Sedamnaestog februara 2023. godine, kada je Kosovo slavilo 15. godišnjicu nezavisnosti, jedan novinar je na ulici pitao ljude ko je po njihovom mišljenju centralna ličnost Kosova. Svi su pominjali muškarce, čija smo imena svi ranije čuli.
Bahrije Kastrati, niti bilo koju drugu ženu, niko nije pominjao.
Na ime Bahrije Kastrati prvi put sam naišla po završetku studija. Njena priča me je ostavila fasciniranom, zadivljenom, ali najviše od svega besnom. „Ovo je nepodnošljivo“ (Keshtu nuk durohet), bile su reči koje je izgovorila u martu 1981, bacivši poslužavnik u studentskoj kafeteriji u Prištini. Te 1981. godine studenti su u početku protestovali tražeći bolje uslove u studentskoj menzi i spavaonicama. Jugoslovenska policija je hapsila demonstrante i nasilno ih rasterala. Kasnije je to dovelo do masovnih protesta protiv opšteg ugnjetavanja sa kojim su se kosovski Albanci suočavali pod Jugoslavijom.
Čula sam za studentske proteste 1981. godine. Gotovo je nemoguće studirati na Univerzitetu u Prištini i završiti studije ovde a da ne čujete za te proteste. Postavljene su statue, napisane knjige, a ulice su dobile imena i po demonstracijama i po demonstrantima.
Događaj i ljudi bili su mi utisnuti u pamćenje. Proteste sam smatrala jednim od najhrabrijih pokušaja da se stane na kraj „nepodnošljivim“ okolnostima u kojima su živeli kosovski Albanci. Čula sam razna imena, ali za Bahrije nisam čula do kraja studija.
„Ovo je nepodnošljivo“, ponovila sam besno. Shvativši da mi je postojanje tako hrabre žene skrivano toliko godina, osećala sam se, u najmanju ruku, izdanom. Uskraćeno mi je sećanje na ženu koja je ostavila trag u istoriji i koja je trebalo da ostavi trag u mom ženskom odrastanju.
Bilo mi je uskraćeno pravo na pamćenje, a što je najvažnije, Bahrije Kastrati je uskraćena za njeno pravo da bude zapamćena. Njoj je uskraćena njena priča, a u najmanju ruku je uznemirujuće pomisliti na sve priče žena koje su bile potisnute i poricane.
Na ime Bahrije Kastrati naišla sam tek kada sam imala 21 godinu i kada sam radila na svom diplomskom radu na temu prava žena na nasleđivanje. Radila sam na poglavlju koje objašnjava ulogu žena u izgradnji kosovske države. Danas se pitam, zašto?
Zašto sam morala da uključim žensku ulogu u izgradnji države da bih objasnila pravo žena na nasleđivanje? Da li je to bilo zato što sam vaspitana da mislim da neko zaslužuje prava samo ako je na neki način bio uključen u borbu koja je dovela do toga da Kosovo postane država? Ili da žene mogu da imaju prava samo ako urade nešto da ih „zasluže“?
To ne može biti slučaj.
Nažalost, shvatila sam da se tako oblikuje budućnost – sećanjima koja konstruišemo ili, da se izrazim prostije, sećanjima koja smo upućeni da izgradimo.
Verujem da je naše pamćenje isuviše dugo građeno na takav način da izoluje žene u veoma privatnom, čak i hermetičkom prostoru, i da viče na sav glas o delima muškaraca. Istorija je pisana da izbriše žene –– nije ih samo zaboravila; nije bezazleno propušten ovaj deo prošlosti – namerno je izbrisan.
Muškarci za muškarce
Skoro deceniju nakon što sam se prvi put susrela sa imenom Bahrije Kastrati, odlučila sam da joj se ponovo vratim. Setila sam se da sam prvi put pročitala o njoj u knjizi koja je bila relativno periferna u poređenju sa knjigama koje se smatraju „dobrim knjigama“.
Skoro da ima logičnog smisla kako funkcioniše patrijarhat – držite imena žena negde gde ih može pronaći samo onaj ko stvarno gleda. Ali hajde da ih držimo podalje od učionica, istorijskih knjiga i novina. I ovo je patrijarhat. Ovo je takođe mizoginija.
Kako ističe hrvatska spisateljica Dubravka Ugrešić: „… već vekovima, gromoglasnom bukom, vikom, režanjem i drekom, oni (muškarci) teraju nas da slušamo“ (Ugrešić, 2020). Isti ljudi su nas takođe naterali da pogledamo na drugu stranu. Ali krajnje je vreme da se to promeni.
Vreme je da ne gledamo na drugu stranu kada je reč o priznavanju uloge žene. Da bismo to uradili, moramo da počnemo tako što ćemo ponovo posetiti svoja sećanja, ponovo ih kreirati za sebe, a zatim pomoći drugima da naprave drugačija sećanja – ona koja ne produžavaju isključenost.
Prvo, moramo stalno održavati i izražavati dozu skepticizma u vezi sa istorijom koju učimo. Moramo se zapitati: „Ko je napisao ovu istoriju?“ Pozicija onih koji su mogli da ispričaju priču je važna za to kako se priča ispriča i šta priča proizvodi nakon toga.
Moramo da aktivno pričamo naše priče. Moramo da „nosimo naše medalje“ (Aleksijevič, 2018), i sve to činimo znajući da su nam predugo „kradene pobede“ (Aleksijevič, 2018), a istoriju su zaista pisali muškarci. Moramo da nastavimo da dokumentujemo priče žena koje su bile ovde pre nas, a to može početi sa slušanjem naših majki, tetaka, baka i razumevanjem njihove uloge kao političke. Na kraju, oni koji imaju resurse – donatori, vlade, organizacije – moraju podržati ovo dokumentovanje.
U ime odučavanja, vratila sam se na ime Bahrije Kastrati i potražila je na Guglu. Nema rezultata. Pokušala sam da koristim ključne reči poput „demonstracije“ + „1981“ + „žene“ + „studentkinje“, ali i dalje nisam ništa našla. Čak sam tražila na Fejsbuku i Tviteru, ali bezuspešno.
Skoro deceniju kasnije našla sam se u poziciji u kojoj sam morala da pretražujem tekstove i postove da bih pronašla ime jedne žene. Osećala sam se kao da tražim iglu u plastu sena. Zarobljeni smo unutar patrijarhalnog načina konstruisanja sećanja koji nas navodi da mislimo da žene nikada nisu bile ovde. Ili smo barem naterani da verujemo da žene pripadaju periferiji, u senci, u delu biblioteke koji niko ne proverava. Naše pamćenje se namerno konstruiše na način koji održava status kvo patrijarhata.
Ovo što se danas dešava je dokaz upravo toga. I institucije i društvo u celini pokazuju nespremnost da priznaju mesto koje pripada ženama u istoriji. I danas smo svedoci da kada je reč o realnim stvarima patrijarhat trijumfuje nad pravdom.
Od 477 ulica u Prištini samo 11 nose imena žena (Opština Priština). To čini nešto više od 2% svih ulica u glavnom gradu Kosova. To znači da je mala šansa da hodate ulicom koja nosi ime po ženi; može se desiti da nikad to ne iskusite. Jednom sam prošla pored Ganimete Terbeshi, a uzbuđenje koje sam osetila bilo je slično uzbuđenju susreta sa nečim izuzetnim, veoma nadrealno. Isto važi i za statue ili skulpture.
Tokom 2015. godine podignuto je spomen-obeležje „Heroinat“, što predstavlja korak ka prepoznavanju žena. Međutim, da bi se istinski ispoštovale njihove borbe, patnje i doprinosi, potrebno je učiniti više. Znamo da se može učiniti više. Više je urađeno u slavu muškaraca.
Osećati takvu vrstu uzbuđenja jer vidite žensko ime na ulici ili ime žene na statui je simptom patrijarhata.
Nismo jednostavno navođeni da mislimo da žene nisu ništa uradile. Mi smo učeni da to uradimo.
Šta su žene morale da urade da bi bile prepoznate? Borile su se. Kuvale su. Čistile su. One su protestovale. Hranile su. Odgajale su. Pevale. Pružale otpor. One su sjale.
I one prevladaju. Pre ili kasnije.
U vremenima krize i nemira žene se nazivaju „našim majkama“, „našim sestrama“ i „našim ćerkama“ – čak i „našom čašću“.
„Domovina“ i „majčinska dužnost“, kako feministička naučnica Sintija Enlo primećuje, najavljuju se kao javne dužnosti, kao „nacionalna aktivnost“ (Enloe, 2000) i kao patriotska u vreme rata. U mirnodopskim vremenima „domovina“ brzo postaje „otadžbina“. Tada još jednom shvatamo da kada je reč o pobedi u trci „pamćenja“ „majčinstvo“ postaje domaća, privatna i nebitna „žrtva“.
U miru, kao i u ratu, žene se bore.
Žene na Kosovu danas nasleđuju samo između 14 i 17% imovine, procenat koji se nije poboljšao skoro deceniju od kada radim na svojoj tezi. Istorija je stagnirala kada je reč o služenju ženama. Ali nije stagnirala u pokušajima da se one instrumentalizuju.
Vreme je da se prestane sa instrumentalizacijom „naših majki“ i „naših sestara“ kao alata za jačanje samopobedničke retorike muškaraca i za izgradnju bolje slike o muškarcima.
Prepoznavanje žena je priznavanje pravde i odricanje od privilegija. Veliki deo pravde je da se žena ne oseća kao lopov kada se koristi svojim pravom da uzme ono što joj pripada.
Priznajući ovo, mi takođe priznajemo pravo druge žene da se oseća kao da pripada, da se oseća kao da ne mora da se bori na putu ka gore. To znači stvoriti prostor da istorija bude pravednija i da sećanja budu inkluzivna, kao što bi trebalo da budu.
Danas se mnoge žene na Kosovu seksualno uznemirava, siluje, pa čak i ubija, dok institucije koje bi trebalo da ih štite sede i gledaju – ćutke, gledaju na drugu stranu.
Ulice su isključive, kako simbolično – većina njih je nazvana po muškarcima – tako i bukvalno –– žene nisu bezbedne na njima. Svaki put kada se žene trude da razbiju zidove privatnog i budu prisutne u javnosti suočavaju se sa nasilnim odgovorima. Žene nisu dobrodošle.
Prema izveštaju QIKA samo u januaru ove godine prijavljeno je 165 slučajeva rodno zasnovanog nasilja nad ženama. Iza svakog od tih 165 slučajeva stoji muškarac. Žrtva je žena sa imenom.
Svaku godinu počinjemo i završavamo femicidima. Završili smo 2022. ubistvom Hamide Magaši ispred bolnice u kojoj je trebalo da se porodi. Umesto da preduzme jasne korake protiv femicida i da ga nazove pravim imenom, kosovski premijer ga je instrumentalizovao za još jednu nacionalističku izjavu: „Dva Albanca manje, šta li misle naši neprijatelji.“
Još jednom, žene postaju deo diskusije kada muškarci treba da kažu nešto o sebi. Patrijarhat opet pruža neko „milosrđe“ ženama kada mu je potrebno da ga održe.
Femicid je takođe rezultat muškog prava. Ovo pravo se neguje učenjem da muškarci poseduju istoriju i da su žene bile samo dodaci, nisu bile vredne ni paragrafa, statue, medalja ili prostora.
Odučavanje traje mnogo duže od učenja. Neophodan je trud i namera da se te knjige otvore na periferiji i snaga da se razgradi sistem koji je tako dugo izgrađivan. Za poništavanje onoga što je već urađeno potrebno je mnogo, jer je potrebna hrabrost da se preispita šta nas uče i kakva su nam sećanja servirana. Potrebna je hrabrost da se aktivno suprotstavimo sistemu koji je tako pedantno napravljen da služi muškarcima i tlači žene, a potrebna je i žrtva.
Žene na Kosovu još jednom pokazuju da imaju šta je potrebno. One reaguju kao i uvek, govoreći i izlazeći na ulice, držeći se za ruke, sećaju se, odučavaju se i pomažu drugima da se oduče. Utiru put pravdi i bez izvinjavanja uzimaju ono što je njihovo, ono što im je predugo kradeno: pravo na pamćenje.
Ponavljaju za Bahrijem Kastrati: „Ovo je nepodnošljivo“, a mi kao ona odbacujemo sve što nam stoji na putu.
Aulonë Kadriu je urednica kosovskog onlajn magazina Kosovo 2.0. Stekla je diplomu političkih nauka na Univerzitetu u Prištini i diplomu iz studija žena, roda i seksualnosti na Univerzitetu u Kanzasu, SAD. Njen rad i istraživački interesi uključuju odnos roda sa ratom i nacionalizmom, rigidne i nasilne maskulinitete, rod i socijalnu pravdu.
Literatura:
Alexievich, S. (2018), The Unwomanly Face of War: An Oral History of Women in World War II, United Kingdom: Random House Publishing Group.
Enloe, C. (2000), Maneuvers: The International Politics of Militarizing Women's Lives, United States: University of California Press.
Ugrešić, D. (2020), The Age of Skin, United States: Open Letter.
Centar za informisanje, kritiku i akciju (2023). Tokom januara meseca prijavljeno je 165 slučajeva rodno zasnovanog nasilja nad ženama i devojčicama.
Poslednji put pristupljeno 2. marta 2023: https://qika.org/pergjate-muajit-janar-jane-raportuar-165-raste-te-dhunes-ne-baze-gjinore-ndaj-grave-dhe-vajzave/
Opština Priština. Spisak imena ulica. Poslednji put pristupljeno 2. marta 2023: https://prishtinaonline.com/uploads/lista_e_emertimeve_te_rrugeve_te_prishtines1.pdf
