Foto: Igor Jeremić

„Sećati se zločina, imenovati njihove počinioce i dostojanstveno pokazati poštovanje prema žrtvama, naša je odgovornost. A imati svest o toj odgovornosti je u središtu našeg nacionalnog identiteta“. To je početkom decembra izjavila nemačka kancelarka Angela Merkel, kada je posetila Aušvic u Poljskoj, najveći nacistički koncentracioni logor.

Od kada je postala kancelarka Nemačke, Merkelova je nekoliko puta obilazila nekadašnje nacističke koncentracione logore, a njen dolazak u Aušvic bila je četvrta poseta jednog nemačkog kancelara tom mestu, u kojem je za vreme Drugog svetskog rata, ubijeno 1,1 milion ljudi, među kojima 90 odsto Jevreja.

Angela Merkel je tokom ove posete naglasila da njene reči nisu puka retorika, posebno u trenutku u kojem u Nemačkoj i celoj Evropi jačaju rasizam, netolerancija i antisemitizam.

Mnogi političari koji su u Nemačkoj došli na vlast posle Drugog svetskog rata radili su isto što i Angela Merkel – otvoreno su govorili o nacističkim zločinima, nazivali ih pravim imenima i osuđivali ih eksplicitno i beskompromisno. Nekadašnji kancelar Vili Brant je 1970. godine, dok je bio u zvaničnoj poseti Poljskoj, posetio Varšavski geto i kleknuo ispred spomenika žrtavama nacizma.

Premijerka Srbije Ana Brnabić je pre manje od godinu dana dala intervju Deutsche Welle-u kojem je rekla da će Srbija uraditi više da bi obezbedila vladavinu prava, da bi se suočila sa prošlošću i okrenula budućnosti.

Ipak, na nekoliko puta postavljeno pitanje da li će Srbija, u skladu sa presudama dva međunarodna suda, priznati da je masakr u Srebrenici bio genocid, odgovorila da je to gnusan zločin, ali da ne misli da je reč o genocidu.

„To nije urađeno u ime srpskog naroda i Srbija ne može kolektivno biti okrivljena za ono što se tamo desilo“, rekla je Brnabić. Na istoj liniji je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji taj zločin nikada nije okvalifikovao kao genocid.

Deo objašnjenja za tako uporno odbijanje da se priznaju presude međunarodnih sudova, možda se može naći u eseju „Ko su ratni zločinci“ Džorža Orvela, koji, govoreći o Musoliniju i zamišljenom suđenju ovom fašističkom vođi i diktatoru, podseća da su ga između 1928. i 1940. godine podržavali oni koji bi, da je do tog suđenja došlo, mogli da budu u poziciji da mu sude. „Kako nešto što je bilo hvaljeno u vreme kada je učinjeno – sad odjednom može postati zločin?“, pita se Džordž Orvel.

Zbog toga se nameće zaključak da se od Vučića, imenovanje zločinaca, precizno definisanje zločina i iskreno izvinjenje, poput onoga kako je to učinio Vili Brant – teško može očekivati. Uz takvog predsednika, moguće je i da u skupštini sedi Vojislav Šešelj, osuđen pred Tribunalom u Hagu na deset godina zatvora zbog progona Hrvata u selu Hrtkovci, koji od svojih stavova iz devedesetih godina ne samo da ne odustaje, nego ih još agresivnije i otvorenije iskazuje.

Uz takvog predsednika moguć je i ministar odbrane Aleksandar Vulin, koji je 2017. godine izjavio da su generali i visoki oficiri Vojske Jugoslavije koji su komandovali u ratu na Kosovu (među kojima je i Vladimir Lazarević, osuđen u Hagu za komandnu odgovornost za ratne zločine) – „izuzetni ljudi“.

A reagujući na nedavnu odluku kantona Sarajevo, da dobitnika ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost Petera Handkea zbog podrške politici Slobodana Miloševića, proglasi personom non grata,Vulin je glavni grad BiH, gde je za vreme opsade poginulo 10.000 ljudi, nazvao – „džamahirijom na Balkanu“.

Toliko puta je konstatovano da se Srbija, uz takve predstavnike najviših vlasti, teško može – kako to kaže i Ana Brnabić – suočiti sa prošlošću. Ali nisu samo otvoreno nacionalisitčke, rasističke, i pune mržnje izjave Vojislava Šešelja, Aleksandra Vulina i sličnih, ili odbijanje Ane Brnabić i Aleksandra Vućića da otvoreno i precizno govore o zločinima u kojima je učestvovala Srbija, jedini razlog zbog kojih se ova zemlja, kada je reč o stavovima prema prošlosti, već godinama gotovo uopšte ne menja.

Pre desetak godina,Tužilaštvo za ratne zločine razmatralo je mogućnost da podigne optužnice protiv novinara koji su u Srbiji svojim izveštavanjem devedesetih uticali na ratnu propagandu. Iako ti postupci nikada nisu pokrenuti, činjenica da se jedna takva istraga uopšte vodila, ukazuje na odgovornost koju za ono što izgovaraju imaju ne samo vlasti jedne zemlje, nego i novinari, pisci, intelektualci i sve ostale javne ličnosti.

Ta odgovornost postaje samo očiglednija u vremenima kada se vode ratovi, gradovi razaraju i drže pod opsadom, muče i ubijaju ljudi u logoroma, ali ogromna je i u postratnim vremenima – kada počinje mukotrpan i komplikovan proces tog, toliko puta izgovorenog – suočavanja sa prošlošću.

Džordž Orvel koji u svom eseju kaže da nije najvažnije da se ratni zločinci kazne, već da treba i da se javno osramote.

Zločine, dakle, treba nazvati njihovim pravim imenom, zločince imenovati i osramotiti i u svakom trenutku imati na umu šta se i gde dogodilo, ko je u ratnim zločinima direktno učestvovao, a ko, kao javna ličnost, podržavao ratnu politiku koja je dovela do ratova u bivšoj Jugoslaviji i do smrti oko 130.000 ljudi.

Pisac, novinar i reditelj, Zlatko Paković je nedavno u svom tekstu skrenuo pažnju na emisiju „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ i gostovanje akademika i pesnika Matije Bećkovića. On je podsetio da je Bećković (koga je Ivanović predstavio kao najumnijeg Srbina) devedesetih bio među intelektualcima koji su otvoreno podržavali politiku Slobodana Miloševića. Ipak voditelj, iako je za to imao sat i po, ni u jednom trenutku nije svog gosta upitao nešto o tom delu njegove biografije, i da li se na bilo koji način oseća odgovornim zbog onoga što je usledilo.

Možda bi mu tako nešto palo na pamet da je pročitao knjigu Viktora Ivančića (nastalu u koautorstvu sa Nemanjom Stjepanovićem i Hrvojem Polanom) „Iza sedam logora“, u kojoj ovaj pisac, novinar i esejista, podseća ko su intelektualci širom bivše Jugoslavije (i među njima je i Matija Bećković) koji su pružali nedvosmislenu podršku nacionalističkoj politici, a što je za posledicu imalo zločine, između ostalog i u ustanovama kulture, gde je hiljade ljudi bilo prebijano, izloženo poniženjima, seksualno maltretirano, silovano i brutalno ubijeno.

Takva prećutkivanja su u vreme u kojem se jedno društvo mora suočiti sa prošlošću, opasna gotovo jednako koliko i ono kada Aleksandar Vučić i Ana Brnabić negiraju genocid u Srebrenici.

Opasno je i to što je Ivan Ivanović, sada televizijska zvezda, neretko na društvenim mrežama nazvan novinarskom legendom i borcem za slobodu, pre nekoliko godina u svojoj emisiji ugostio novinara Milomira Marića, i porazgovarao sa njim o njegovom druženju devedesetih sa Željkom Ražnatovićem Arkanom.

Ni u jednom trenutku on nije podsetio da je, protiv vođe jedinice „Tigrovi“ u Haškom tribunalu bila podignuta optužnica za ratne zločine – i to za dva masovna ubistva, za prinudno zatvaranje ljudi u Sanskom Mostu, i za jedan slučaj silovanja. Kako onda gledalac Ivanovićeve emisije koji devedesetih nije želeo da zna za zločine (a takvih je u Srbiji bilo mnogo) može nešto u tome da sazna u ovom vremenu, kada je, kaže i premijerka Srbije – neophodno suočavanje sa prošlošću?

Viktor Ivančić u svojoj knjizi, podseća da je deo filma “Sveti Georgije ubiva aždahu”, Srđana Dragojevića 2007. godine snimljen u kompleksu u Omarskoj, gde je bilo zatočeno više hiljada, a ubijeno stotine pripadnika nesrpskog stanovništva. Ta činjenica nije bila važna ni reditelju ni ostatku ekipe, pa je, napisao je Ivančić, glumac Lazar Ristovski na pitanje novinara da li mu je neprijatno što snima film na mestu gde je bio logor, odgovorio “Ma dajte, boga vam, pa kakve to veze sad ima sa bilo čim”, i dodao – “To što vi pitate nema nikakve veze sa našim filmom i onim što mi ovde radimo”.

Milomir Marić koji se devedesetih godina, družio, pa svađao i mirio sa Arkanom, možda jeste čitao Orvela, ali ga to nije sprečilo da prošle godine telefonom direktno u svoju emisiju uključi Ratka Mladića, koji je 2017. u Hagu prvostepenom presudom osuđen na doživotni zatvor zbog genocida. Nije tu Marić video ništa sporno, a razloge da haškog osuđenika ugosti u emisiji pokušao je da objasni svojim tobože profesionalnim pristupom poslu, koji čini da bi on – „i Hitlera intervjuisao“.

Ni Olivera Zekić, članica Saveta Regulatornog tela za elektronske medije tada ništa problematično nije videla, a novinaru „Insajdera“ rekla je da je tu reč o borbi za tržište i gledaoce, i da onaj kome je do morala treba da ide u crkvu.

Na beogradskom Sajmu knjiga, centralno mesto već dve godine zauzima izdavačka kuća “Velika Srbija“, Vojislava Šešelja. Njegovo prisustvo, preneli su mediji, za predstavnike odbora Sajma nije bilo sporno – ni pravno, ni organizaciono, a ni moralno.

Svi oni, dakle, samo rade svoj posao. Takav stav asocira na tezu Hane Arent o banalnosti zla, koju ona temelji na pojavi Adolfa Ajhmana, oficira visokog ranga u nacističkoj Nemačkoj, odgovornim za smrt miliona ljudi, koji je na suđenju u Izrealu rekao da bi ga savest pekla samo da nije učinio ono što mu je bilo naređeno. Radio je samo svoj posao.

Ali načinom na koji rade svoj posao, oni koji se u Srbiji nalaze na tako važnim mestima, pa onda preskoče da postave neka pitanja, ili da podsete na biografije svojih sagovornika, kojima ne smeta dekor u kojem rade svoj posao, iako su u njemu pre manje od 30 godina neki ljudi mučeni i ubijani, lukavo je podmetanje laži, stavljenje mračnih delova istorije pod tepih, i prećutno je negiranje presuda međunarodnih i domaćih sudova za ratne zločine.

Zbog toga za to opasno nesuočavanje sa prošlošću u Srbiji nisu isključivo odgovorne aktuelne vlasti, nego i svi koji na bilo koji način imaju mogućnost da utiču na javno mnjenje. Samo upornim podsećanjem, kada god za to postoji razlog ili šlagvort, o tome šta se dogodilo u prošlosti, ko je za to odgovoran, i kakve je posledice to imalo, može se sprečiti da se – kako kaže na kraju svog eseja Džordž Orvel – romantičnom svetlosti hulje ne pretvore u heroje.

Una Sabljaković rođena je u Beogradu. Diplomirala je francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, i filozofiju na Univerzitetu Paris 8 Vincennes – Saint-Denis u Parizu. Radila je kao novinar u spoljnopolitičkoj redakciji novinske agencije Beta u Beogradu, a od 2013. godine saradnica je srpske, hrvatske i bosanske redakcije Deutsche Welle-a. U Firenci je završila jednogodišnji kurs fotografije u Internacionalnoj školi fotografije i vizuelnog pripovedanja APAB.