„Nažalost, Mitrovica je i dalje podeljen grad u ljudskom smislu“, jedna je od fraza koje se najčešće čuju posle rata.

Ne samo Mitrovica, podele su svugde gde žive Albanci i Srbi.

Međutim, ne toliko daleko od prestonice, u centru Gračanice, naselju sa srpskom većinom, postoji mesto koje spaja dve nacije.

Mesto koje po izgledu i nazivu ostavlja dojam da ga posećuje samo srpska zajednica, dok je priča u stvarnosti potpuno drugačija.

Srpski vlasnik, albanski i srpski konobari, nešto što se retko može čuti.

Tradicionalna kuhinja, tradicionalna hrana, srpski i albanski jezik, evropski i domaći gosti.

Sve njih služe Qëndrim i Uroš i ovo je njihova priča.

Istorija je podelila albanski i srpski narod, dok je posao spojio ova dva mladića.

Mada, spajanje radnika obe nacionalnosti nije uopšte bilo jednostavno za Milorada Nikolića, vlasnika restorana „Etno kuća“.

Vlasnik ovog restorana je rekao da je bilo teško u potpunosti popuniti osoblje, sa Albancima i Srbima, uzimajući u obzir prošlost.

On je rekao da u ovom restoranu već godinama rade Srbi i Albanci.

„Osoblje je primalo veoma dobro goste, saradnja je bila dobra, a i jezik su učili jedni od drugih jer nisu poznavali jezik jedan-drugog. Albanski konobari su naučili srpski, a srpski konobari su naučili albanski jezik; reči za hranu, reči za izražavanje dobrodošlice“.

Nikolić je dodao da u deset godina, otkako je restoran otvoren, albanski i srpski radnici nikada nisu imali problema među sobom.

„Ne, nikada nije bilo inata zbog prošlosti, nikada nisam imao takvih slučajeva niti sam imao problema. Naprotiv, baš su bliski prijatelji, čak i imaju duboko poštovanje jedni prema drugima da ja čak i zaboravim ko je šta. Oni među sobom imaju odlične odnose, niti ih zabrinjava trenutna situacija ni slični problemi“.

Konobar iz Drenice, Qëndrim Selmani, je rekao da se je u početku ustručavao zbog prošlosti između dva naroda i straha od predrasuda u društvu.

„U početku je bilo razmišljanje srpski vlasnik, konobari Srbi, kako će sve to ići? Sve ono šta sam mislio je ispalo skroz drukčije. Momci su veoma veliki radnici, mnogo su dobri, kao i vlasnik. Početak je bio malo težak jer sam bio prvi Albanac koji je počeo da radi ovde jer ranije nije bilo drugih Albanaca“.

Qëndrim je rekao da sa Urošem, kao i sa svim ostalim Srbima, koji ovde rade, ima veoma dobre odnose.

Iako mu je u početku bilo teško da komunicira zbog jezika, on navodi da to sada više ne predstavlja problem.

„Nikada nije bilo problema ni nesporazuma među nama. Štaviše, imaju puno poštovanja prema meni, koji sam jedini ovde. U početku sam imao malo problema dok nisam naučio jezik jer nisam znao nijednu reč. Međutim, nakon 3 meseca sam uspeo da razumem sve o čemu se govorilo, a sada sam i jezik naučio veoma dobro. Kad bi Albanci i Srbi imali dobre odnose kakve imamo mi ovde, bilo bi odlično. Mušterije koje dolaze uvek znaju kakvi su odnosi među nama“.

Dok srpski konobar Uroš Nedeljković kaže da za ovih šest godina nikada nije imao problema sa albanskim radnicima, a ni sa albanskim mušterijama koje posećuju ovo mesto.

Pored toga, kaže da među njima nema nikakvih prepreka i da su veoma dobri drugari sa Qëndrimom.

„Odlično. Da budem iskren, odlično. Zajedno spremamo hleba, radimo zajedno, zajedno izlazimo, nema problema. Kada dođemo na posao ostavimo sve, i politiku, i istoriju, sve ostavimo napolju i uđemo unutra da radimo, da i mi zaradimo i nemamo problema iako su radnici Albanci“.

Nedeljković, koji tečno govori albanski, je rekao da je jezik učio postepeno.

„Sa albanskim radnicima sam naučio albanski. Reči viljuška, kašika, nož, natenane, jer kada sam došao nisam znao ni reč albanskog. U potpunosti razumem jezik i porudžbinu kada poruče albanske mušterije, sve razumem, nema potrebe niko da mi ikada prevodi“.

Ne samo u ovom restoranu koji se ističe po toplim odnosima između Albanaca i Srba, već uopšteno u Gračanici, u kojoj većinu čini srpsko stanovništvo, obe zajednice već godinama žive u miru.

Potpredsednik opštine Gračanice, Leutrim Ajeti, je rekao da nesumnjivo da je prošlost uticala na uspostavljanje odnosa između dve zajednice, ali dodaje da se je u poređenju sa zamrznutim odnosima posle rata ovo stanje tokom godina promenilo.

Ajeti naglašava da postoji odgovarajuća saradnja između Albanaca i Srba u opštini Gračanici.

„Normalno, naša prošlost je imala veliki uticaj jer su prve godine posle rata predstavljale izazov, ali treba priznati da se stanje polako promenilo. Sećam se da je jedno vreme, odmah nakon 1999, bilo veoma teško. Iako sam bio dete u to vreme, sećam se puno izazova koji su nas pratili kao dve zajednice. Ovo se je u velikoj meri promenilo nakon 2008, dakle nakon kosovske nezavisnosti. Primećuje se da postoji napredak u tom aspektu, iako bi bilo dobro da se saradnja još više proširi. U našoj opštini je mirno i saradnja u institucijama, između nas kao Albanaca i Srba, koji su većina, je veoma dobra. Štaviše, mnogobrojne svakodnevne obaveze čine da zaboravimo na prepreke koje su ranije postojale. Dakle, mogu zaključiti da u profesionalnom aspektu u saradnji stojimo veoma dobro“.

U poređenju sa Gračanicom, Albanci i Srbi u Severnoj Mitrovici nemaju baš dobre i bliske odnose.

Prema Veroljubu Petroniću, koji rukovodi nevladinom organizacijom „Humanity Center Mitrovica“ u Severnoj Mitrovici, za albansku i srpsku omladinu koja živi na Kosovu je veoma teško da žive i rade zajedno zbog mnogobrojnih problema koji nisu prouzrokovani njihovom krivicom.

Petronić dodaje da su među ključnim faktorima koji penalizuju ovu omladinu nepoznavanje jezika, kulture i tradicije oba naroda.

„Jezička barijera je svakako važna, ali nije najvažnija, dakle nije u prvom redu. U prvom redu je potpuno nepoznavanje kulture, tradicije, običaja, razumevanja, koncepta i prihvatanja „druge strane koja je drugačija od nas“. Albanska omladina i srpska omladina ne zna ništa jedna o drugoj. Oni ne prihvataju jedni-druge u globalnom smislu. Oni su spremni da potcene jedni-druge zbog nametnutih antagonizama preopterećenih istorijskim i kvazi-istorijskim primerima, da smatraju jedni druge budalama, veoma lošim, ismevaju se i prete jedni drugima, posebno na društvenim mrežama. Postoji veoma mali broj srpske i albanske omladine koja komunicira iskreno na prijateljski i dobrosusedski način, bez ikakvih problema. Neki bi želeli, ali ne mogu zbog straha od odbacivanja od strane prijatelja i suseda iz njihove zajednice. Neki to rade tajno“.

Iako su prošle 23 godine od rata između Kosova i Srbije, odnosi između dve države su i dalje pod tenzijama zbog prošlosti, dok izgleda da teško može doći do stalnog rešenja u normalizaciji odnosa.

Autor članka: Gresa Bardhecaj & Blendi Aliu

Glavni i odgovorni urednik: Xhemajl Rexha

Ovaj članak je proizvod regionalne obuke za Suočavanje s prošlošću (SSP) i novinarstvo senzibilno na sukobe, a koji su organizovali forumZFD-Program na Kosovu i Severnoj Makedoniji. Stavovi izneti u ovom članku su isključiva odgovornost autora i ni na koji način ne odražavaju stavove forumZFD.