Jedna od najvažnijih borbi koje se vode u „igrama moći“ su borbe za značenje. Oni koji su u poziciji moći, uspeli su ubediti narod koji ih na tim pozicijama drži svojim pristankom, da je svet onakav kakvim ga vide moćnici. Na našim prostorima, oni često priznaju da je sadašnjost teška, ali i da je budućnost svetla i po mnogo čemu izvesna. Čini se da su vladavina nad značenjem koje se pripisuje sadašnjosti i monopol na projekciju budućnosti, najvažniji za održanje pozicije moći. Ipak, svakome je jasno da ovde nedostaje jedna vremenska referenca – ona koja označava prošlost. Borba za značenjem koje pridajemo prošlosti, zapravo je preduslov za nadmoć koju uspostavljamo u tumačenju sadašnjosti i projekcijama budućnosti. Još je Milan Kundera pisao da je jedini razlog što ljudi žele zavladati budućnošću, to da bi onda mogli menjati prošlost. Oni se bore, nastavlja Kundera, za pristup laboratorijama u kojima će “retuširati” fotografije i ponovo pisati biografije i istorije”.

Vladavinu nad značenjem sadašnjosti tako, obezbedio je onaj koji vlada prošlošću. Na prostoru bivše Jugoslavije, od raspada te zemlje naovamo, na pozicijama moći ustoličili su se oni koji su u devedesetim godinama “retuširali” prošlost koja se ticala anti-fašističke borbe u Drugom svetskom ratu. Najednom, povampirili su se četnici, ustaše i ostali kolaboranti i fašisti i počeli govoriti da će se “svetiti Turcima” ili da su “za dom spremni” i u to ime vršili genocide i progone. Važno je, dakle, naznačiti da se ratovi u bivšoj Jugoslaviji ne mogu razumeti bez razumevanja moći koju su narativi o prošlosti pružili zločinačkim politikama. U sadašnjem vremenu, situacija je slična. Vladavina nad prošlošću, između ostalog i nad onom bližom iz devedesetih godina, postala je oslonac i glavno legitimacijsko sredstvo moći u sadašnjem trenutku. U temelje državnosti današnjih republika, utkane su „retuširane“ fotografije, prepravljene istorije i biografije sa kojih su šmrkom revizionizma i laži skinute krvave fleke. 

Ali u čemu je začkoljica u suočavanju s prošlošću iz devedesetih? Upravo u tome da je ona samo deo šireg mozaika retuširanja prošlosti, fotografija i biografija. Zato nam nema uspeha u suočavanju s prošlošću iz devedesetih, ukoliko taj period posmatramo izolovano od malo davnije prošlosti. Ovo ne zato jer je važno vraćati se do „stoljeća sedmog“ ili „Kulina bana“ da bismo bilo šta razumeli u današnjem vremenu, već zato što su zločinačke politike iz devedesetih u direktnoj sprezi sa povampirenjem pro-fašističkih elemenata i prekrajanjem dalje istorije za potrebe motivacije i legitimacije zločina iz bliže istorije. Linija koja je razdvajala fašizam od anti-fašizma u četrdesetim, drugim rečima, ista je ona koja postaje relevantna devedesetih i takvom ostaje do dana današnjeg. Ovo znači da inicijative za suočavanjem s prošlošću (iz devedesetih), mogu biti učinkovite i plodotvorne samo u kontekstu razumevanja šireg političkog i istorijskog konteksta u kom su se devedesete godine dogodile, kao i narativa koji su se pokazali učinkovitim pri izvršenju, a kasnije i negiranju ili pravdanju zločina.

Konkretnije, suočavanje s bliskom prošlošću moguće je gotovo isključivo sa pozicija anti-fašizma, koji je na ovim prostorima bio samo jedan – partizanski. Višedecenijski napori koji dolaze iz civilnog sektora i sa pozicija ideološkog centra, neučinkoviti su jer pokušavaju istovremeno osuditi devedesete i relativizovati ili potpuno negirati značaj jugoslovenskog iskustva i Narodno-oslobodilačke borbe. Time se, u najmanju ruku, dolazi do jednog logičkog paradoksa u kom se osuđuju zločinačke politike iz devedesetih sa jedne, ali uz delimičnu ili potpunu koliziju sa anti-komunističkim narativima koji su bili sastavni deo zločinačkih politika devedesetih.  

Suočavanje s prošlošću na prostoru bivše Jugoslavije stoga, može biti ili zajedničko, partizansko i posledično anti-fašističko, ili ga ne može biti. Okvir za internacionalno razračunavanje sa zločinačkim politikama, pre svega onim Srbije i Hrvatske – pa onda i ostalih koje su svoju legitimaciju pronašle u agresiji ova dva glavna „nasilnika“, mora poći od istih onih osnova od kojih je pošla narodno-oslobodilačka borba pre osamdesetak godina. Samo taj okvir može ponuditi suštinsko razračunavanje sa krvavim temeljima državnosti današnjih republika, što je preduslov za razračunavanje sa zločinima koji su u te državnosti utkane. Tu svakako nema prečice.

 I da ne bude zabune – ovo nije poziv na „vraćanje“. Ovo je poziv da se, kao što je napisao Boris Buden jednom prilikom, ide napred, sećajući se. Zato su pozivi da se „gleda u budućnost“ i „ne vraća u prošlost“ potpuno promašeni, jer koračanje u budućnost na temeljima ovakve, iskrivljene prošlosti, nije ništa drugo do prihvatanje vladavine onih koji su, vladajući prošlošću – osigurali sebi vladavinu i u budućnosti. Ponekad u životu, ali i politici, treba stati, možda baš onako kao što je to svojevremeno učinio Emir Hodžić u Prijedoru, kada je počeo stajati sa belom trakom oko ruke kako bi skrenuo pažnju na stradanja nesrba u tom gradu. Možda zaista treba reći da nema dalje, dok svi ne stanemo i ne okrenemo se nazad. Ali treba stati na ramena Sutjeske i Kozare, da bi se bolje videle pozadine svih Oluja, Srebrenica, Batajnica, Vukovara.  

Filip Balunović je doktorirao na Scuola Normale Superiore u Firenci iz oblasti sociologije i političkih nauka. Osnovne studije završio na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, master iz domena Međunarodnih odnosa i evropskih studija na Evropskom institutu u Nici i Bilgi unuverzitetu u Istanbulu. Drugi master iz oblasti ljudskih prava i demokratije završio je na univerzitetima u Sarajevu i Bolonji. Kao gostujući istraživač radio je na univerzitetima u Kopenhagenu i Liverpulu. Autor je studije “O fenomenima procesa privatizacije u Srbiji” (Centar za politike emancipacije 2015). Autor je monografije “Beleške sa slobode” (Mediteran 2014). Izvršni je urednik Le Monde Diplomatique Srbija. Predaje na katedri za studije politike na Fakultetu za medije i komunikacije.  Trenutno je istraživač na CAS SEE (The Center for Advanced Studies – South East Europe) na Univerzitetu u Rijeci i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. 

Foto: Nedeljnik Vreme