Slučajevi otetih Makedonaca i Albanaca tokom konflikta 2001. godine u Makedoniji ostaju nerešeni

Zoran Andonov

Prošlo je 18 godina otkako je moj otac, Krsto, otet i ubijen. Duša me zaboli svaki put kad se setim šta se dogodilo 24. jula 2001. godine. Kažu da vreme leči sve, možda jeste tako, ali za moju porodicu i mene bol je sveprisutan, naročito kad znamo da odgovorni zločinci još uvek nisu pronađeni i kažnjeni, kaže Vojo Gogovski iz Neproštena, naselja blizu Tetova.

Konflikt u Makedoniji između Oslobodilačke nacionalne armije (ONA), paravojne organizacije albanskih pobunjenika, i Armije Republike Makedonije počeo je u Tetovu 14. marta 2001. godine.

Situacija je počela da se pogoršava u okolini Neproštena 23. jula uveče, i makedonsko stanovništvo je evakuisano u susedno selo Ratae. Moja porodica je bila među njima. Sledećeg dana je moj otac, veoma zabrinut za našu kuću i imanje u Neproštenu, rekao: „Idem kući. Sve što sam stekao u životu je tamo. Nikome ništa loše nisam učinio i nema razloga da se ikoga plašim.“ Oko 17:30 nas je pozvao telefonom da nam kaže da je dobro i da ne brinemo. To je bio poslednji put da nas je pozvao. Prema informacijama koje smo kasnije dobili, mog oca, Krsta Gogovskog, oteli su 24. jula 2001. godine iz naše kuće uniformisani članovi ONA-e. Još uvek ne znamo šta mu se zapravo dogodilo tog dana, nastavljaVojo Gogovski.

Slične su sudbine i drugih Makedonaca koji su bili oteti tokom jula i avgusta 2001. godine. Neki su oteti iz svojih domova, ili dok su radili na poljima, u Tetovu i okolnim selima. U nekim slučajevima niko ne može da kaže šta se dogodilo. Prosto su nestali.

Prema zvaničnim državnim podacima, 12 muškaraca makedonskog porekla oteto je iz okoline Tetova tokom jula i avgusta 2001. godine. Posmrtni ostaci Krsta Gogovskog (rođen 1934), Vaska Mihajlovskog (1963), Dimitrija Dimkovskog (1941) i Simeona Jakimovskog (1941) pronađeni su u masovnoj grobnici blizu sela Treboš. Sudbine Andra Ristovskog (1967), Cvetka Mihajlovskog (1949), Bobana Jevtimovskog (1972), Vaska Trajčevskog (1953), Ilka Trajčevskog (1953), Đoka Sinadinovskog (1954), Boška Dimitrievskog (1945) i Slavka Dimitrievskog (1952) još uvek su nepoznate, a pretpostavlja se da su i oni bili oteti i ubijeni.

Konflikt je završen potpisivanjem Ohridskog sporazuma 13. avgusta 2001. godine. Nekoliko meseci kasnije, u oktobru 2001. godine, makedonske bezbednosne snage su ekshumirale masovnu grobnicu u okolini sela Treboš za koju se smatralo da sadrži tela nestalih osoba. Kada su forenzički timovi stigli na lokaciju, ispostavilo se da su tela ranije iskopana kako bi se uklonili dokazi o zločinu. Međutim, forenzički timovi su uspeli da iskopaju skoro netaknuto telo jedne osobe i delimične ostatke tri osobe iz te grobnice.

U laboratoriji Makedonske akademije nauka i umetnosti sprovedene su DNK analize kako bi se utvrdio identitet pojedinaca pronađenih u Trebošu. Iako je Institut za forenzičku medicinu utvrdio da su rezultati 99 odsto tačni, porodice nestalih nisu prihvatile rezultate. Ostaci su potom poslati u BiH, u Institut u Tuzli, gde su rezultati DNK analize potvrđeni. Međutim, uprkos tome, porodice su odbile da prihvate i sahrane posmrtne ostatke.

Videla sam ostatke mog muža Dimitrija, ali je samo 30 odsto njegovih kostiju pronađeno. Ostali delovi tela nedostaju. Pa šta da radim? Da imam sahranu za nekoliko kostiju moga muža? Šta ako, nakon što ga sahranimo, budu otkriveni drugi delovi njegovog tela? Hoćemo li imati još jednu sahranu? Koliko sahrana treba da imamo – jednu, dve, pet? To bi bila ogromna trauma za moju porodicu nakon svega što smo preživeli, rekla je Vena Dimovska, supruga kidnapovanog i ubijenog Dimitrija Dimovskog, sa gorčinom u glasu.

Porodica Voja Gogovskog je godinama odbijala da preuzme posmrtne ostatke Krsta Gogovskog.

Telo mog oca je pronađeno na samom dnu masovne grobnice u Trebošu, tako da kad su kriminalci iskopali grobnicu nisu stigli do njegovog tela. Međutim, jako dugo nismo želeli da pokupimo ostatke, uglavnom zbog moje majke. Do kraja života je verovala da joj je muž živ i da će joj se vratiti. Organizovali smo očevu sahranu prošle godine, nakon majčine smrti, objašnjavaVojoGogovski.

U Neproštenu je izgrađen memorijalni park 2014. godine, posvećen žrtvama konflikta 2001. Krsto Gogovski i Vasko Mihajlovski su sahranjeni u seoskom groblju u Neproštenu, sedamnaest godina nakon što su pronađeni njihovi posmrtni ostaci. Nekoliko kostiju Simeona Jakimovskog i Dimitrija Dimovskog, nađenih pre 18 godina, 2001, i dalje je u mrtvačnici Instituta za forenzičku medicinu u Skoplju.

Iskopavanja su vršena u okolini Neproštena, nekoliko godina nakon konflikta, ali bez rezultata. Od tada vlasti ne sprovode potrage za telima osmorice još uvek nestalih Makedonaca. Porodice nestalih vode veoma dugu bitku sa državnim institucijama kako bi otkrile sudbine svojih najbližih. Još uvek traže odgovore od policije, vojske, političara i stranih zvaničnika koji su živeli u Makedoniji tokom konflikta, ali niko im ne pruža informacije.

Ne postoji osoba u ovoj državi sa kojom nismo razgovarali. Svađali smo se, plakali, molili. Razgovarali smo sa tadašnjim predsednikom Borisom Trajkovskim i njegovim asistentom Stevom Pendarovskim, koji je sada predsednik države, sa vođama Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije — Demokratske partije za makedonsko nacionalno jedinstvo (UMRO — DPMNJ, mkd. VMRO — DPMNE), Socijaldemokratskog saveza (SDSM) i sa albanskim partijskim vođama, ali nismo dobili odgovore, priseća se Vena Dimovska, vidno potresena.

Porodice nestalih Makedonaca pokušale su da traže pravdu preko sudova. To je bio dug i težak proces. Prvi pravni poraz za porodice dogodio se 2002. godine, kada je Skupština usvojila Zakon o amnestiji, kojim se oprašta krivica svim etničkim Albancima, nekadašnjim paravojnim borcima (ONA), koji su se borili protiv makedonskih bezbednosnih snaga 2001. godine. Drugi, i najveći poraz dogodio se u julu 2011. godine, tačno 10 godina od nestanaka i ubistava. Skupština Makedonije usvojila je autentično tumačenje Zakona o amnestiji, glasajući da se odbace slučajevi četiri ratna zločinca koji su se vratili iz Haga, pružajući time amnestiju vođama ONA-e i borcima optuženim za organizovanje i sprovođenje otmica i ubistava 12 etničkih Makedonaca (i jednog Bugarina) u okolini Neproštena.

Izneli smo dve tužbe pred sudove za Makedonce koji su oteti tokom sukoba 2001. godine. Jedna je bila građanska tužba protiv države, pod nazivom „Neprošteno“, koja je tražila odštetu za ugrožavanje terorizmom. Ova tužba je okončana 2005. godine, kada su sudovi naredili državi da isplati kompenzaciju porodicama nestalih. Takođe smo pokrenuli krivični postupak za slučaj „Neprošteno“’ i za drugi slučaj „ONA vođstvo“, sa ciljem da osobe odgovorne za ratne zločine protiv civila izvedemo pred sud. Ovi slučajevi su bili namenjeni za Hag, ali su vraćeni u Makedoniju. U skladu sa autentičnim tumačenjem Zakona o amnestiji, Skupština Makedonije glasala je da se odbace vraćeni slučajevi ratnih zločina, čime su svi članovi ONA-e bili pomilovani. Međutim, zna se da ratni zločini počinjeni protiv civila nikad ne zastarevaju, što znači da ti slučajevi mogu ponovo da se otvore u nekom trenutku u budućnosti, rekao je advokat Vančo Sehtanski, koji je predstavljao porodice na sudu.

Sve Makedonce otete tokom konflikta 2001. godine Sud u Tetovu je 2005. godine zvanično proglasio mrtvim.

Nisu samo makedonski civili stradali u konfliktu 2001. godine. Zajednice etničkih Albanaca su takođe imale žrtve i nestanke. Hajredin Halimi iz Skoplja, Sultan Mehmeti iz Struge i Dželil Osmani iz Gostivara se i dalje vode kao nestali, dok su posmrtni ostaci Ibrahima i Zekirije Veliu iz Skoplja i Islama Veliua iz Struge pronađeni na nekoliko lokacija 2004. godine. Telo Bugarina Radoslava Baleva je takođe pronađeno 2004. godine. U početku su porodice otetih Albanaca i otetih Makedonaca radile zajedno kako bi dobile odgovore od vlasti o sudbinama svojih najbližih. Međutim, iz nepoznatih razloga ove porodice su obustavile svoju prvobitnu saradnju, prestale da se javljaju vlastima i nisu dostupne da daju komentar.

Iako je prošlo 18 godina, rane konflikta iz 2001. godine još uvek nisu zarasle. Tela osmorice otetih Makedonaca još uvek nisu pronađena, a ostaje nejasno i zašto je sedam Albanaca ubijeno. I Makedonci i Albanci nastavljaju da tuguju za svojim najmilijim.

Zoran Andonov je novinar i dopisnik iz Tetova. Njegova tridesetogodišnja karijera uključuje rad za novine „Večer“ i „Dnevnik“, TV stanice Kanal 5 i MTV, te, trenutno, web portal Sakam da kažem, open-source platforma. Andonov je takođe fotograf, a imao je i više samostalnih i grupnih izložbi.

______________________________________________________________

Članak je objavljen u regionalnom časopisu Balkan.Perspectives broj 12.

Časopis možete pročitati na linku: https://dwp-balkan.org/staging/bh/bpm.php?cat_id=6&text_id=2