Mnoge porodice na Kosovu doživljavaju novi bol i šok kada shvate da su njihovi rođaci ubijeni tokom rata pogrešno identifikovani pre sahranjivanja.
Mergime Taraku i Suada Ćoraj
Više od dve decenije, otkako je izgubio oca i četvoro braće u masakru u Maloj Kruši u Prizrenu, saga o identifikacijama, sahranjivanjima i ekshumacijama nastavlja se za Flurima Hajdarija.
U podne 26 marta 1999, njegov otac Halim i petoro braće: Selajdin, Rasim, Nazim, Vesel i najmlađi, dvanaestogodišnji Mursel, odvedeni su sa još 104 stanovnika i ubijeni i spaljeni u seoskoj kući. Od tada su skoro svi imali više sahrana.
U julu 1999 godine, njegova braća Selajdin, Nazim i Rasim pronađena su u masovnoj grobnici u selu Lubižde u Prizrenu. Flurim pokazuje da bi ih mogao lako identifikovati.
“Tela su bila mrtva u mrtvačnici. “Sva trojica moje braće imala su samo po jedan metak u glavi“, priznaje Flurim.
Mesec dana kasnije, porodici je vraćeno samo Rasimovo telo. Skoro osam godina kasnije, u martu 2007 godine, Nazimovi posmrtni ostaci vraćeni su porodici. Posmrtni ostaci Selajdina vraćeni su 2009 godine, dok su posmrtni ostaci njegovog oca Halima i drugog Murselovog brata pronađeni 2012 godine. Dok posmrtni ostatci Vesela još nedostaju.
U 2015 godini forenzički timovi došli su na groblje i započeli ekshumacije, iako su svi osim Rasima identifikovani DNK metodom i porodica je verovala da je ovo zatvorena stvar.
Flurim ukazuje da porodica nije ni obaveštena da se ekshumacija odvija zbog grešaka.
“Kada sam otišao na groblje, policija mi nije dozvolila da priđem. Iako sam imao DNK dokumente. Policija mi je pretila hapšenjem. Zatim su uzeli dokumente koje je izdao UNMIK i dali su mi još neke sa pečatom EULEKS-a. Bilo je apsurdno “, rekao je Hajdari.
Poput Flurimove, i mnoge druge porodice na Kosovu nastavljaju da doživljavaju novi bol i šok kad shvate da su njihovi rođaci ubijeni tokom rata pogrešno identifikovani, čak i u slučajevima kada su ostaci identifikovani DNK analizom.
Ljutnja i neverica
Ponovno otvaranje grobova izazvalo je bes i povećalo nevericu. Ekshumacije su izvršene u potrazi za identifikacijom drugog brata Veselija, koji se još uvek vodi kao nestao. Tri meseca nakon ovog ponovnog otvaranja, identifikovano je još 6 ljudi ubijenih u masakru u Maloj Kruši iz istih posmrtnih ostataka u dva groba Selajdina i Rasima.
Kao rezultat sahranjivanja mrtvih identifikovanjem kroz odeću ili druge predmete, veruje se da je stopa pogrešne identifikacije 15 do 20%.
Šef kosovskog Instituta za sudsku medicinu Arsim Gerđaliu rekao je da su se greške u identifikaciji događale uglavnom od 1999 do 2002 godine, kada je preko 6.000 ubijenih sahranjeno identifikovanjem klasičnim metodama, a ne DNK analizom.
“Do sada urađena ispitivanja pokazala su da je nivo pogrešnih identifikacija prilično visok. “Pred nama je veliki izazov, za koji nam je potrebno rešenje”, rekao je Gerđaliu.
Između 1999 i 2001 godine, timovi Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) istražili su više od 150 masovnih grobnica i ekshumirali posmrtne ostatke 4.019 osoba tražeći dokaze o optužnicama za ratne zločine.
Istovremeno, porodice žrtava same su sahranile oko 2.000 drugih ljudi, identifikujući ih kroz odeću, odnosno bez DNK analize. To se nastavilo do 2003 godine kada je Međunarodna komisija za nestale osobe (ICMP), međuvladina organizacija sa sedištem u Hagu, potpisala sporazum sa misijom Ujedinjenih nacija (UNMIK) na Kosovu o upotrebi DNK kao prvoj liniji operacija. identifikacija. Od tada je ICMP DNK metodom identifikovao preko 2.540 žrtava koje su ubijene i nestale.
Ali posmrtni ostaci 400 ljudi u prištinskoj mrtvačnici ne podudaraju se ni sa jednim uzorkom krvi rođaka nestalih osoba.
Za ispravljanje grešaka potrebno je preko 20 000 uzoraka krvi
ICMP je predložio Vladi Kosova i porodicama nestalih osoba da razmotre mogućnost prikupljanja uzoraka krvi od članova porodice čiji su rođaci sahranjeni bez identifikacije putem DNK. Prema ICMP-u, ovo bi otkrilo pogrešne identifikacije koje su se dogodile pre postupka identifikacije DNK i moglo bi pomoći u identifikovanju nekih neidentifikovanih posmrtnih ostataka u prištinskoj mrtvačnici.
Ispravljanje mogućih grešaka znači da se od rođaka žrtava mora uzeti preko 20 000 uzoraka krvi.
Prema Misiji vladavine prava EU za nestale osobe (EULEKS), “greške u identifikaciji čine do 16 procenata svih nestalih do sada“, procena koja pokazuje da greške koje su se dogodile 1999 i 2002 godine i dalje utiču na proces traženja 1.653 nestale osobe.
Vladina komisija za nestale osobe ponovila je da će se slučajevi voditi korak po korak i u ovom složenom procesu potrebna je saradnja porodica.
Kosovo se takođe suočava sa nedostatkom stručnjaka za ekshumaciju, posebno u forenzičkoj arheologiji.
Savetodavni panel UN-a za ljudska prava (HRAP) u izveštaju iz 2017 godine utvrdio je da “UNMIK-ove istrage nestanaka nisu ispunile minimalni standard efikasne istrage kako to zahtevaju međunarodni i evropski standardi za ljudska prava”.
Oko 2.000 dosjea predmeta nestalih osoba klasifikovanih kao ratni zločini i zločini protiv čovečnosti trenutno je u rukama Specijalnog tužilaštva Kosova.
Međutim, greške u identifikaciji u slučajevima poput slučaja porodice Hajdari iz Male Kruše navele su rođake žrtava da sumnjaju da li su zaista sahranili ostatke svojih rođaka.
“Jednom kada su rekli da je to Selajdin, zatim to nije Rasim već Nazim. Za nas je vera izgubljena. “Nismo više sigurni da li smo sahranili članove porodice“, kaže Flurim.
Ovaj članak je proizvod mrežne obuke za novinarsko izveštavanje u oblasti Suočavanja sa prošlošću (SsP) /Senzibilizovanog novinarstva o sukobima, koju sprovodi program forumZFD-Kosovo. Za stavove izražene u ovom članku odgovoran je autor i oni ni na koji način ne odražavaju stavove forumZFD.
