li Kosovo i Srbija uče bilo šta?
Hehir: Ako se ikad sprovede istraga o tome koliko je svaka država naučila, onda će Srbija svakako biti poslednja među državama bivše Jugoslavije. Nema dokaza da je vlada Srbije u potpunosti prihvatila prirodu prošlih zločina i to ističe neuspeh raznih mehanizama tranzicione pravde primenjivanih do sada, bilo da je reč o suđenjima ili komisiji za istinu. Mnogo je ljudi u Srbiji i na Kosovu koji su radili na tome da uspostave detaljne informacije o zločinima iz prošlosti, te je moguće utvrditi činjenice vezane za konflikte, ali vlade i međunarodni akteri su u suštini ignorisali njihov rad i pitanje u celini. Trenutna vlada na Kosovu, međutim, deluje malo više posvećena bavljenju tranzicionom pravdom, što se vidi u novoj inicijativi koju su pokrenuli ovog leta.
BP: Postoji jasno izražena želja za političkom podrškom EU u vezi sa inicijativom za uspostavljanje regionalne komisije na Zapadnom Balkanu koja bi se bavila nasleđem iz prošlosti. Kako bi izgledala takva regionalna komisija?
Hehir: Civilno društvo se i dalje aktivnije od institucija bavi inicijativama pomirenja. Inicijativa REKOM je bila pokušaj da se to učini. To je bila dobra ideja, ali joj je nedostajala oštrina. Vlade u regionu su je prosto ignorisale, naročito Hrvatska i Srbija. Da bi regionalna komisija imala iole jak uticaj na ovu temu, morala bi da bude vezana za pristup EU i da uključi sankcije za nepovinovanje.
BP: U okruženju kakve su bivše jugoslovenske države, da li takav mehanizam može da bude efektivniji od postojećih mehanizama, poput regionalne saradnje, vladavine prava i pomirenja?
Hehir: Usled nedostatka bilo kakve kazne za nepovinovanje, ovi mehanizmi će propasti. U najboljem slučaju ostaće na obećanju država, u najgorem slučaju će ih prosto ignorisati. Uspešni mehanizmi tranzicione pravde su uvek proces odozdo na gore, i upravo zato ljudi na terenu treba da vode ove inicijative i odlučuju o njihovim razmerama i ciljevima. Međutim, spoljni akteri mogu da ih ubrzaju izjavom da je povinovanje neophodno za pristup EU i pomoć razvoju.
BP: U trenutnoj situaciji aktivne potrage za procesima pravde koji su više reparativni, a ne restorativni, da li fokus na regionalne mehanizme može biti produktivan?
Hehir: Da, ako regionalni mehanizmi imaju sposobnost da cenzurišu države zbog nepovinovanja. Zakoni bez mehanizama biće samo reči na papiru.
BP: Kako vidite trenutni razvoj na ne-papiru, i „procurele“ informacije od francuskih, danskih i holandskih diplomata?
Hehir: Veoma je slab apetit za dalje širenje EU među određenim ključnim zemljama članicama, prvenstveno mislim na Francusku i Holandiju. Tu su u igri razni faktori, nije samo reč o mišljenju političke elite. Opšta javnost širom EU zazire od daljeg proširenja. Tako da su izgledi da će se obećanja data na samitu u Solunu 2003. godine uskoro ostvariti veoma daleki. Jasno je da je EU rešena da prioritizuje pristupanje Srbije iznad svih ostalih. Ovo je sramno s obzirom na ponašanje trenutne vlade u Beogradu i isključivo geopolitički proračun koji će imati potencijalno dve teške posledice. Prvo, razbesneće druge države u regionu koje su prirodno protiv toga da se Srbija izvuče sa svojim agresivnim ponašanjem i bez obzira na sve bude prigrljena od EU. Drugo, uključivanje autoritarnog režima poput onog u Srbiji u EU će dalje degradirati njenu unutrašnju koheziju i potkopati njene osnovne principe demokratije, sudske nezavisnosti i slobode štampe.
