Različiti mediji za prenošenje poruka, poput televizije, pozorišta i muzike, igraju važnu ulogu u promovisanju pluralizma i tolerancije, dok istovremeno prevazilaze stereotipe i etnocentrične narative u popularnoj kulturi. Umetnička i kulturna ponuda može stvarati veze među ljudima, razotkrivati predrasude iz prošlosti, utemeljivati vrednosti koje se zatim prenose iz lokalnih zajednica na nacionalni nivo kao zajednički princip.

Prvi primer koji nam pada na pamet je televizijska serija “Naše maalo”, koja je emitovana od 1999. do 2004. godine. Ostaje upamćena kao jedan od uspešnijih projekata, posebno zato što je podstakla suživot i međuetničko razumevanje kroz pet sezona sa ukupno 40 epizoda koje su gledaocima ispunjavale svakodnevne živote avanturama velike i male dece – Benija, Ica, Ceylana, Zane, Malog i Darka i ostalih likova, koji su ljude putem TV ekrana učili da cene različitosti, a ne poreklo ili religiju.

“Ideja je bila da se uradi nešto za rešavanje sukoba među mladima. Imali smo dobro vođstvo od strane prvih koproducenata serije ‘Naše maalo’, koji su bili osnivači Dečije televizijske radionice, kreatori ‘Ulice Sezam’. Održan je dobar seminar s kreativnim ljudima iz cele Makedonije, uključujući Gorana Stefanovskog, čija je originalna ideja bila da i zgrada ‘Karmen’ progovori. Tako smo pokrenuli seriju za decu vrlo dobrog kvaliteta”, kaže producent Ivo Antov iz produkcije “Naše maalo”.

Imali su dobro osmišljen plan za sezone. Neke epizode su se fokusirale na upoznavanje običaja različitih etničkih zajednica, dok su se druge fokusirale na osnovne ljudske sukobe. Na primer, adaptirali su priču o ukradenoj ogrlici i nepravedno optuženom čoveku iz dela Gija de Mopasana, učeći decu da ne stigmatizuju svoje siromašnije vršnjake kao “lopove” i slično.

“Sve je bilo u cilju obrazovanja i opšteg razumevanja. Mnogo smo se zabavljali, a mogu videti da su sami glumci uticali na celu jednu generaciju i njihovo okruženje. Ceo jedan naraštaj je odrastao uz seriju i ti ljudi su prošli kroz formativne godine na prilično adekvatan način u poređenju s onima koji odrastaju u eri mržnje i anti-mržnje, „woke“ i „anti-woke“, „cancel“ i „anti-cancel“ kulture, gde se ističu polarizacije umesto zajedničkih tačaka”, ističe Antov.

Prema Antovu, serija “Naše maalo” bila je slika i prilika za različite kvartove u Makedoniji. Svi su imali komšiju ili prijatelja koji je bio “one” nacionalnosti.

“Skoplje je oduvek bilo mešovit, multikulturan grad. Ljudi svih nacionalnosti su ovde živeli, govorili su različite jezike, imali su različite kulture, ali su zajedno proslavljali sve praznike. Znali smo kako da živimo tako, ali s vremenom izgleda da smo zaboravili. Poenta medija danas bi bila da gledaoce nauči ono što su zaboravili. To bi bio poruka svim zakonodavcima, ali i onima koji ih sprovode”, ističe Antov.

Pored televizije, pozorište takođe igra važnu ulogu. Rediteljka Dragana Gunin, koja osim na makedonskom, režira predstave na albanskom i turskom jeziku, smatra da pozorište ima osetljiv i temeljan pristup svakoj temi uopšte, pa tako i predrasudama i stereotipima. Kada radi na predstavi, ne prikazuje predrasude kao takve, već ih dekonstruiše sebi i za sebe.

“Vidim u kojoj meri ih imam u sebi i posmatram ih i obrađujem kroz novu ideju. Ne želim nametati svoje hirove i frustracije publici. Pozorište može samo ‘uništiti’ nešto ako oni koji u njemu rade ‘unište’ predrasudu u sebi… ili ako ja to ne mogu, onda barem moram biti iskrena i početi s idejom da je to moj stav u ovom trenutku i videti šta mogu da uradim. Ali ni pod kakvim okolnostima ne bi trebalo da namećem svoje mišljenje. To može biti opasno, jer je pozornica moćna”, kaže ova pozorišna rediteljka.

Godine 2022, u nezavisnoj produkciji, Gunin je postavila predstavu “Odlasci/Largime” u Albanskom pozorištu u Skoplju na makedonskom i albanskom jeziku. Prethodno, 2018. godine, režirala je “Ana i Hana/Anna ve Hanna”, koja je izvedena u Turskom pozorištu – Skoplje na turskom jeziku, a predstave “Terapija” i “Regionalna mreža” premijerno su izvedene u Novom Sadu i Zagrebu, obe na srpskom jeziku.

Što se tiče odaziva publike na predstave koje nisu na njihovom jeziku, Gunin smatra da se situacija poboljšala u odnosu na prošlost. Postoji prevod, kaže ona, ali suština pozorišta je da komunicira sa publikom na dubljem nivou.

“Suština osobe koja vodi pozorište je da predstava bude razumljiva čak i kada je jezik nepoznat većini. Kada sam radila sa mladima u svojoj dramskoj radionici, svesno smo koristili reči/izraze iz drugih jezika u predstavama. Kada ste deo publike, a ne pozorišnog osoblja, sigurno nije lako gledati tročasovnu predstavu na jeziku koji ne razumete. Zato je prevod ključan, iako ga nisam imala u poslednjim izvođenjima iz tehničkih razloga. Ipak, iako nisam neko ko prati statistiku, publika dolazi na moje predstave čak i kada predstava nije na njihovom maternjem jeziku”, primećuje ona.

Jedan od primera kako popularna kultura nas spaja je putem muzike. U Makedoniji, takvi višejezični primeri postavljeni su od strane, između ostalih, albansko-makedonskog rok benda iz Skoplja “Bla Bla Bla”, osnovanog 1988. godine, pevača Arbena Benija Šaćirija sa svojim bendom, kao i tetovske grupe “Këpurdhat”.

Indi-rok grupa “Këpurdhat”, osnovana krajem 2013. godine, nastupala je u različitim okruženjima, u brojnim gradovima širom Makedonije, ali i u Srbiji, Kosovu, Albaniji i Švajcarskoj, i kažu da su se svuda osećali sjajno.

“Publika uvek ceni našu muziku i atmosferu koju delimo. Ne radi se o jeziku koji govorite, već o energiji i pozitivnosti koju emitujete. Iskreno možemo reći da nije nedostajalo poštovanja prema etnički mešovitoj grupi kao što smo mi. Zato to ne vidimo kao rupu ili prepreku”, kažu članovi Këpurdhat.

Umetnost, u ovom slučaju muzika, može da spoji različite grupe ljudi. “Muzika je čarobna, mir i zadovoljstvo za dušu”, jasno kažu muzičari iz Tetova.

Autori: Bojan Šaševski, Angela Boškoska, Martin Koloski