Prošlost je za medije nepremostiv izazov. Ona nije neki monolit koji je ostao ’tamo negde’ i sa kojim biraju hoće li se i kako suočiti. Čitav taj univerzum nelinearnih procesa, događaja i iskustava čak i nije tamo negde, nego je deo naše svakodnevnice. I, kako kaže Vilijem Fokner: ”Prošlost nikada nije mrtva. Ona čak nije ni prošlost”.  

Mediji su dobri u otkrivanju, prikazivanju izolovanih, zaokruženih događaja. Mnogo im je teže sa celinom, sistemskim odnosima i dugotrajnim i višeznačnim procesima. Sva istraživanja medija i konflikata potvrđuju da im, čak i kada  izveštavaju o detaljima, lako izmiče razumevanje celine.  Takve događaje iz direktnog prenosa kasnije je jako teško preimenovati i promeniti im smisao kada postanu ’prošlost’. Mediji u Srbiji su 1990-tih, kao i obično u ratu,’ vrlo dobro služili vojsku’.  Pod pritiskom vlasti stavili su patriotizam ispred profesije i ostavili za neko drugo vreme da ono što su prećutali otkriju neki drugi mediji.

Izgledalo je da će umesto onih starih, industrijskih medija to uraditi ovi novi, društveni mediji. Ali pojava društvenih medija, razbila je nekoliko mitova o ulozi medija u ’suočavanju sa prošlošću’.

Prvo, obilje informacija, era ’post-oskudnosti’,  promenila je smisao ideje o  ’medijskom otkriću’. U jugoslovenskim konfliktima devedesetih, vladalo je uverenje da su zatvoreni mediji skrivali istinu i da će jednom, kada se oslobode, bez cenzure, otkriti sve. Javnost će, potom, kada bude videla šta se dešavalo, progledati i shvatiti istinu. Kada su se mediji oslobodili, niti je sa njih pokuljala istina, niti je javnost promenila pogled na prošlost. Umesto živog, kritičkog debatovanja o prošlosti  nastala je  ’zavera ćutanja’,  većinska nespremnost da se o njoj govori. Ispod odbijanja da se ’suoči sa prošlošču’ sakrile su se duboke podele i nesposobnost da se artikuliše i preuzme odgovornost za počinjene zločine.

Naknadna poplava informacija sa društvenih mreža tu malo može da promeni.

Ideja ’otkrića’ deo je progresivističkog shvatanja da su mediji ’oči naroda’ da na svetlo dana iznose skrivene istine.  Pretraga na Guglu o  ’genocidu u Srebrenici’ izbaci oko 450.000 rezultata, a nadri – ’istina o genocidu u Srebrenici’ samo neznatno manje, raspad ili ratovi u Jugoslaviji, u zavisnosti od toga kako se formuliše pitanje od 30 hiljada do 3 miliona rezultata i sve to za trećinu sekunde. Tu se, navodno ništa ne skriva. Mr. Gugl nije Mr. Gejts, onaj što je čuvao medijske kapije, nije cenzor ni urednik. 

Ali pitanje je šta govore ti milioni činjenica i veb stranica. Da li je više detalja izoštrilo javnu sliku o prošlosti? 

Pokazalo se da više informacija, još fragmenata i detalja, ne znači da se o prošlosti zna više ili da se ona razume bolje. Parališuće obilje pretvorilo se u prepreku, apatiju i izgovor za ćutanje o konfliktima iz nedavne prošlosti. Zato izgleda kao da se ni četvrt veka posle završetka rata u Bosni nije mnogo pomerilo. Društvo Srbije nije na istom mestu, ali je većinska interpretacija prošlosti, na istoj distanci od nje. 

Drugo, obilje informacija otvorilo je više perspektiva i novih aktera, uz nadu da će se iz više uglova bolje sagledati  ’konfliktna prošlost’.  Opet, prema konvencionalnom verovanju, iz starih medija bogata slika o realnosti olakšava da se dođe do istine. Društveni mediji jesu participativni, tamo je pogled na prošlost kolaborativni rad, ali oni nisu najbolja platforma za  ukrštanje perspektiva.  Naprotiv, veoma su pogodni za pojačavanje podela, grupisanje oko svojih istina, širenje jaza i nepoverenja prema svima koji ne misle isto. Umesto da se na Intenetu otvori zajednički  balkanski prostor za suočavanje sa prošlošču, tamo se povodom nje verbalno ratuje, razmenjuju optužbe i  uvredljivi govor.

Atomizovane grupe istomišljenika ne umrežavaju se oko različitih iskustava i viđenja nego zatvaraju u sigurne prijateljske krugove. Ovo obilje i raznovrsnost umesto da obogati znanja  opet maskira nepremostive podele. Ogromi sajber prostor ima mesta za sve, ali je u njemu više podela nego zajedništva. Ukratko sajberbalkanizacija. Oni koji cinično kažu nema demokratije tamo gde se selfiji sa letovanja mešaju sa kuhinjskim receptima, ustvari podsećaju da politički govor i demokratija zahtevaju javni prostor koji je otvoren i dostupan, ali istovremeno smislen i zahteva poštovanje ljudskog digniteta.

Treće, obilje informacija nije pomoglo ni nastanak memorije koja povezuje susedske kulture.  Izolovani korisnici pretražuju, izbegavaju ili biraju, ’sadržaj’ često dekontekstualizovan, spakovan za komercijalnu upotrebu, ili algoritamski selektovan i usmeren ka sajtu na kome sve liči na one koje su već čitali i koji će ih učvrstiti u uverenju da je njihova slika o prošlosti ispravna, da je sa prijateljskim balonom sve u redu i da ga nikakvo drugačije mišljenje neće probušiti.  

Za razliku od ’starih medija’ Internet je tehnologija neutralnosti prema sadržaju: genocid u Srebrenici, raspad Jugoslavije ili opsadu Sarajeva,  algoritmi tretiraju podjednako kao i svaki drugi ’sadržaj’ i mere njegovu ’vidljivost’. To dobro znaju autokrate i čuvari nacionalnih sećanja pa otvaraju lažne naloge i zapošljavaju botove da usmeravaju i održavaju ovaj saobraćaj. Da publiku navode na željene sajtove i fabrikuju klimu podrške za svoje stavove. Kako nam je Twitter nedavno pokazo, brisanje 8500 lažnih naloga koji su podržavali Aleksandra  Vučiča i vladajuću partiju u Srbiji (SNS), to je temeljno organizovana operacija. Predsednik i partija koji koriste apsolutnu većinu u svim institucijama da bi ih uništili i centrtalizovali vlast, zavise od okruženja u kome je njihova ratna prošlost nedodirljiva i neupitna. Takav ambiciozni cilj zahteva da se sporna prošlost drži daleko od javnosti.  Spremni su da povremeno benevolentno izjave da u njoj ima pojedinačnih zločina, beščašća, odgovornosti za tuđu nesreću, ali je prošlost u celini slavna, herojska i časna. Takva konfuzija može da opstane samo uz stalnu proizvodnju opsena, lažnih vesti i zavera. I uz slom poverenja u istinu. Verujući samom sebi da je tako, Aleksandar Vučić je  odlučio da ode na komemoraciju u Srebrenicu (2015. godine), posle koje se besramno predstavljao kao žrtva.  

Konačno, mediji koji su skrivali prošlost dok je bila sadašnjost teško će o njoj govoriti drugačije, čak i sa vremenske distance.  Televizije koje su fabrikovale laži, ratne pokliče i patriotski naboj lako su se se prilagodile novim okolnostima kada je sistem propao. Ali, ostavili su razorenu zajednicu koja ni danas ne može da  kontekstualizuje nedavnu prošlost niti da razume svoju sadašnjost.  Da je bilo diskontinuiteta sa zločinačkom prošlošću danas bi nam ona bila strana, jer kako kaže L.P. Hartli „Prošlost je strana zemlja. Oni tamo rade stvari drugačije“.

Snježana Milivojević je redovna profesorka na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu, rukovoditeljka doktorskih studija Kultura i mediji, master studija Komunikologija i Centra za istraživanje medija.

Autorka je monografija: Mediji, ideologija i kultura; Televizija u Evropi- Srbija; Media Monitoring Manual; Ekranizacija izbora kao i velikog broja domaćih i međunarodnih istraživačkih projekata iz komunikologije i medijskih studija.

Bila je Čivning stipendistkinja na St Antony’s koledžu Oksford Univerziteta, Fulbrajt stipendistkinja na Kolumbija Univerzitetu i gostujuća profesorka na više evropskih i američkih univerziteta.