Često se događa da kada želite da pričate o nečemu, a iz nekog razloga se osećate nelagodno, imate utisak da je najlakše udaljiti se od problema, predstaviti ga kao tuđi i pričati o njemu sa „sigurne“ udaljenosti. U običnom razgovoru sa bliskim ljudima to najčešće bude kroz upotrebu iskustava poznanika ili prepričavanje, insinuiranje i davanje „suptilnih naznaka“.
U situacijama relativno intelektualnog okruženja, nekada su knjige pružale tu mogućnost, ali danas kao najprikladnija prilika da saosećamo sa onim što nas zanima i tražimo odgovore na pitanja koja ne možemo izgovoriti jeste suočavanje sa njima kroz umetnost koja je kombinacija više umetnosti – „sedma umetnost“, odnosno film.
Zbog specifičnih okolnosti u kojima živimo, uslovljeni pre svega našim okruženjem, koje ima svoje tipične predrasude, stanovišta, sudove, neutemeljene otpore uzrokovane pre svega strahom od nepoznatog, čini se da je najlakši način suočavanja, analize i prihvatanja stvari upotreba saznanja iz naše kinematografije, kao i kinematografije koja je bliska našem mentalitetu.
Ovaj put fokus našeg promatranja biće filmovi koji kao temu imaju pitanja homoseksualnosti, transrodnosti i transseksualnosti.
Zato predlažem da potražimo neke primere među filmovima snimljenim u Makedoniji u poslednjih deset godina.
Ali pre toga, kao uvod, prisetimo se samo nekoliko autora i naslova koji su davno (u proteklih 50 godina) doneli revoluciju u vezi sa ovim temama širom sveta… Od Viskontija preko Boba Fosija ili Hektora Babenka do Abdelatifa Kešiša, Sebastijana Lelija, Toda Hejnsa ili Anga Lija, a naročito Pedra Almodovara, Vilijama Harta, preko Kolina Firta, Hita Ledžera i Džejka Džilenhala, Gaja Pirsa, Antonija Banderasa, Ruperta Evereta… do Kejt Blanšet, Runi Mare ili Danijele Vege, Lee Sejdu… mnogi kreativci su svojim stvaralaštvom zagovarali prevladavanje predrasuda i pobedu nad stereotipima.
Ali sve što se u svetu ispostavilo kao trend oslobođenja, u regionalnoj, a naravno i makedonskoj kinematografiji, kretalo se sporijim tempom. Iz regionalnih prikazivanja u makedonskim bioskopima, ređe na repertoarima („Parada“ Srđana Dragojevića, „Ustav Republike Hrvatske“ Rajka Grlića), a više na festivalima („Svadba“ Bljerte Zekiri), ipak smo dobili uvid u umetničke napore da se prevaziđu neke teme koje se još uvek, posebno u manjim zajednicama, smatraju tabuom.
U makedonskoj kinematografiji i TV produkciji, u ranijim fazama, „seksualna raznolikost“ je obično imala blag, epizodni kontekst, suptilno skrajnut („Ciganska magija“ Stoleta Popova iz 1997. godine). Međutim, od komičnih izvedbi kabare-zabavnih programa sa naznakom pozorišta (predstava „Ženski orkestar“) ozbiljnije „bavljenje“ je prešlo na male i velike ekrane.
Osnovna karakteristika dodira široke lepeze intimnih događaja sa (pre svega) homoseksualnom naznakom u makedonskom dramskom mediju svela se na dve osnovne osobine: prenaglašena karikatura ili previše suptilno potiskivanje. Ono što je serija „Dinastija“ bila za televizijsku poruku u svetu osamdesetih godina prošlog veka, (lik Stivena), prisutno je ovde u obe sezone serije „Familijata Markovski“, ali i u humorističkoj seriji „Prespav“ i liku koji tumači Vasil Zafirchev, kojeg biste i dalje istakli sjajnim performansom u „Sobi za klavir“. Naime, pokušaj prevazilaženja predrasuda kroz humoristički pristup prisutan je u popularnoj TV seriji „Prespav“, koja je emitovana nekoliko sezona na različitim nacionalnim televizijskim stanicama. Lik Marija, tumačen od Vasila Zafircheva, prikazuje lik upravo kroz preuveličanu karikaturu fizičkog izraza i preterane gestove. Međutim, Zafirchevljevo izvrsno glumačko iskustvo donelo je makedonskoj kinematografiji izvanrednu ulogu Ire u filmu Igora Ivanova – Izija, „Soba za klavir“ iz 2013. godine. Muškarac, odnosno suprug, u jednoj od scena u hotelskoj sobi za klavir, obučen kao žena, čekajući svog partnera flertuje sa ogledalom, i u isto vreme saznaje da je zaražen HIV virusom.
Priča u debitantskom filmu „Tri dana u septembru“ Dariana Pejovskog iz 2015. godine potpuno je drugačija i suptilno vođena „na tankoj liniji“, u kojoj su dva glavna lika doslovno majstorski odigrale Irene Ristić i Kamke Točinovski. Njihov antijunački, anti „Telma i Luiz“ tandem lako se može svrstati među najbolje ženske uloge na našem filmu. I dok se lik Točinovske, koji je dotakao dno, čini da donosi neku vrstu olakšanja glumici u izgradnji lika, sposobnost Ristićeve da se suoči sa onim što se čini kao malo prostora za finese u njenom prvom velikom filmskom angažmanu dovodi do katarzične uverljivosti koja očarava publiku. Hemija između ove dve marionete sudbine je najjače oružje, koje neće ostaviti nikoga ravnodušnim. Međutim, glavna priča filma ostavlja malo prostora za razvoj odnosa između ove dve ženske ličnosti, čime se publika drži u neizvesnosti da li i u kojoj meri bi njihov odnos mogao evoluirati.
A možda se sa serijom „Porodica Markovski“ (2017) možemo samo nadati da je na malim ekranima započeto humanije tretiranje problema seksualno raznolikih ljudi, u smislu da se i njima dešavaju „obične stvari“ i da ih ne prikazuju ni preteranom karikaturom i patosom ni da su nesrećni i nužno vode život sa tragičnim ishodom. Međutim, ostaje da se vidi šta budući projekti makedonske kinematografije donose.
Toni Cifrovski je dugogodišnji novinar i voditelj na Makedonskoj radio-televiziji, trenutno je urednik Kulturnog programa Radio Skoplja. Bio je saradnik kao korespondent za kulturu na Radiju Deutsche Welle (1996–2006), uređivao i vodio emisiju „Neka bude film“ na programima Makedonske televizije, a nekoliko godina je takođe objavljivao filmske kritike u dnevnom listu Dnevnik. Autor je tri knjige sa filmskim kritikama Kineenje 1-3. Član je svetske federacije filmskih kritičara FIPRESCI i Uredničkog odbora časopisa za istoriju, teoriju i kulturu filma KINOPIS pri Kinoteci Makedonije. Godine 2015. dobio je nagradu Script Present za višegodišnji angažman i doprinos filmskoj umetnosti, koju dodeljuje fondacija Makedonija Present. U julu 2006. nominovan je za prestižnu nagradu PRI EUROPE za radio-dokumentarnu emisiju Simon Trpčeski – iz male sobe na velike svetske pozornice. Do sada je proizveo preko 6.000 bibliografskih jedinica u oblasti filma i drugih umetnosti.