Ako pođemo od učmale teze da je politika samo rat nastavljen drugim sredstvima, kao da vidimo da se ovakva jedna (hi)poteza stalno i iznova potvrđuje u razmontiranom zajedništvu bh. društva, posebno u periodu preidzborne kampanje kao razmontiravanju do kraja svih zamišljenih krajnosti ovog samouništenja. Elitama ide više nego pod ruku ova nekrofilija, čak i kad je na ravni pojave sakrivene iza kvazi polupomirljivih susreta i lažnih razumevanja.
Od elita posebno političkih se traži javno govorenje istine, izvinjene i uzajamni oprost. No istina se pervertira u brdo naracija da bi se obesmislila bilo kakva celina, iako ona kao takva i ne postoji u „čistom smislu“ i podložna je različitim interpretacijama. Ovo elite zdušno koriste i zloupotrebljavaju u dnevno-političke svrhe, brkajući svesno forenziju sa inter i intra-subjektivnošću. Nedavni susret Vučić-Kitarević je jedan od takvih primera, između ostalog i trivijalizacije individualnog na račun hipostaziranja kolektivnih patnji i institucionalizacije samo-dovoljnog martirologija. No martirologij traži i priznanje Drugog, no Drugi ovde ostaje samom sebi netransparentan u lakanovskom trouglu imaginarno-simboličko-realno.
Izvinjenje kao bitna dimenzija se tako pretvara u sveopštu hipokriziju, gde se iza generalizacije krije lični dvostruki moral i bekstva od slobode i odgovornosti. Izvinjenje invocira i stid, a ne samo politički ples u rukavicama. Izvinjenje remeti i zacementirane identitete, a što elitama svakako ne ide na ruku s obzirom da manjak proizvodnje opipljivih dobara za stanovništvo lažno nadoknađuju identitarnim „proizvodima“. Oni pri tome ne moraju biti otvoreno nasilni, već lažno multikulturalno polupomorljivi po sistemu jedni pored drugih.
Kada je o oprostu reč, to je uvek oprost neoprostivog inače ovaj ne bi ni bio potreban (Derrida). Poznati teolog s naših prostora Miroslav Wolf je istakao da se treba ponašati kao da je oprošteno da bismo se mogli pomaći iz večnog vraćanja istog. No, elite ne samo da se tako ne ponašaju već i ne traže bilo kakav oprost i beže u samopravdanje sebe i svojih političkih „predaka“, očeva utemeljivača, perverznih founding fothers čiji su likovi uklesani i u naše pustinje, tačnije beznađa i bespuća „povjesne zbiljnosti“. Jer po mitologiji, ako se predaka ne sećamo kroz kultove oni će nam se osvetiti.
No opozit ratu nije mir, već kreativnost, izlazak iz nametnutih ćorsokaka koji zamrzavaju bilo društva ispod političkih izjava. Postojeći oblici političkog elitizma ne samo da ne nude bilo kakav izlazak iz sveopšteg porobljavanja jednodimenzionalnog uma. Samo ga nastavljaju drugim sredstvima i politikantskim tehnikama polupomirljivosti, s onu strane punine mira i dostojanstvenog života za kojim vapimo gledajući i osluškukući nevidljivu harmoniju.
