Marta 1999. godine na samom početku bombardovanja od strane Alijanse NATO-a, kada su stanovnici sela Poljance bili primorani da pobegnu kako bi spasili golu kožu, muškarci se odvajaju od žena, zato se i Bećir Koci, koji je tada imao 18 godina, odvaja od svoje majke i babe. Grupa u kojoj se on nalazio biva napadnuta od strane srpskih snaga koje mu ubijaju jednog mlađeg brata. Njegovog starijeg brata, koji je ostao uz majku i baku jer je imao posebne potrebe, su ubili nakon što su ga izdvojili iz kolone. Bećiri priča o teškim vremenima u toku rata i odmah nakon rata kada kreće u potragu za telima svoje poginule braće.
Bećir Koci
Rođen sam u Poljancu. Imao sam majku, oca sam imao, dedu, babu. Pre rata nas je bilo petoro braće, sada nas je troje. U Poljancu sam pohađao školu do osmog razreda, dalje se nisam školovao. Isto tako i braća, neki su pohađali školu, neki nisu, ali i oni koji su išli u školu pohađali su je do osmog ili devetog razreda ali dalje ne.
Dževdet je bio najstariji, rođen je ’79. godine. Ja sam rođen posle njega, ’81. rođen, Jeton ’85. godište, Nedžmedin ’87. i Driton ’88. godište. Otac se rodio i odrastao ovde u Poljancu. Vojsku je završio u Sloveniji, zatim je oduvek tamo radio. I dan-danas tamo živi i radi, ali i dolazi iako ovog puta već duže vreme nije dolazio zbog ove pandemije. Majka je rođena u Glogovcu.
Nas petoro braće smo odrasli igrajući zajedno, išli smo u školu. Naš život je bio običan seljački život; držali smo i stoku, puštali smo stoku na ispašu i čuvali je, igrali smo se raznih igara. Od braće sam bio najbliži sa Jetonom. Najstariji brat Dževdet je imao posebne potrebe, nije mnogo izlazio, više je bio u kući. Sa Jetonom smo po livadama igrali loptom, svuda smo išli zajedno. Bili smo braća ali i drugovi. Uvek smo bili zajedno. I krave smo ja i on vodili na ispašu.
Otac je oduvek bio u inostranstvu; dolazio bi ponekad samo i ostajao sedmicu ili dve. Majka nam je bila sve: i majka, i otac, i sve. Bili su tu i deda i baba, ali čovek je najviše vezan za majku i oca kada ih ima. Svako dete je vezano za majku.
Dževdetove potrebe su bile velike i uvek je bila potrebna velika briga oko njega. Kada bi izašao ja sam uvek bio uz njega, ne bih ga ostavljao samog jer bi njega u svakom trenutku mogao da uhvati nekakav grč. Dakle, nikada nisi mogao slobodno da se igraš sa drugovima zato što je on bio tu sa tobom, jer je trebalo da se brineš o njemu.
Kada sam krenuo u školu, Dževdet je počeo da ide sa mnom. Išao je do trećeg razreda, nakon čega je morao da prekine školovanje jer nije išlo dalje. Imao je napade. Bilo je dana kada mu se ne bi ništa desilo, a bilo je i dana kada bi imao po tri-četiri napada. Dešavalo se da dobije napad i u školi. Jednoga dana je učitelj rekao, „Bolje je da ne dolazi jer smeta i tebi“.
Jeton se upisao u školu dve-tri godine posle nas, dakle ja sam bio u trećem razredu, a on u prvom. Bio je dobar učenik, nije bio među najboljima. Meni je škola na početku išla dobro, kasnije je išla slabije. Do petog razreda sam bio odličan učenik. Posle petog razreda pa nadalje, i kao najstariji u kući, a i deda je bio sam pa sam mu pomagao, počeo sam da idem na njive da ih obrađujem, stoga sam napustio školu. Inače sam na početku bio jako dobar učenik. Kao dete sam imao sklonosti ka građevinarstvu. Kada god se gradila neka kuća, ja sam se mešao među majstore. Jako sam voleo da se školujem za inženjera za građevinarstvo, ali to se nije desilo.
Bili smo u dobrim odnosima sa braćom. Oni su bili mlađi. Ja kao stariji sam se uvek brinuo o njima. O svemu. Kada su krenuli u školu ja sam bio umesto roditelja. Ja sam uvek išao na njihove roditeljske sastanke. Bilo šta što je bilo potrebno za školu ja sam se o tome brinuo.
’90-te su zatim započele protestima, štrajkovima. Na primer, sećam se kada su nam u školi bacili otrov. Učenici su bili otrovani. Ja nisam, ali su moji drugovi iz odeljenja popadali. Pomogli smo im, polivali ih vodom. Mene lično nije zakačilo.
Neko je dolazio autom i puštao neki dim, maglu, i trovao učenike, onesvešćavali bi se. Jednoj devojci se često dešavalo. Kada god bismo izašli na veliki odmor, oni bi već čekali. I protesti su održavani, ali ja nisam učestvovao.
Kada je počeo rat, sećam se da su prvo ubili Haljilja Gecija. Posle je ovde u Ćirezu, u Likošanu počelo. Bio je 28. februar, bili smo u dvorištu, videli smo ljude, govorili su „Počeo je rat!“. Sutradan smo otišli. Lično sam otišao i video sam leševe. Skupili smo se svi, bilo je muškaraca i dece, mojih vršnjaka i mlađih od mene. Svašta smo tu videli. Strahota, masakr! Tada smo se najviše uplašili. Onde su ubili porodicu Ahmeti, ovamo bliže trudnicu, i još mnogo drugih. Ušli smo redom u sve kuće, tu su bili i stariji ljudi koji su govorili, „Ne puštajte ove mlade da uđu“. Ja sam imao 17 godina. Vikali su nam da ne ulazimo, da ne gledamo. Nagledali smo se strahota tada!
Odatle je onda 5-tog marta puklo kod Adema Jašarija. I tamo smo otišli. Jednoga dana sam na sahrani Jašarijevih učestvovao u kopanju grobova. Drugoga dana nismo ponovo otišli. Prvoga dana smo videli da je sve uništeno. Trudili smo se da iskopamo što više grobova. U neko vreme su nam naredili da se skroz povučemo odatle. Srbi su se nalazili preko puta u blindiranim vozilima. Mi smo otišli, nakon čega su oni nastavili da sahranjuju ostale i više nisam išao.
Onog dana kada je „puklo“ kod Adema Jašarija smo bili ovde u kući, a onda smo pobegli. Bili smo u šumi celoga dana. To se mesto zove Lug Lešnika, ta šuma. Tamo smo ostali dok se nije smrklo, onda smo se kasno vratili kući. Rat se tamo nastavio, ali sam ja sutradan ostao kod kuće, nisam nikuda išao. Neki su otišli u šumu, nisu smeli da ostanu u kući. Ja se nisam plašio da budem kući, ali mi je i baba rekla, „Ostani jer ovde neće doći, tamo ratuju“. Zadržala nas je nekim rečima i nije nam dozvolila da odemo.
Srpski punkt je bio ovde kod mesta koji se zove „Kodra e Zane“. Tu su bili non-stop. Međutim, mi smo na neki način nastavili sa životom, ali nismo hodali asfaltom. Sve je moralo drugim putevima da se obavlja. Manje-više smo nastavili sa životom, bavili smo se poljoprivredom, kućnim poslovima. Dakle, sve drugo smo prekinuli i bavili smo se samo sa seoskim poslovima ne bi li preživeli. Otac nam je slao pare iz inostranstva jer drugačije nismo mogli da zaradimo da bi živeli.
Počela je neka septembarska ofanziva. Rano ujutru su počeli da pucaju. Deda je po noći čuvao stražu, pa nas je pozvao, „Ustanite jer će, Boga mi, danas negde da pukne“. Srbi su počeli da pucaju, mi smo se popeli na traktor. Pokupio sam odavde celu porodicu i neke susede koji su tu bili jer smo samo mi imali traktor, a četiri-pet drugih kuća nije imalo.
Iz naše kuće je bila cela porodica tu: baba, majka i nas petoro braće. Deda nije došao, on je otišao samo do u šumu. Od suseda je došla samo jedna žena, zovemo je dada Hafiza [dada: prim. prev. naziv koji Albanci koriste kao znak poštovanja za stariju ženu]. Došla je i dada Ferida- njoj su muža ubili, ostala je samo sa dve kćerke. I susedi, porodica baca Emina [bac: prim.prev.- naziv koji Albanci koriste kao znak poštovanja za starije muškarce] su došli sa nama, žena sa dve kćerke i dva mlađa sina; oni stariji nisu došli.
Sa sobom smo uzeli sunđere, ćebad, sve što nam je potrebno i planirali smo da od tada budemo u šumi. Sa sobom smo poneli hrane koliko smo mogli. Nismo uzeli sve jer smo nekako u žurbi pobegli. Otišli smo u Štuticu, zatim smo prošli kroz Doševce, pa u Gradicu. Žena očevog brata od strica je iz Gradice. Tamo smo prenoćili. Ona je tu ostala, a mi smo nastavili za Kušnicu jer su mi dve tetke sa očeve strane tamo udate. Tamo smo ostali dve-tri noći, nakon čega smo otišli u Bajr, u Mitrovici. Jedan čovek nam je dozvolio da ostanemo u njegovoj kući; sada sam mu zaboravio i ime da budem iskren. Tu smo ostali dok nije ušao OEPS, oni sa narandžastim autima.
Tada je došao otac iz Slovenije po nas, vratili smo se u Poljance, kući. Zapalili su nam odu, [prim. prev. oda- velika tradicionalna soba u kojoj su se sastajali muškarci] ali kuću nisu. Imali smo jednu staru kuću sagrađenu od kamena, imala je (podzemnu) ostavu na sred sobe, a sa obe strane se nalazila po jedna soba. Naša oda je među prvima u Poljancu koju su zapalili, kao i Rizina kuća.
Imali smo posađenu pšenicu, na celoj njivi, pola hektara, samo smo čekali da počnemo da žanjemo, ali nam i nju behu zapalili. Ipak smo te zime do marta nastavili da budemo kod kuće.
To je bilo ono vreme kada su se umešali posrednici. Zima je prošla prateći šta će se desiti, slušajući svakoga dana o tome šta se dešava. Život je bio težak jer i da ste hteli da radite i da živite dobro- niste mogli. Takve su bile ratne okolnosti.
Otac je bio tu dok nas nije malo sredio, dok je obezbedio nešto hrane. Malo smo se oslobodili i onda se on vratio nazad. Nismo znali ni kako će otići, da li može da izađe iz zemlje, da li će ga negde zaustaviti. Jako smo se bojali dok nije stigao tamo.
Do 21. marta 1999. godine smo bili kući. 21-og marta je počelo sa Prekaza, krenula je srpska policija i vojska. Počeli su da se penju uz Radevac pa su pucali na Prekaz sa svih strana. Tada smo se popeli na traktor ali niko nije znao kuda da idemo. Bila je tu majka, baba, mojih četvoro braće i ja. Krenuli smo ka Novom Rezalcu, otišli smo u Klodonicu kod tetke sa očeve strane i kod ujaka. Tu smo ostali dok nije počelo bombardovanje NATO-a. Kada je počelo bombardovanje, mi smo spavali u odi. 200 metara dalje su počeli da pucaju, nakon čega je pala granata sa Mokne. Ne znam ni kako, samo znam da su rekli da su je bacili Srbi sa Mokne. Brat od tetke, imao je 20 godina, popeo se do tamo, pogledao i rekao je, „Nekoliko ih je ubila“, rekao je „ubijeni su jer im je granata pala pred kuću“. Nakon toga smo otišli u šumu i tamo bili celi dan. Odatle su rekli da idemo u Tušilje jer se tamo skuplja narod.
Iz Klodonice smo traktorom nastavili u pravcu Tušilja. Tada smo bile zajedno dve porodice, ovaj brat od tetke i ujaka. Dževat je imao traktor, i on je došao. Popeli smo obe porodice, i ujakovu porodicu i našu. Na ujakovom traktoru se nalazila cela ujakova porodica. Dva brata od tetki, tetka, žena drugog ujaka. Ovoj tetki je još ranije umro muž, u saobraćajnoj nesreći dok je dolazio iz Nemačke, ostavio je siročad. Bila je tu i njegova sestra, Dževatova i Esatova, jer su oni bili dva brata i sestra.
Krenuli smo iz Klodonice u pravcu Turičevca pa smo stigli u Tušilje. Tamo su nam rekli da muškarci ne budu zajedno sa ženama, da se odvoje od njih jer žene i decu ne diraju. Ljudi su govorili, „Muškarci bolje da odu negde u šumu gde ih Srbi ne mogu naći“, jer gde god bi videli muškarce odmah bi ih ubijali, masakrirali su ih.
Sreli smo neke vojnike kasnije. Poznavao sam troje ili četvoro iz našeg kraja. Krenuli smo sa njima. Majka je sa dva mlađa brata i babom ostala tu sa ujakovom porodicom, i oni su se odvojili. Ja sam otišao sa mojim bratom Jetonom, sa Dževatom, Esatom i sa braćom od očevog strica, i imali smo i neke rođake koji su bili vojnici. Dževdet je ostao sa majkom. Mi smo krenuli da iz Tušilje odemo u Poljance jer su rekli, „Dolaze ovamo!“. Uvek smo se trudili da u toku noći budemo iza njih kako bismo i danju bili iza njih. Mislili smo bićemo bezbedniji. Međutim bezbedni nismo bili u ratu, nigde niste bili bezbedni.
Hodali smo do negde, počelo je da sviće. U brdima se nalazio neki lug. Rekoše, „ Dok ne padne mrak bićemo ovde u lugu. Kada se smrkne nastavićemo“. Tu smo proveli dan. Došlo je nekoliko osoba koje su Srbi pratili. Kada su počeli da pucaju na nas, krenuli smo uz brdo da bežimo. Oni su pucali, a mi smo bežali. Naša grupa je bila dosta velika, bilo nas je oko 100 osoba, a možda i više.
Bežeći smo stigli na brdo, tuda je vodio šumski put. Kada smo se popeli, Srbi su nam preprečili put. Ovaj očev brat od strica, bio je stariji od mene oko četiri godine, uvek je govorio, „Ne trčite brzo, sagnite se kada pucaju“. U trenutku kada su počeli paljbu, ja sam se nalazio na oko 30-40 metara iza ovog brata od ujaka Esata i mog brata. Oni su bili ispred, a mi pozadi.
Jetona bijahu ubili, ali ja nisam video dok nisam pobegao. Nakon toga sam ga video, i njega i Esata dok sam se okretao. Kada sam se okrenuo video sam ga kako pada. Potrčao sam, uhvatio sam ga, došao je i očev brat od strica, Baškim Koci, sa mnom. Stavio sam mu glavu u krilo i dozivao sam ga, „Esat, Esat“. Baškim mu je ubacio ruke pod odeću da vidi gde ga je pogodio metak, odakle teče krv kako bi mu pružio prvu pomoć. U tom trenutku je između nas prošištao metak, prepolovio je hrast i mi smo pali na zemlju i nismo se mrdali. Dok Srbi nisu otišli ležali smo kao mrtvi. Trajalo je to oko pola sata. Uopšte se nismo pomerali.
Esat je ispustio dušu. Kada više nije bilo kretanja, videli smo još dvoje ubijenih malo dalje. To je bio moj brat i još jedan iz Prekaza. Međutim, tako ležeći nismo mogli da znamo ko su sve dok se nismo približili. Baškim je ustao i rekao, „Ostani ovde, idem da vidim tamo da li ima još Srba“. Ja sam ostao da ležim, a on je otišao. Rekao je, „Nema Srba“.
Pregledao sam Esatovo telo, nijednog metka nije bilo, ali pošto je bio jako mlad, umro je od srčanog infarkta. Uopšte ga metak nije pogodio, a mog brata Jetona jeste. On je imao mnogo rana. Približio sam se da ga vidim.
Zatim je počelo da se smrkava jer je bilo negde oko tri sata posle podne. Ubijen je bio još jedan momak iz Prekaza, poznavali smo ga, znali smo čiji je brat. Razmišljali smo kako da ih sahranimo, planirali smo ali nismo imali čime, jer sa sobom nismo imali ništa. Kuća je bila daleko, nismo mogli ni lopatu da uzmemo negde. Morali smo da ih tu ostavimo. Bilo nas je troje, Baškim sa svojim bratom i ja. Jednu noć smo proveli tu u šumi. Ostali su otišli. Cele noći je padala kiša. Nismo imali čime da se pokrijemo.
A Dževat, drugi brat od ujaka, u tim trenucima je pobegao dalje. Njega su ubili kod Lauše u pokušaju da se vrati u Tušilje. Njega su našli nakon 4-5 godina.
Pošto se smrklo, odlučili smo da ostanemo tu gde smo jer nismo znali kuda da krenemo, nismo mogli da se orijentišemo. Plašili smo se da se ne sretnemo negde sa Srbima. Uvek smo bili u strahu. Hodajući tako, nalaze se neke linije visokog napona ovde u Poljancu, Lauši i nastavljaju se do Crne Gore. Kada smo njih videli po njima smo se orijentisali. Rekli smo, „Večeras ostajemo ovde, kada svane osmotrićemo malo teren pa ćemo videti kuda da krenemo“. Krenuli smo ispod tih linija i putem njih smo se orijentisali.
Nakon što su nas napali izgubili smo orijentaciju, nismo više znali kuda da krenemo. Tri dana i tri noći smo proveli tu u šumi. Prve noći je padala kiša bez prestanka. Kada je svanulo, otišli smo do brda, videli smo stazu u Srbici, neki lug pa smo sišli tuda. Jedan iz Lauše je tu bio, imao je nešto hrane sa sobom. Podelio je sa nama. „Naši su otišli, samo ste vi ostali. I vi, kada se smrkne, krenite ovuda“.
Celi dan smo proveli sa njim, sve dok nije pao mrak, a oko deset sati uveče smo nastavili dalje. Stigli smo u blizini grada Srbice, mesto se zove Reka, pa smo nastavili ka Srbici, u naselje Tri, pa nam je tu jedan čovek dao nešto hrane. Nakon toga smo otišli u Prekaz, prošli smo iza Poljanca, pa smo u Doševcu proveli jedan dan i jednu noć. Kada je počelo da sviće u Doševcu, otišli smo u jednu kuću, nikoga nije bilo. To je bila jedna kućica u kojoj su držali životinje i hranu za stoku. Na senu smo spavali nas trojica. Odatle, kada je svanulo smo otišli na vrh šume odakle smo videli Poljance. Spustili smo se i sreli smo puno rođaka. Pitali su nas, „Jeste li se spasili?“. Mi smo im onda pričali. Jako su se rastužili kada su čuli za smrt mog brata, nećaka i za ostale.
Zatim smo tu ostali celi dan. Oni su imali hrane jer su po noći otišli kući i uzeli. Noću su se vraćali kući, spremili bi nešto hrane, a dane su provodili u šumi. Ovuda smo se spustili. Sve kuće su bile spaljene. Jednom rođaku je kuća bila zapaljena pa je malo sredio garažu kako bi njegova porodica mogla negde da boravi, pa smo otišli u njegovu garažu. Tu smo proveli noć i spremili smo nešto hrane. Baba je došla iz Klodonice. Prošla je kroz srpske punktove. Prošla je ali su je zaustavili na ne znam ni sam koliko mesta. Rekla je, „Nož su mi stavljali pod grlo“. Kada je stigla do mesta koje se zove „Kod betona“ na uzbrdici kod Hadevca, tada je rekla, „Ovde su mi ubili decu“, i krenula je da okreće 25 leševa, pregledala ih je govoreći, „Koje je moje dete što su mi ga ubili“. Ona je bila ubeđena da su nas ubili jer joj je neko to rekao.
Kada je stigla ovde i videla samo mene, upitala me je, „Gde su ostali?“. Trudili smo se da joj ne kažemo da su ih ubili. „U šumi su, doći će, idi ti“, i slično smo joj govorili, ali nakon nekog vremena smo joj ispričali. Jako se rastužila. Jednu noć je provela sa nama, nakon toga je ponovo otišla kod svojih u Glogovac. Iz Tušilja su ih oterali kod škole, a odatle su ih poslali za Albaniju. Dakle, iz cele porodice je ubijeno dvoje, a Dževdeta što je uzela policija, to smo znali samo ja i baba. Dok se nije rat završio, niko nije znao da su ubijeni.
Dževdeta je policija uzela u Tušilju. Mi smo se odvojili od žena, a Dževdet je ostao sa majkom u Klodonici. Kada su došli Srbi, ušli su u Tušilje redom i rekli su im, „Idite odavde“. Onda su krenuli da im pale traktore. Naš su skroz spalili. Onda su ovi krenuli da hodaju u koloni. Srbi sa obe strane. Kada bi videli nekog odraslijeg zaustavili bi ga. Dževdet je bio jako vezan za babu, jer mu ona nikada nije vikala pošto je njegovo stanje bilo takvo kakvo je bilo.
Baba mi je pričala, „Držala sam ga za ruku. Uzela mi ga je policija; ja sam im rekla, ’Nemojte jer nije mentalno sposoban!’, ali oni nisu hteli ni da čuju. Uzeli su mi ga“. Odveli su ga u policijsku stanicu u Srbici, držali su ga cele noći. Pričali su mi neki poznanici kasnije. Mučili su ih, a sutra kada su pustili njih koje su uhapsili, rekli su im, „Idite kući, niko vas neće ubiti“. Međutim, on je imao posebne potrebe i nije razumeo šta mu govore. Kada su ih pustili, svi su krenuli da idu u Laušu, on se odvojio od njih i krenuo da ide u našu kuću u Poljance. Krenuo je pored reke iza autobuske stanice, a tamo su se našli neki policajci. Pričao je jedan majčin brat od ujaka, rekao je, „Video sam svojim očima kada su ga ubili pored reke. Policija je otišla i uhvatila ga, on je gurnuo jednog policajca, obalio ga je na zemlju. Čim ga je obalio, ovaj drugi ga je ubio.“
Tada kada su ga ubili, jednome iz Vojnika, iz naselja Dva, iznad policijske stanice, je umrla majka. On nije znao kako da je sahrani jer nije smeo da izlazi, morao je da ode u policiju. Rekao im je, „Da li mi dozvoljavate da odem da sahranim majku, možete li mi pomoći nekako jer nemam ni čime da je odnesem“. Pa su mu rekli, „Da, dozvoljavamo ti samo ako odeš da pokupiš još jednog tamo kod autobuske stanice, tim putemk jer je počeo da se oseća vonj leša. Umro je.“ Nisu mu rekli da su ga oni ubili.
Dali su mu dozvolu, rekao je, „Došli su Srbi sa pinzgauerom“ [prim.prev. vojno vozilo poreklom iz Austrije], uzeli su mu majku i odveli ga tamo da pokupe i mog brata. On ga je odneo da ga sahrani, iskopali su grob, zakopali.
Nakon što se završio rat tražili smo ga svuda. Stalno smo ispitivali ljude da li neko nešto zna. Tast ovog Dževata, jer je on bio oženjen, bio je iz Lauše, se raspitivao za svog zeta pa i za Dževdeta. Kada je došao ovde, nakon što je prošla godina i po ili dve od rata, rekao nam je, „Jedan čovek kaže da je nekoga sahranio, a na osnovu naznaka i opisa odeće, može biti da je to on.“
Otišli smo baba, ja i deda da pitamo tog čoveka. Ispričao nam je šta je imao na sebi od odeće i na osnovu onoga što nam je ispričao, sve se poklapalo pa smo bili ubeđeni da je to on. Otišli smo i iskopali grob, čim je odeća počela da navire, pitali su, „Da li je on?“ Baba ga je pogledala i rekla, „Da, to je on“. Da bi bili sigurni rekao sam, „I ja hoću da pogledam“. Kada sam ga video, rekao sam, „to je on“. Prepoznao sam ga po odeći i zubima. Telo je bilo raspadnuto, ali čovek se prepoznaje.
Tada me je jedan rođak udaljio odatle, nije mi dopustio da ostanem u blizini. Oni su ga iskopali, umotali i ponovo sahranili. Nakon toga smo održali ceremoniju saučešća. Ljudi su dolazili ovde kod kuće da nam izraze saučešće.
Mi smo se tada odvojili jer je narod govorio, „Žene i deca neka ostanu zajedno jer vam neće ništa“. Nakon toga su došli Srbi i isterali su ih, opet za Klodonicu. Zatim su ih skupili na jedno mesto pa su onda Srbi ušli u kuće. Poterali su ih u školu u Klodonici. U dvorištu škole su im rekli, „Ajde, idite svi u Albaniju“. Tada kada se saznalo da su Srbi ušli ubili su i dedu sa majčine strane u njegovoj kući. Kada smo pobegli iz Klodonice njemu su rekli, „Hajde, popni se u traktor sa nama“. On nam je rekao, „Ja sam ovde rođen, ovde ću da umrem, ne napuštam ognjište, neka dođu nek me ubiju, ja iz moga mesta ne odlazim“. Ubili su ga kod vrata štale dok je stoci stavljao hranu.
Ostatak porodice se uputio ka Albaniji hodajući u koloni. Nastavili su preko Turičevca, stigli u Broćnu i nastavili u pravcu Kline, Đakovice, nakon čega su stigli u Prizren pa nadalje. Prvo su otišli u Kukeš. Tamo se, kako su pričali, nalazio neki kamp. Bio je prepun. Zatim je došao otac iz Slovenije. Celog dana su čekali na red za telefon kako bi mu javili da su pobegli. Tog dana nisu stigli na red nego tek sutradan. Toliki je bio red ljudi koji su čekali da jave rodbini koja je bila u inostranstvu. Javili su mu da su ih prebacili u Albaniju.
Otac je iz Slovenije otišao tamo i našao ih je, uzeo ih je iz Kukeša i odveo ih je u Drač u jedno selo koje se zove Šijak. Smestio ih je u jednu kuću, platio je kiriju. Baba je bila tamo, međutim iako je znala ko je poginuo, nije nikome ništa rekla. Ni majci. Znala je samo ona.
Svo to vreme sam ja proveo u Poljancu. Te dve-tri nedelje. Kada smo otišli tamo niže kod ovih rođaka, njima su kuće bile zapaljene, ali su imali i jednu garažu. Živeli smo u toj garaži, spremali smo hranu i sa nekoliko rođaka smo odlučili da nećemo uopšte izlaziti. Ispred garaže je ovaj rođak imao neki podrum, jednu jamu 60 sa 60. Ta jama nije imala drugog izlaza ni ulaza pa smo pre nego što je svanulo nas šestoro ušli u tu jamu. Uzeli smo jedan spaljen šporet na struju, dovukli smo ga i stavili preko te jame. Oko 11:00 časova pre podne su došli Srbi u dvorište. Nas sedmorica unutra u jami. Celog dana smo bili u njoj. Srbi iznad nas, a mi ispod.
Predveče, bile su tri kuće od kojih su dve bile zapaljene dok ova treća nije. Oni su se smestili u tu kuću. Čuli smo ih kako govore na srpskom. Ja nisam znao srpski, ali neki su znali, rekli su da ovi prave planove gde da postave čuvare. Kada je pao mrak, oko 11 uveče, smo izašli i uspeli smo se u šumu.
U šumi su se nalazili neki ljudi iz naselja „Ali Uka“. Tamo je tog dana ubijeno sedam osoba. Uveče, kada je pao mrak, videli smo ih kako ih sahranjuju. Odatle smo nastavili da idemo u pravcu Mikušnice, a iz Lužnice smo stigli u Ljubovce, pa odatle u Kućice. Ujaci ove očeve braće od strica su živeli tamo. Ja sam kod njihovih ujaka proveo oko tri sedmice. Zatim smo se ponovo vratili u Poljance iz Kućice, pa sam oko nedelju dana bio u Poljancu. Nakon toga sam još oko tri nedelje proveo kod tetke sa očeve strane. Međutim, tetka je izbegla u Albaniju, samo je njen muž bio tu, pa sam sa njim bio.
Selo Kušnica nije imalo ni šumu ni lug. Srbi su ređe išli tamo, zato smo mi bili u tim seoskim kućama. Bile su zapaljene, ali smo ih mi malo preuredili, pokrili smo ih dovoljno da možemo tu da budemo. Imali su nekoliko krava. Imali smo mleka i brašna, pa smo zato tu nastavili život.
Kada je rat završen, iz Lužnice sam se vratio u Poljance, bio sam kod rođaka u Lugu Lešnika. Danju smo pripremali hranu, noću smo bdeli. Napravili smo neku staklenu baštu od najlona, pa kada je padala kiša tu smo se sklanjali, a kada je počelo vreme da otopljava onda smo sedeli u hladu.
Vesti smo slušali na jednom tranzistoru za koji čak nismo imali ni baterije. Punili smo ih na akumulator sa traktora da bi mogli da slušamo vesti, da bismo bili u toku o dešavanjima. Bili smo u šumi kada je Glas Amerike javio da NATO ulazi na Kosovo. Mnogo smo se obradovali. Kada su Srbi počeli da se skupljaju pri povlačenju, tada smo sišli iz šume. Oni još nisu otišli, a mi smo se vratili kućama, pa smo ovde živeli zajedno sa očevom braćom od strica.
Ovde u mojoj kući je sve bilo srušeno. Ništa nismo imali, ni kokoš, ni pile, ni kravu. Trava je bila porasla. Bože dragi kakvo je bilo dvorište dok nas nije bilo. Taj dan smo proveli tu, sutra ujutru sam rekao, „Želim da odem da nađem tela i da ih sahranim“. Oni mi rekoše, „Da, i mi ćemo sa tobom.“ Došli su sa mnom. Još jedan rođak je ovde ostavio traktor, pa smo zajedno sa Baškim Kocijem otišli. Orijentisali smo se uz pomoć onih linija za visoki napon koje su vodile do Crne Gore, pa smo tako znali gde smo ih ostavili. Našli smo put za koji smo znali da se tu nalaze. Nastavili smo tim putem iako se beše mnogo izmenio jer je šuma procvala. U martu još nije bila procvala. NATO još ne beše ušao u Srbicu, samo u Glogovac beše stigao.
Našli smo ih tog dana. Prvo smo našli Esata, posle Jetona. Troje ih je bilo na tom mestu. Tog dana smo se dosta zadržali pa nismo mogli da ih uzmemo. Dogovorili smo se da sutra odemo da ih uzmemo i sahranimo. Sutradan je došao onaj rođak sa traktorom.
Rođaci su primetili da mi je jako teško. Rekli su mi, „ostani ti ovde, idi govori ostalima gde da kopaju grob, a mi ćemo otići i doneti ga“. Otišli su i dobrano su se zadržali. Uzeli su nećaka i odneli ga u Klodonicu da ga sahrane. Neki ujakovi susedi su im pomogli i sahranili ga, nakon toga su doneli mog brata ovde. Nakon toga sam im rekao, „Zašto ste ga (nećaka) tamo odneli bez mene?“, jer sam hteo da odem i ja ali se ceremonija već završila.
Deda je imao brata koji je živeo u planini, Belince se zove, bliže Srbima. Još pre rata je tamo živeo. Deda je bio kod njega tamo. Ja nisam znao gde je deda. On je svo vreme bio tamo, nije znao da su ovi ubijeni sve dok nije došao ovde i pronašao mene, pa sam mu ja ispričao. Bio je mnogo tužan. Ljudi su počeli da dolaze da nas posećuju, nismo imali gde ni da ih dočekamo jer nismo imali mesta. Ljudi su dolazili da nam izraze saučešće zbog smrti brata i sedeli vani u senci.
Jetona smo sahranili zajedno sa svim rođacima, očevom braćom od strica, zajedno smo iskopali grob. Našao sam neke loše daske, jer nismo imali bolje, postavio sam ih i tako smo ga sahranili. Međutim, ne znam ko ga je ubio jer nisam video. Bilo bi dobro kada bi se slučaj rešio, da bi neko za to bio kažnjen, ne samo za mog brata nego za svaki zločin na Kosovu.
Dve-tri nedelje nakon što smo održali sahranu je došla majka sa ostalima iz Albanije. Kada su došli, videli su samo mene i dedu. Nismo imali gde da budemo. Kuću nismo imali. Živeli smo kod očevih braće od strica u podrumu jer je i njihova kuća bila zapaljena. Boravili smo u podrumu dok nam nisu dali jedan šator. Nakon toga smo boravili u dvorištu. Kuća koja nam je izgorela je bila jako stara pa se i urušila. Jedino je oda bila malo novija jer smo nju kasnije izgradili. Od nje su ostali neki zidovi, pa smo kupili ćeramide (crep) i pokrili krov. Tu smo nastavili da živimo. Tri godine smo proveli u toj odi. Imali smo samo jednu odu i jednu ostavu.
Kada je majka došla i videla samo mene, shvatila je šta se desilo i mnogo se nasekirala, međutim baba joj je kasnije polako ispričala ostalo.
Zimu smo dočekali u šatoru. Do kasne jeseni nismo mogli da dovršimo odu. Pokrili smo je, platili smo jednog majstora na jedno-dva dana da nam dovrši krov. Jedan rođak je radio sa električnim instalacijama pa smo njega pozvali da postavi instalaciju kod nas. Nije nam naplatio uslugu. Jedan deo ode sam sam malterisao. Postavili smo neku lamperiju, krov smo postavili tako da samo izdrži zimu. Dobro se grejalo ali je bilo usko.
Gradnju kuće smo počeli kasno, 2001. godine. Dali su nam nešto materijala kao pomoć za jedan sprat. Ja sam voleo da sagradim dvospratnu kuću, ali nismo imali novca da platimo majstore. Ovo sam sam izgradio. Imao sam oko 20 godina. I braća su mi malo pomogla. Sam sam iskopao temelje, sam ih napunio, ali sam i zvao ljude da mi pomažu. Sam sam sagradio zidove, ploču, sve do krova, do ključeva, sve sam sam napravio pošto sam postao najstariji u kući. Deda je bio star, nije mogao da radi, imao je 75-76 godina.
Do 2004. godine smo živeli u odi, zatim smo se uselili u kuću. Otac je bio u Sloveniji. Primao je jako malu platu, dovoljnu za hranu i piće, inače za gradnju nije mogao da uštedi i da pošalje.
Ja sam radio kod jednog zeta. On je prodavao materijal i takve stvari. Kod njega smo i uzeli materijal za odu na veresiju, nakon čega sam počeo da radim kao šegrt. Isplatio sam mu krov. Radio sam čas tamo, čas ’vamo, zarađivao po malo kako bi nešto mogao da uradim. Za jedan deo, za drugi sprat, došao je otac iz Slovenije i kupio je blokove, tako smo nastavili malo po malo sve do 2004. godine kada smo se uselili u kuću. Trenutno živim ja ovde sa Dritonom, njegovom ženom, mojom ženom, babom i ocem kada dođe iz inostranstva. Nedžmedin je kupio jedan stan u Srbici.
Sada se bavim vodovodnim instalacijama i grejanjem. Skoro sam sagradio jednu kuću za sebe, a ovu ću prepustiti Dritonu sa majkom i babom. Od 2006. godine pa nadalje sam radio za razne ljude, a pre četiri godine sam otvorio svoju firmu pa sam malo živnuo. Radim zajedno sa bratom Dritonom, mlađim bratom i imam još jednog radnika.
Oženio sam se 2008. godine. Moja žena se zove Valjmira. Upoznali smo se, kao što je tada bilo, preko prosaca. 2007. godine sam se verio. Imao sam oko 27 godina i cela porodica je volela da se ja oženim jer sam bio najstariji, ali ja sam im govorio, „Ne, jer nemam uslove“, pošto su zaista uslovi posle rata bili jako teški. Bili smo jako siromašna porodica, jer nismo imali nešto puno prihoda. Sada živimo bolje. Uvek su mi baba, majka i tetke sa očeve strane govorile, „Čekamo da te oženimo, želimo da te oženimo“. Očev brat od tetke je jednom došao u posetu, a baba mu je rekla, „Nađite ženu ovom momku jer želim da ga oženim pa onda mogu i da umrem“. Ali eto, bila je dugog veka, doživela je da nas svo troje oženi.
Svadba je održana po našim tradicijama: pozvali smo sve rođake, prijatelje, sve. Otišli smo da uzmemo mladu autima. Ja nisam išao. Oženio sam se po tradiciji koju smo ovamo uvek poštovali. Međutim, oko tri meseca pre svadbe mi je umro deda. Pre nego što je umro je bio u postelji oko dva-tri meseca. Njegove kćerke su ovde dolazile da ga posećuju. Mi smo već bili odlučili kada će se održati svadba, a on je tada rekao, „Ostavljam vam amanet da ne odlažete svadbu iako ja umrem. Momka da oženite uz bubnjeve“. Najstarija tetka sa očeve strane je platila bubnjare da dođu. Održali smo svadbu. Oko 100 muškaraca je otišlo po mladu sa oko 25 automobila.
Oženio sam se 10. avgusta 2008. godine, a kćerka mi se rodila 07. avgusta, dakle tri dana pre naše prve godišnjice braka. Kada se beba rodila, podrazumeva se, bio sam uzbuđen kao neko ko postaje roditelj po prvi put. Raduješ se, a zatim se setiš da imaš još jednu dužnost više. Promeniš se.
Zatim je rođena Jetljira posle dve godine, avgusta 2011. godine. Treće dete je Jeton. Dao sam mu bratovo ime. On je rođen decembra 2014. godine, ove godine puni šest godina. Obnovio sam bratovo ime. Voleo sam da mi se rodi sin kako bih mu dao to ime. Kada se rodio, rekao sam i majci. Svima je bilo drago, bili su srećni.
Kada sam mu dao ime, na početku mi je bilo jako teško da ga zovem istim. Međutim, ovde u Glogovcu ima mnogo obnovljenih imena. Ipak, nisam ga mogao zvati tim imenom, ali su mi ljudi govorili, „Bolje je da od početka počneš da ga zoveš njegovim imenom jer će kasnije biti lakše“. Sada kada ga zovem imenom, olakša mi bol.
Sin zna odakle mu ime. Obično, noć pred Bajram, kada posetimo groblje, uvek odem i očistim grobove. Mali je imao tri godine, hteo sam da idem na groblje, tada su mi mlađa kćerka i sin rekli, „I ja želim sa tobom“. Došla je i baba. Kada odem na groblje uvek mu očistim sliku. Mali je imao tri godine kada sam ga uzeo sa sobom. Samo je gledao u njegovu sliku na grobu. Brisao je. Sada zna da je to bio njegov stric.
Moj drugi brat, Nedžmedin, ima jednog sina, Eliona. Driton se oženio ove godine. Međutim, zbog pandemije nije bilo svadbe. Bio je veren, organizovali smo malu veridbu. Hteli smo da napravimo svadbu, ali nam je pandemija pomutila planove i uzeo je mladu bez svadbe. Sada je oženjen, dobro živi. Sa mnom živi.
Za ljude koji će pročitati ovu knjigu, moja poruka je da bi bilo dobro da ne zaborave prošlost, da ne zaborave rat, ono što se desilo, da ne zaborave prolivenu krv palih boraca, prolivenu krv martira, ubijenih, trud i muku svake osobe koja je živela u ovoj zemlji, nego da svi rade bolje za dobrobit ove zemlje, bolje nego što rade trenutno.
Priča je deo knjige “Oteto detinjstvo: ispovesti dece tokom rata” i objavljena je kao deo aktivnosti civilnog sektora na Kosovu, organizovane s ciljem da se obeleži Međunarodni dan prisilnih nestanaka – 30. august 2023. Knjiga je izdata u partnerstvu forumZFD program na Kosovu i Resursnog centra za nestale lice, uz podršku nemačkog ministarstva za razvoj i saradnju (BMZ) i ambasade Švajcarske na Kosovu. Priština, 2022.
