Suočavanje s prošlošću je nešto čemu treba da teže svi pripadnici političkih stranaka u Bosni i Hercegovini, pa i mi, građani, koji nekako konstantno mislimo da je to nebitna tema.

Imao sam mnogo slučajeva tokom svog bavljenja novinarskom karijerom da ukažem na te stvari, ali bez mnogo efekta. Koliko god sam pisao, ukazivao na ove probleme, da u društvu u kome živimo ne smijemo i ne možemo zanemarivati problem nacionalizma, pogotovo na poljima politike, djela pokažu upravo suprotno.

Pred svake izbore političari nam serviraju pregršt etno-nacionalnih govora.

Svaki dan je red mržnje, red „prebrojavanja“, red svega u zapršci koju nam serviraju iz dana u dan.

I onda shvatimo koliko je zapravo ta borba teška, nepravedna i koliko, zapravo, više udaramo glavom u zid da šta god uradili, radimo i radićemo, dobijemo podršku od istih ljudi koji rade taj posao već dugi niz godina, a od onih, koji zapravo odlučuju o našim sudbinama unazad 30 i kusur godina, dobijemo samo mrtvo slovo na papiru. Pa čak i stranke, koje se „fiktivno“ deklarišu kao ljevičarske, u svojim redovima imaju nacionalističku retoriku.

Poenta svega je da, naravno, ne trebamo odustati. Ni ja, ni svi ostali koji obrađuju ove teme.

Ali pitanje je dana, kada će nam se smučiti sve ovo i samo ćemo se ugasiti i otići iz svega toga jer, prosto, preko glave nam je, kako volim reći, „udaranja u zid“ stalno.

Prijetnje, zanemarivanje, podbadanje, podmetanje noge, samo su neke od stvari koje svakodnevno dobijam i ja, a i svi ostali koji se bave ovim temama.

Ali, naravno da ima i onih koji daju podršku. Pred izbore je već postala ustaljena praksa da svako ko bar malo razmišlja svojom glavom, dobije epitet stranog plaćenika, što je više u konačnici suviše prazna priča, koja više nema ni efekta, ni mozga i već pomalo nervira. Jer, iskreno, da sam srećom strani plaćenik, možda ne bih razmišljao svaki mjesec kako preživjeti.

Ne znam da li više iko iole pismen i iole inteligentan pada na priču “stranih plaćenika” i da su to baš oni koji ukazuju na probleme u društvu kao što su korupcija, kriminal i iskrivljavanje istorije.

Svaki projekat u Bosni i Hercegovini koji je podržan od strane stranih donatora je javno dostupan. Svaki projekat se mora opravdati izvještajem u kojem je jasno navedeno i opravdano na šta je novac potrošen.

Umjesto da se bave poslom za koji su izabrani od građana ove države, oni prebrojavaju krvna zrnca i „strane plaćenike“.

Sve što bih im poručio je, „manite se više priče o glupostima i počnite se baviti onim za šta ste se kandidovali i prestanite nas smatrati budalama“.

A možda će jednom doći na red i da se počnu baviti kulturom sjećanja.

Milan Ilić – Novinar, aktivista koji već 10 godina radi na temama ljudskih prava, socijalne inkluzije i problema mladih i građana. Ono što je polje njegovog djelovanja jesu obični ljudi kojima teži pomoći zahvaljujući svom pisanju.